Zimske zadusnice 2001. godine u Srbiji obelezene su ispraznjenim gradovima, predstavom britanskog Kraljevskog nacionalnog pozorista »Hamlet« pred prepunim gledalistem Narodnog pozorista, kao i pravom poplavom tekstova o Ivanu Stambolicu u periodicnoj stampi (navrsilo se i pola godine od Ivanovog nestanka). Posto sudbinu tog coveka i dalje obavija gluvo cutanje, osujecene metafizicke potrebe naroda kojem je nekad bio predsednik izrazene su oprezno (manje ili vise) srocenim novinskim prilozima.
Nesto novo i zaista neobicno pojavilo se samo u NIN-u (broj 2616, 15. 02). Knjizevnik Vladimir Jovicic dao je saglasnost novinarki Radmili Stankovic da objavi Stambolicev san koji se proslog leta ponavljao iz noci u noc, a on ga je – kao gradju za svoj novi roman Tamnava – zabelezio. U razgovoru sa suprugom gospodina Jovicica, Suzanom, saznala sam da – kako sam i mislila – postoji sira verzija zabeleske, no ona je vec ugradjena u roman, dakle podvrgnuta analizi knjizevnog stvaralackog procesa. Gubitak za psihoanalizu, za knjizevnost dobitak.
Preostaje nam ipak izlozena sirova gradja; dvanaest godina posle smrti svoje kceri Bojane Ivan Stambolic, uoci svog jos nerasvetljenog nestanka, sanja nekoliko puta potpuno isti san.
Bojana ga doziva sa svog groba koji nije njen grob jer je ona jos ziva. Trazi od Ivana da joj pomogne. Na otvorenu raku treba da se vrati ploca od stiropora. Ali sve cega se Ivan lati, pa cak i tog stiropora, pretesko je za njegove ruke. Cak i same njegove ruke postaju mu toliko teske i nemocne da nije u stanju ni da prigrli Bojanu. Nju raskucuju nevidljivi ljudi, razgradjuju to njeno mesto. On je bolno svestan da bi to morao da spreci. Mora se zavrsava tako sto Bojana pada (»sjuruje se«) Ivanu na grudi.
San ostavlja za sobom potistenost. Prepricavanje prijatelju izaziva kod snevaca odluku: »Moram nesto preduzeti...«
Svakako. San koji izaziva teskobu i ponavlja se poruka je iz prostranog, lekovitog, mudrog podrucja vansvesnog (onog sto Leng naziva »self«-om, Jung »jastvom«, Frojd Idom) da smo u opasnosti, da nesto treba preduzeti. Mi bismo verovatno otisli kod lekara (psihoanaliticara). Da bismo prvo jasno razumeli san. Ivan Stambolic, kao politicar, komunista i covek od akcije doneo je drugaciju odluku, posto se poverio prijatelju: »Krajnje je vreme da se stvarno podigne ploca sa te tajne«.
(Tajna Bojanine smrti – nesrecan slucaj ili ubistvo sa politickom pozadinom.)
Vidite? Politicar. San je shvatio kao nalog za pokretanje istrage. Vladimir Jovicic smatra da ga je to i navelo da se ukrca u onaj beli kombi i odveze u nepoznato.
Zasto da ga kcerka koja je vec dvanaest godina mrtva i koja ga je toliko volela koliko i on nju (mnogo) i koja je – kako to vec sa kcerkama biva – toliko licila na njega, izgledom i temperamentom – tako nemilosrdno unesreci? Takvo pitanje bi neminovno sebi postavio covek koji je makar sujeveran, ako vec nije hriscanin–vernik koji i ne sumnja u besmrtnost duse. Ivana je materijalizam ucinio sasvim nemocnim za suocenje sa vlastitim nesvesnim, za bilo kakvu analizu.
Pretpostavljam da je retko sanjao i da – kako je to za njegovu generaciju ovde bilo uobicajeno – nije »verovao u snove«. Covek zbog jednog sna nece otici na psihijatrijsku kliniku, da ga ceo svet tamo vidi i upamti, kao sto nece da se javno prebrojavaju njegovi »vestacki« zubi, krune i mostovi.
A Stambolicev san je dirljivo jasan (osim jednog elementa). On zna ono sto je bitno: san se uvek tice onog koji sanja. Bojana, dakle, ne poziva oca da je osveti, vec mu ukazuje na opasnost koja preti njemu licno.

Da umetnemo ovde »Hamleta« u reziji Dzona Kerda. Sajmon Rasel Bil doneo je ispravnu odluku, promisljajuci ulogu: mladi danski princ uopste nije lud. On je samo u posedu informacije koju nije dobio »redovnim« putem, vec dramaticnim uvidom, od »duha svoga oca«, dakle halucinacijom. Ubistvo tek treba da dokaze. Ako treba. Otud princeva cuvena »neodlucnost«. Put prevodjenja nesvesnog uvida na jezik stvarnosti u ovom slucaju je i put osvete koja je na kraju odnela i mnoge nevine zrtve, pa i zivot samog princa. I dovela stranu dinastiju na vlast. Razgovarajuci, dakle, sa duhom svoga oca, Hamlet komunicira sa svojim nesvesnim znanjem, sa samim sobom. Kao Stambolic sa Bojanom, u snu.
U snu, kako je zapisan, podvucene su reci koje bi, svaka ponaosob, bile predmet klasicne, frojdijanske analize, sa asocijacijama onog koji sanja, neizmerno razgranatim. Snevac nam je, nazalost, nedostupan. Pogledajmo stoga sami. Neko nam kaze: »Jos sam ziv, potrebna mi je pomoc da zatvorim raku (spremljenu za mene, moju), preteska je za moje ruke cak i ploca od stiropora, ruke su mi toliko nemocne... Razgradjuju moje mesto, raskucuju me... Pada(m)«.
Ako je taj neko Ivan Stambolic licno, u kakvoj je bio situaciji kad je sanjao san, razumelo bi i dete. Mi, odrasli, razumemo bolje jer znamo okolnosti: sanja muskarac, star 63 godine, vec godinu i po dana bez posla, hoce »zivog da ga sahrane« u preranu penziju, u izolaciju (stiropor?), neaktivnost. A on je nemocan da bilo sta preduzme.
Nemoc je, inace, kljucna pojava u snu. Toliko vazna da vredi saznati koliko je u krugu srpskih politicara bliska Stambolicu bila vazna njena suprotnost, moc. Cujmo Mirjanu Markovic, profesorku univerziteta, sta kaze 1992, u vreme dok »nije imala sklonosti da se profesionalno bavi politikom, pogotovo ne da ucestvuje u vlasti«: »Na ovom poluostrvu nema te pameti, nema tog obrazovanja, nema te maste, niti nadarenosti, koja moze konkurisati vlasti. Takav poredak stvari stariji je od svake ideologije i politike, on je gotovo univerzalan«. (Da li verujete ovoj njenoj izjavi ili onoj da je zelela da postane reziserka? Uostalom, posmatrajte je u Parlamentu, dok bi zajedno sa muzem trebalo da prezivljava najvecu moralnu i egzistencijalnu krizu u svom zivotu.)
Ovakav pristup moci, pa tako i nemoci, pomaze nam da razumemo zasto Ivan Stambolic izvodi na pozornicu vlastite nocne more Bojanu, dvanaest godina nakon njene smrti. Bojana je poginula 1988. godine, kada je Stambolic postavljen od strane Milosevica za direktora JUBMES banke. Ako uzmemo da je prvo stap a drugo sargarepa, znaci da je zbog te »sargarepe« (ili kako se lepse kaze u interesu bezbednosti preostale porodice, ne izostavljajuci sebe), Stambolic »potisnuo« svoje slutnje ili saznanja o Bojaninoj smrti. Prosle godine, u trenutku licne ugrozenosti sve je to provalilo bednu plocu od vestacke pene kojom je on obavio »potiskivanje« i zateklo ga nemocnog od straha. (Jeste li nekad videli kako od straha umire zec, uhvacen u klopku?)
Sad je poruka sasvim jasna. »Moras nesto da preduzmes, da se izbavis iz klopke, da savladas nemoc (konflikt volje) jer ces proci kao Bojana. Razgradjuju sve sto si stvorio, raskucice te i ubiti.«
I sama sam imala ovakve snove i znam sta sam tada cinila. Uvek postoji drugi izlaz, nevidljiv za Miru Markovic i njoj slicna stvorenja. Nadam se da je Ivan Stambolic samo za njih prestao da postoji i da je to privremeno. Ono sto me navodi da strepim jeste neopisana u literaturi simbolika stiropora. Materijal koji u prirodi ne postoji. Ali se koristi u politici. Poljski prevrat nazivan je »Stiroporska revolucija« zbog materijala za transparente. Koristi se u »gluvim« sobama. A na ovom prostoru vidjen je Tito od stiropora kako i posle smrti leti u nebo.