I oni koji bolje poznaju prilike na pravoslavnom Istoku – posebno u »tranzicijskim« zemljama – bili su iznenadjeni jednim saopstenjem koje je doslo iz vaseljenske patrijarsije u Carigradu. Iznenadjenje je prijatno i komentatori to i ne kriju, ali je – ko zna zbog cega – u nasoj javnosti nedovoljno uocena stvarna novina saopstenja. Istaknuti jerarsi, medju kojima je bio i nas patrijarh g. Pavle, sa skupa su uputili jednu poruku koja je kod nas preneta uz mnogo propusta i nedozvoljivih nepreciznosti. Najpre, nije u pitanju Sabor – od toga smo jos daleko – vec skup koji je okupio trinaest patrijarhâ koji slave Bozic po gregorijanskom kalendaru. Osim toga, izostao je sveruski patrijarh g. Aleksije II jer su odnosi izmedju Carigrada i »treceg Rima« u novije vreme, blago receno, zategnuti, o cemu je Republika pisala u vise navrata. U novije pak vreme – od Putinovog dolaska na vlast – nisu u pitanju samo znani istorijski refleksi vec mnogo konkretniji politicki razlozi.
Bilo kako bilo, u saopstenju se nalazi novina i to ne mala pa bi pomenuti momenti mogli – makar ovde – bit zaobidjeni.
Novina nije u pozivu na jedinstvo hriscana jer je takvih poziva bilo i ranije, i uvek su ostajali bez efekta jer nije bilo dobre volje da se pristupi dijalogu koji se i ovoga puta pominje kao jedini nacin za resavanje otvorenih problema. Novina je u jednoj zaista smeloj redefiniciji autokefalnosti na koju se cekalo vekovima. Autokefalija – stoji u saopstenju – ne sme da bude »uzrok i osnova za razvijanje nezavisnosti koja bi bila upotrebljena na stetu jedinstva«, a to je ono sto se vec vekovima dogadja i sto se sada javlja kao kamen spoticanja u pravoslavlju. Autokefalnost je podignuta na nivo sakralnog pojma i pomesne crkve su se delile onako kako su se delile drzave sto se vidi i na primeru raspada Jugoslavije, gde se zbivanja u Crnoj Gori i Makedoniji otvaraju kao pretece rane na telu zeljenoga jedinstva. Autokefalija se ne bi smela – stoji dalje u saopstenju – povezivati »sa nacionalnim identitetom i posebnoscu naroda« jer Crkva – i tu je glavni akcenat – ne sme »po prirodi svojoj, da postane nosilac i da podgreva politicke i nacionalne interese na stetu drugih«. Jedva da je potrebno pominjati da smo upravo to imali na Balkanu sve vreme Milosevicevog ciklusa balkanskih ratova. Zlo doba etnofiletizma ostavilo je bolne rane koje zadugo nece biti zaceljene i to se oseca od Rusije i Ukrajine do Bugarske i Rumunije pa do naseg prostora u kojem su se vladike ponasale kao plemenski »etnarsi« pa cak i kao ideolozi rata i krvavih sukoba.
Novina o kojoj govorimo ima jos neke dimenzije koje se ne bi smele zaboraviti s obzirom na buducnost koja je nemoguca bez jedinstva.
Naime, ova redefinicija autokefalnosti ne bi bila moguca bez duha i cina svjatjeseg pravoslavnog prvojerarha g. Vartolomeja I koji godinama seje seme sloge medju razjedinjenim, autokefalno pocepanim pomesnim crkvama na Istoku. On ne nastupa kao neki pravoslavni »papa« – toga se konzervativni krugovi i u nasoj Crkvi boje – vec kao covek hriscanin koji umno i hrabro cita nove znake vremena, o cemu svedoce njegove propovedi, te posebno knjige poznatije na Zapadu nego kod nas. Tu je i druga dobra vest – saopstenje je vazno i nasoj Crkvi koja i svojom i tudjom krivicom snosi teskoce oko cepanja Crkve na Balkanu jer u Crnoj Gori i drugde zbivanja dobijaju zabrinjavajuce razmere. Ako se autokefalnost ne vrati u granice »organizacionog principa«, sto ona i jeste, dogadjaji ce poci jos pogubnijim tokom.