Broj 256-257

Dogadjanja

Iglene usi srpske ekonomije

Od toga gde ce sve vlast postaviti linije izmedju proslosti i buducnosti zavisice kolika ce biti siroka sredina, odnosno milje za tapkace u mestu

Komunisticka vlast prisvojila je 80 odsto privatnog kapitala u Srbiji i na njemu i »vrednim rukama nasih naroda i narodnosti« izgradila drustvenu svojinu i ekonomiju koju je rezim Slobodana Milosevica opeljesio. Tako je nova, takozvana demokratska vlast, zatekla problem koji bi se mogao ukratko definisati kao ekonomski bankrot i nepriznata drzava. Potonji je rusenjem Milosevica brzo resen, SRJ je punopravni clan UN i drugih medjunarodnih institucija. Za interni problem prelazak iz zastarelog, uglavnom potrosenog socijalistickog sistema i iz ekonomske bede u novi za sada je kao resenje vidjena tranzicija, ali vlast nije definisala u sta ona treba da vodi. Sudeci prema najavama saveznih i srpskih vodja da nasa zemlja mora postati clan Evropske unije, svi su izgledi da ce krenuti putem kapitalizma i preuzeti od njega odavno izmisljenu »rupu na saksiji« da ne zastarevaju privatna svojina, radna prava i ratni zlocini. Skupstina SRJ vec je uvrstila u dnevni red (za 26. februar) zakone o vracanju drzavljanstva i imovine kraljevskoj porodici Karadjordjevic i drugim koje su izbegle u inostranstvo ili se tamo zatekle posle raspada SFRJ. Time su najavljeni i propisi o denacionalizaciji i dekonfiskaciji imovine, cija primena je, inace, jedan od uslova EU za prijem novih clanova. Posao oko razresenja starog vlasnickog cvora su, uzgred, odradile Slovenija i Hrvatska, a u BiH i Makedoniji je u toku. Ako kod nas najpre krene vracanje otete imovine pa onda privatizacija »nicije« (drustvene i drzavne), SRJ bi ispostovala prvi u dugackom redu uslova o ekonomskoj podobnosti za pripadnika EU. Medjutim, i pogled odoka na vrednost privatne imovine iz doba Kraljevine (dvorce, fabrike, sume, rudnike itd.), kazuje da ova drzava nece moci brzo da je vrati vlasnicima ili novcano obesteti, jer za to nema para. Kao ni za naknadu gradjanima koji su, ne znajuci sta kupuju, platili davno otete posede. Rasplitanje ovog vrzinog kola ipak treba zapoceti da bi se za sva vremena na ovim prostorima utemeljila svetinja privatne svojine. Komunisticka vlast je srecom uredno evidentirala imovinu otetu »od neprijatelja« pa bi se starim vlasnicima brzo moglo priustiti bar formalno pravo na povracaj poseda.

Propao minuli rad

Sto se radnih prava tice, tu su stvari komplikovanije. Od prava koja ne zastarevaju do sada je definisano penziono i njemu pripadajuce zdravstveno. Deo vlasnistva preduzeca u koja su radnici ulagali kao u drustvenu i drzavnu imovinu pripadao im je po Zakonu o svojinskoj transformaciji, tako sto im je bilo omoguceno da upisu akcije u vrednosti od 400 maraka za svaku godinu staza. To pravo je suspendovala nova vlast (15. februara) i time obelodanila gde namerava da postavi linije vlasnickih odnosa koji dele proslost od buducnosti i koliko siroku sredinu da ostavi kao milje za tapkace u mestu. Za sada smo, nazalost, gotovo svi deo tog razmaka izmedju juce i sutra, neki zato sto cekaju da im se staro vrati da bi krenuli napred, drugi (uglavnom radnici) zbog toga sto ocekuju da im drzava obezbedi egzistenciju, bilo na racun proslosti (minuli rad) ili zaposljavanja u buducnosti. U svakom slucaju, vecina gradjana tavori u tom medjuprostoru iscekujuci slovo drzave, sto i inace klizav teren za reforme cini jos osetljivijim. Naime, tesko je i strucnjacima da procene ko ce se kroz tranzicioni period uspesno provuci a ko propasti, jer je jasno da za ovo ekonomsko dno Balkana on nece biti siri od iglenih usiju. Tokom ovih pet meseci nove vlasti stranci nisu pohrlili da pokupuju nase fabrike i banke ili uloze novac u njih, kako su evropske vlade najavljivale dok su aplaudirale »novom clanu porodice«. Biznismeni iz sveta dolazili su da omirisu teren, dopalo im se nase gostoprimstvo, ali nisu nasli interes da se ovde ugnjezde, niti najavili da ce se uskoro vratiti s koferima para. Valjda im je jasno, kao i ovdasnjim gradjanima, da je buducnost zivotnog standarda Srbije u proslosti za deset godina mogla bi da dostigne nivo iz 1990. Odnosno, stranci znaju da bez njihovog kapitala privreda ove zemlje ne moze da mrdne sa mrtve tacke, pa izgleda cekaju tvrdji teren garancije za privatnu svojinu. Upravo ova poslednja pretpostavka posluzila je kao argument Vladi Srbije za obaranje Zakona o svojinskoj transformaciji, odnosno onog njegovog dela koji radnicima i penzionerima daje pravo na 60 odsto kapitala drustvenih i drzavnih firmi.

Drzava novi vlasnik

Na ovakvo uskracivanje radnickih prava (ne upustajuci se u dilemu da li im je zakonska naknada bila dobro odmerena) sindikati su blago reagovali. UGS »Nezavisnost« su za ukidanje »besplatnih akcija«, a narocito je za to bio bivsi predsednik ASNS, sada republicki ministar za rad Dragan Milovanovic. Nekadasnji prodrzavni Savez sindikata Srbije je posle gromoglasne najave generalnog strajka »zbog uzimanja akcija radnicima« legao na rudu. Predsednik ove sindikalne centrale Milenko Smiljanic sklopio je pakt sa Vladom posle usmenog dogovora sa ministrom za privatizaciju Aleksandrom Vlahovicem. Do javnosti je stiglo samo toliko da je ministar obecao da ce novac od prodaje preduzeca pripasti drzavi koja ce tako namiriti svoje dugove gradjanima penzionerima i starim deviznim stedisama. Na stranu to sto bi i prema ukinutim zakonskim odredbama pare od prodaje firmi pripale drzavnim fondovima. Osnovno pitanje je da li su sindikati i drzava suspendovali radnicka prava zato sto smatraju da su zastarela (privatizacija je tekla sporo) ili zato da bi olaksali takozvanu pravednu privatizaciju. Dakle, prodaju preduzeca od strane samo jednog vlasnika, drzave. Vlada Srbije, kao novi vlasnik svih drzavnih i drustvenih firmi na teritoriji Republike dobro se pripremila za tu ulogu tako sto je zadrzala na snazi samo one odredbe zakona koje omogucavaju privatizaciju na osnovu njenih programa ili uz njenu saglasnost. Na taj nacin strancima je obezbedjen samo jedan vlasnik prodavac fabrika ili kompanija, a time i veci udeo njihovog kapitala u njima. No, tek kada Srbija dobije nov zakon o privatizaciji (Vlada ga najavljuje za april) stranci ce mozda svratiti na nesto vise od caskanja, a radnici ce saznati da li im je ostalo neko slovo u prici o vlasnickoj transformaciji. Pre toga drzava ce nastaviti da trazi strane kreditore, da bar dotera ruinirane pogone i zameni zastarelu opremu u »firmama za prodaju«, ali je malo verovatno da ce ih dobiti. Spoljni dug SRJ iznosi 12,2 milijarde dolara (priblizno koliko i godisnji drustveni proizvod), od cega je 80 odsto dospelo za naplatu, a 95 odsto od te sume je dug drzave. I, sta je drugo mogla nego da od poverilaca trazi oprostaj duga. Zapravo se cela prica o prvom koraku nase zemlje u buducnost svodi na to da nova vlast trazi od sveta i radnika da oproste Jugoslaviji sve ekonomske greske koje je Milosevicev rezim nacinio. Radnici ce mu mozda i oprostiti, sto milom sto zakonskom silom, ali svet nece, pa je zaista za raspravu zasto vlast oteze sa isporukom doticnog Haskom tribunalu.

U potrazi za cudom

Miloseviceva politicka elita lepo je iskoristila ovih pet meseci »demokratskih promena« u Srbiji, tako sto je na brzaka krenula u privatizaciju oko 700 preduzeca, medju kojima je i »Progres«, gde direktorise bivsi srpski premijer Mirko Marjanovic. Ovaj ekonomski puc tim je ocitiji sto je za minulih deset godina bilo privatizovano samo oko 400 firmi. Mozda je »ukidanje preostalih radnickih prava«, kako to naziva sindikat, glatko proslo i zato sto je zabranu autonomne privatizacije vlast objasnila namerom da spreci dalje zloupotrebe celnika bivseg rezima. Kako bilo da bilo, sve ce se verovatno zavrsiti sa »ko je uzeo, uzeo je«. Jer, iako je 16. februara formirana republicka Komisija za ispitivanje zloupotreba u privrednom i finansijskom poslovanju, ministar finansija Bozidar Djelic izjavio je da nece biti retroaktivnih mera u privatizaciji. Ekonomisti, advokati i poneki politicar se doduse neckaju oko toga da li je imovina koju su gradjani stekli dok su obavljali drzavne funkcije licna ili ne (u Evropi nije) i takvo raspolozenje ce potrajati dok se ne utemelji pravna drzava. Ostaje da se nadamo da ce nov zakon o privatizaciji biti deo »modela srpskog privrednog cuda« za kojim, kako je rekao premijer Zoran Djindjic, traga republicka Vlada. Takodje da cena prve godine tranzicije nece biti veca od 200 000 otpustenih radnika, kako prognozira ekonomski ekspert Mirosinka Dinkic.

Zoja Jovanov   

 


© 1996 - 2001 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar