Knjiga Aleksandra Nenadovica Pisma Lazi (iz dnevnickih zapisa 1999/2000) predstavlja zbirku dnevnickih zabeleski vodjenih po datumima, znaci gotovo svakodnevno, za beogradski list Danas. Ovde su obuhvaceni svi najvazniji politicki dogadjaji u Srbiji u periodu od godinu i po dana, nastali odmah posle NATO bombardovanja, pa do svrgavanja rezima Slobodana Milosevica i pocetka nove vlasti. Vec sam ovakav vremenski izbor kada se, kako sam autor kaze, »nesto ljulja u samim temeljima vlasti«, dovoljan je da knjizi obezbedi interesovanje siroke citalacke publike. Preporucujuci je paznji javnosti, Nenadovic skromno kaze: »Iako u osnovi dnevnicki koncipirani, zapisi koje ova knjiga nudi nastajali su povezivanjem hronoloske dokumentarnosti i teznje da se ona prigodnim osvrtima objasni«.
Knjiga je, medjutim, mnogo vise od toga. Autor ne opisuje dogadjaje, vec ih analiticki rasclanjuje; ne predvidja, vec obradjuje sve relevantne elemente za samostalno citaocevo zakljucivanje. Upravo zbog ovih svojih osobina zapisi su, u vreme dok su izlazili u Danasu, privukli ne malu paznju citalaca, ali i ovako sakupljeni u knjizi ne gube nista od svoje autenticnosti i svezine, pogotovo za one – a takvih je nadamo se sve vise – koji su spremni da odgovorno promisljaju svoje vreme. U ovom upravo zavrsenom razdoblju, koje je sam nazvao posrtanjem i budjenjem Srbije, Nenadovic prati i komentarise uspone i padove opozicije, ponasanje rezima, mene u njihovim medjusobnim odnosima, a sve to naravno i u sirem kontekstu medjunarodnog interesovanja za Srbiju. U pravom smislu to je jedna zaokruzena hronika dramaticne zavrsnice rezima Slobodana Milosevica.
Novinar Aleksandar Nenadovic je dobro poznat nasoj citalackoj publici ciju je paznju i postovanje pridobio svojim ranije potvrdjenim visokim zurnalistickim dometima. Knjiga Pisma Lazi dolazi u vreme kada je nase publicisticko trziste takoreci preplavljeno hronicarskim kazivanjima o savremenim dogadjajima, pa su i autori izlozeni ostroj konkurenciji u borbi za citaocevu naklonost. Pretrajace, svakako, samo oni koji se klone prolaznog i pomodnog uspeha, spremni da prihvate i rizik vremena kao neospornog presuditelja u stvarima publicisticke vrednosti. Samo ovi drugi, a u takve spada i ova Nenadoviceva knjiga, u stanju su da se odvaze i na naknadnu proveru svojih komentara i zakljucivanja.
Ne mozemo a da ovom prilikom ne ukazemo na jos dve znacajne hronicarske vrline Aleksandra Nenadovica. U vreme kada su izlazile kao novinski prilozi ove su beleske, svojim pronicljivim prodiranjem u samu bit dogadjaja, mnogima pomogle da se lakse snadju u tadasnjim komplikovanim zbivanjima; sada kao knjiga one daju pouzdan kljuc za razumevanje zasto se sve dogodilo bas onako kako se dogodilo. Druga vrlina ovih beleski tice se novinara, ali i svih poslenika pisane reci. Svaki od ovih priloga, bez obzira o kakvom vaznom aktuelnom politickom dogadjaju govori, ne prelazi, po obimu, jednu do dve stranice. To je onaj obrazac novinarske konciznosti za koji je jedan veliki mag stampane reci rekao da treba pisati tako da recima bude tesno, a mislima prostrano. U nase vreme velike raspricanosti, a male pismenosti, ova ce Nenadoviceva knjiga znaciti i dragocenu pouku i poruku mladim novinarskim generacijama koje se tek uce vestini vladanja perom.