Sa nedavno usvojenim, takozvanim Covicevim planom, Republicka i Savezna vlada, na potpuno nov nacin, suocile su se sa teskom situacijom na jugu Srbije. Radikalna novost je u tome sto se umesto samo na silu, vlast pre svega oslanja na mirna politicka sredstva. Posle toliko godina slepe sile i nagomilane medjunacionalne mrznje, koje su harale nasim prostorima, vlade se po prvi put, i pred nasom i inostranom javnoscu, legitimisu kao pouzdani privrzenici demokratskog duha upravljanja krizom. Tim putem se, naravno, teze ide, ali se sigurnije stize do cilja i rezultati su trajniji.
Da nije drugih stvari, vec samo ova promena u stilu vladanja dovoljna je da novoj vladi pribavi pocetni prestiz i ne mali moralni kapital. Tu sada ima jedno »ali« koje novoj republickoj vladi u velikoj meri srecu kvari. Nije, naime, svuda, i u svim segmentima svoje nadleznosti, nova vlast tako dosledna i nedvosmislena. Uzmimo samo borbu za razotkrivanje i suzbijanje kriminala, proslog i sadasnjeg, sto nije manji problem nego sto je albanska pobuna na jugu Srbije. Vlada Srbije je nedavno za sefa javne bezbednosti u Republici imenovala generala Sretena Lukica koji je, kako mu se pripisuje, pocinio mnoga nedela na Kosovu za vreme vladavine Slobodana Milosevica. I kod nas i u svetu ovaj neocekivani izbor izazvao je mnoga sumnjicava pitanja. Mnoze se pretpostavke da se ponovo prave opasne simbioze izmedju pojedinih partija na vlasti i policije. Cuju se i drugacija upozorenja: nisu li premijer Djindjic i Vlada sebe unapred natociljali na tanak led, jer ako rasplet kriminalnih afera bude isao sporo, cak i iz opravdanih razloga, niko nece moci da ih opere od optuzbi da u stvari i nisu imali iskrene namere. A tu se onda i cela akcija kompromituje. Koliko je Vlada Srbije ovom politikom na jugu Srbije sebi pribavila pozitivne poene, toliko je ovim drugim korakom sebi na pleca natovarila nepotrebnu hipoteku.
Zasto je Vladina politika tako konfuzna za sada je tesko otkriti, jer za ovo kratko vreme jos nema svih potrebnih elemenata za odgovor. Ima i drugih znakova njene nedoslednosti, pa cak, reklo bi se, i nemoci. Kako vreme odmice, neodlucan i kolebljiv stav vrha drzave o izrucenju Slobodana Milosevica Hagu proizvodi sve vise nedoumica i nesigurnosti u javnosti. Velike podele o tom pitanju vladaju u vladama, strankama, raznim organizacijama, medju gradjanima, a da niko od pozvanih nije u stanju da na zakonit nacin prekrati ovu nacionalnu mucninu. Rusi se kredibilitet vlasti, potkopava se nacionalni konsenzus od 24. septembra, 5. oktobra i 23. decembra, a ljudi se pitaju kada ce ovde, umesto voluntarizma, najzad da zavlada autoritet zakona i institucija.

Nedoumice slicne vrste srecu se svakodnevno sto moze da zamuti sliku opsteg pravca kretanja. Kada je nedavno – evo jos jednog primera – predlog zakona o amnestiji bio prigotovljen i vec upucen Skupstini Srbije, Vojska je do poslednjeg trenutka po svojoj odluci, ili bolje reci samovolji, i dalje hapsila takozvane dezertere iz minulih ratova, potpuno ignorisuci ono sto Vlada sprema. Klasicna situacija za onu poznatu narodnu pitalicu: zna li u ovoj vlasti leva sta radi desna ruka, ili ova vlast jos nije u stanju da neke stvari na ustavan i nacelan nacin istera do kraja. Da li to znaci da ce nasa politika i dalje ici tako da svaki njen akter cini ono i onoliko koliko sam prigrabi moci za sebe?
Ovakve dvosmislenosti donose vise zla nego kada se nesto ucini pogresno. Greska se ispravlja, a dvosmislenost, ako dugo ostane, postaje opasan nacin vladanja. Zato se sve nase situacije i otvorena pitanja stalno zloslutno zaostravaju, umesto da se stisavaju, cak i kada dogadjaji neizbezno moraju da budu dinamicni.