Broj 256-257

Dogadjanja

Privatizacija u Kikindi

Blato i brasno

Privreda Kikinde krece u obnovu, razvoj i privatizaciju i to, po nasoj ustaljenoj navici, u najgorim uslovima koji uopste mogu da se zamisle.
U Kikindi je vecina firmi tokom proteklih decenija solidno obezvredjena stetnim poslovnim potezima i obilatim kradjama i prekradjama rukovodecih ljudi, a ova praksa pocela je davno pre jogurt i ostalih revolucija. Ipak, ostalo je nesto »zdravih snaga« (gigant »Toza Markovic«, fabrika crepa, cigle i keramickih plocica, AD »Kikindski mlin«, fabrika kolaca DD »Banini«, fabrika preradjevina od povrca »Prima«, deo »Livnice«) i te firme se sada nalaze u pocetnim fazama privatizacije. Vrednost je procenjena, sto su zli (ali i dobro obavesteni) jezici vec ocenili kao buduci zadatak za revizore, a ponegde su podeljene i akcije. »Tozu« su strucnjaci iz »Toze« procenili na 17,8 miliona maraka, a vrednost ove fabrike je najmanje pet puta veca.
Hiljade radnika i penzionera »Toze« ovih dana velikom brzinom obezbedjuju dokumenta potrebna za otkup akcija. U privatnom vlasnistvu je 0,5% vlasnistva severnobanatskog giganta crepa, samo jos niko nije pomenuo kako ce se obestetiti nekadasnji vlasnici, fabrikanti Senk, Ristic, a narocito Mihalj Bon, ili njihovi potomci. »Toza« spada u izuzetno retke firme kojima je i u periodu 19952000. godine »zdravo dobro islo«. Plate zaposlenih dostizale su vrtoglave sume, a za ilustraciju pomocno osoblje u kuhinjama imalo je platu 1214 hiljada dinara u vreme dok su lekari specijalisti dobijali jedva 34 hiljade dinara. »Toza«, kao jedna od najjacih SPS-firmi (Dmitar Segrt direktor, donedavno na najvaznijim funkcijama u SPS-u, odnedavno »vidjen« za jos vaznije u novoj vlasti) bila je poznata i po tome sto je finansirala najskuplju kampanju SPS-a ikad zabelezenu, sto je kompletan vozni park davala SPS-u da se vozi po Kikindi, prelepljuje tudje plakate i mlati clanstvo Otpora, DOS-a i nevladinih organizacija, i sto se ni slucajno nije pridruzivala protestima zbog izborne kradje. Bilo je za ocekivati da se ovaj dzin od terakote razlupa posle pada SPS-a, medjutim, plate su i dalje odlicne i radnici sa manjkom osnovne skole i dalje zaradjuju preko 12 hiljada dinara (o inzenjerima da se i ne govori, plata od 25 000 dinara je sasvim uobicajena).
Otkuda to? Paradoks, ali »Toza« ima jos vise para otkad ne mora da daje za SPS. Tako silna zarada od crepa ostaje u fabrici. A otkud zarada? Pa, bio je rat, bilo je, u stvari, mnogo ratova, a posle svakog rata gradjevinska industrija pocinje da cveta. »Toza« je, u stvari, tvrde dobro obavesteni, jedina firma u Banatu koja i bukvalno od blata pravi pare: firma lezi na glini, dakle nema nikakvih problema oko obezbedjenja sirovine, a tehnika proizvodnje nije se mnogo izmenila tokom proteklog veka, to jest nije previse ulagano u automatizaciju i obezbedjenje podnosljivih uslova za rad. Cuveni »Tozin« crep i danas se proizvodi uz visoko ucesce »cistog«, vrlo teskog fizickog rada koji obavlja uglavnom zenska radna snaga. Radeci na vrucini od oko 60 stepeni Celzijusovih, ili na promaji, i svakodnevno podizuci teret, vecina ovih radnica odlazi u penziju sa nekom od teskih profesionalnih bolesti.


                                        Bozidar Jakac, Koncer, 1921.

Ostale firme u Kikindi koje »dobro stoje« su upravo one koje trzistu obezbedjuju hranu; tako se ispostavlja da privreda ove opstine i danas pociva na zdravim osnovama: blatu i brasnu. Jer, brasno (prema mnogim strucnim ocenama veoma kvalitetno) se ovde proizvodi i danas, u AD »Kikindskom mlinu«, posle svih eksperimenata koji su tokom proslog veka izvrsavani nad poljoprivredom. I fabrika keksa i kolaca »Banini« takodje je podelila akcije u prvom krugu, ima ukupno 1127 akcionara, od cega je 254 zaposlenih u ovoj firmi. Nekoliko pogona »Livnice« bi takodje moglo solidno da radi ako se »Opel« vrati u ove krajeve.
Pravna regulativa svih promena tek se ocekuje, jer se i u privatizaciju krenulo kao u sljive, bez donosenja novih propisa, a ponovna procena vrednosti svih firmi koje su »date u akcije« vec sada izgleda neminovna. Bilo je i slucajeva da se kikindska preduzeca guraju u stecaj kako bi se obezvredila, i to nije neki nov izum tranzicijskih vremena, nego se radilo i ranije.
Drugi »biser« je pojava da se stvarni ili fiktivni dug firme privatniku pretvara u njegove akcije; solidan broj kikindskih socijalistickih direktora otvorio je privatne firme sa masinama jeftino kupljenim od firmi kojima su direktorisali dok nisu propale. U privrednom zivotu Kikinde egzistiraju i takvi egzemplari koji su bili direktori po dve-tri fabrike i svaku uspeli da dovedu do stecaja, posle cega su prelazili na nov radni zadatak, u bolju firmu, dok i nju ne upropaste, ili u politiku. Radnici su, normalno, ostajali bez posla, narocito oni koji i inace najteze nalaze novi posao: invalidi, tesko oboleli, stariji radnici, kojima do penzije nije ostalo bas mnogo, i, naravno, zene. Poceci tranzicije ne obecavaju previse optimizma.

Gordana Perunovic Fijat   

 


© 1996 - 2001 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar