| Ponovo procitati
Iskre kritickog duha*
S kakvim veselim licem poletio bih u Bec na druzni sastanak posle trideset
godina, a poznavajuci dobro srce vase znam, kako bi se i vi radovali, kad
bi vam se pofaliti mogao sa radom svojim posle razlaza naseg iz Beca, kad
bih vam pokazati mogao svoju ocenu i komentar na sve zivote kraljeva i
careva i despota nasih, svoj kriticki pretres svakog podatka Letopisa nasih.
A sto to pokazati ne mogu, necu kriviti sudbinu svoju, niti cu se ispricavati
s neudesnim i nepogodnim prilikama, u kojima sam se nalazio i koje mi ceo
zivot otrovase, necu vam se ni zaliti na »laznu bracu«, ni
na Milojevica u Srbiji, koji me g. 1881. javno nazva »izdajnikom
srpske narodnosti, za koju bi me trebalo pod gromilu«, ni na Simu
Ljubica u Zagrebu, koji me te iste godine nazva »nadripiscem, ludjakom,
budalom i lajacem, komu je cirilica jedino sto valjda znade«, vec
cu priznati, da sam kriv sto nisam privredio i uradio onoliko, koliko ste,
vi, drugovi moji iz djackog vremena ocekivali, i koliko su dobrotvori i
zastitnici moji pravo imali ocekivati od mene.
*
Prava junacka skaska je dakle proizvod od dva zivlja: historickog i bajeslovnog.
Prvi se sastoji u pojedinim historickim uspomenama bez prave historijske
sveze, buduci je mitijskim uticajem ta sveza raskinuta. Moglo bi se reci:
povest je telo skaske, a duh mitus. Ozivljavajuca je sila pak u duhu, i
s tog su se i historijski dogadjaji mitusu podvrci, i svoju dejstvitelnu
svezu ostaviti morali. Mitus je prvo uslovije za postanak junacke skaske:
gde njega nije, tu nema ni junacke skaske. Mitus se moze samo s
takvim historickim delima u junackoj skaski stopiti, koja su njemu podobna;
mogu i vise podobnih historijskih dogadjaja iz raznih vremena u junacku
skasku primljeni biti, i to tim lakse, sto duze junacka skaska traje, sto
jaci koren u zivotu narodnom ima. Kao sto junacka skaska nije cista povest,
tako isto nije ni cist mitus; prolazom junacke skaske kroz tolike vekove
zbitija, promenom religije, morao se povodni mitus zamutiti. No ko bi toga
radi mitijsku osnovu junacke skaske previdio, taj nikad junacku skasku
nece moci razumeti. U mitusu lezi osnovna misao, spajajuci duh, zivotvorna
sila junacke skaske, on daje skaski razvitak, on obrazuje jednost, on je
ideja, na kojoj se junacka skaska osniva. S toga je i mitijska materija
u junackoj skaski vise u celosti u krupnim crtama vidna, jer ona svezu
njenu obrazuje, a historijska materija samo se u pojedinim odlomcima zadrzala.
*
Samo se kod Grka poezija organski potpuno razvila. Ilijada je, kao sto
je receno, sastavljena ili spevana u prelaznom onom dobu, koje deli junacki
poeticki vek od doba slobodnijeg drzavnog stanja, kad je u pojedinim osobama
svest o sebi pocela mah nad predanim predstavama, koje su duh vezivale,
dobijati.
Mihailo Petrov, Pralja, 1930.
Iz prvog stanja u drugo prosao je grcki duh vlastitom svojom unutrasnjom
silom, tako, da zica narodne tradicije nije nametnutom sa strane donesenom
novoscu na jedan mah prekinuta bila. Drugcije u tom pogledu stoji stvar
kod germanskih i slavenskih naroda, dakle i kod nas. Ja opominjem samo
na uvedenje hriscanstva sa posledicama njegovim. Kao drugde, tako i kod
nas, nije moglo ono goveti narodnim pesmama, koje su se na poganskim zivljima
osnivale. Sa hriscanstvom smo dobili pismo i pismenost, no ta pismenost,
organizovana po meri vizantijske literature, sastojala se iz prevoda crkvenih
knjiga, iz knjiga svetoga pisma, iz zitija svetaca i poucenija svetih otaca,
letopisa i kanona. Svestenici, koji su ucili, prevodili i prepisivali te
svete knjige, koji su u citanju svetitelja i mucenika najvece uzivanje
nalazili, nisu se mogli zanimati s narodnom slovesnoscu, s pesmama i skaskama
narodnim, koje su mirskima i bjesovskima nazivali.
*
Svestenici dakle nisu mogli narodni epos u knjizevnost uvesti. Junacke
pesme zivele su u ustima naroda i hranile su se i u pameti njegovoj. Safarik
misli, da je i kod Slovena bio osobiti red pevaca junackih pesama. Pesme
kraljodvorskoga rukopisa o Cestmiru i Zaboju pevali su taki pevci (zünftige
sänger) pred skupljenim narodom. (...) Mi ne znamo, kako je u tome
pogledu kod nas za vremena samostalnosti bilo, no mozemo se domisljati,
da pevci narodnih pesama nisu znali pisati i citati – kao god i grcki aidi.
Te pevce nisu izmenili pevci druge vrste, kao sto su grcki rapsodi i nemacki
putujuci pevci, koji su posredovali uvedenje eposa u knjizevnost. Rapsodi,
putujuci pevci, ceda su vise kulture. Da se carstvo Dusanovo odrzalo, da
se narod nas na putu razvitka, na koji je pod Dusanom stupio bio, odrzao,
mozda bi i narodna slovesnost presla u narodnu knjizevnost – ali carstvo
se neodrza, vec se »obrati v Despotstvo, a posle v nicto«.
Narod je sa neke visine pao – u ropstvo pao, a u tome stanju ne
postaju epopeje. (...) To je istina – i zato sto narodna slovesnost nije
prelazila u pismenost, zato i dan danas zive u ustima naroda – ali to je
s druge strane skupo kupljeno.
*) Iz: Dve studentske rasprave I. Ruvarca, Stamparija A. Pajevica,
Novi Sad 1884, str. IV–V, 25–26, 100–102. Obrada redakcijska.
|
