Srbija se prosle godine ujedinila gotovo sva u nastojanju da svrgne Slobodana Milosevica. Ove godine celnici pobednickih partija razilaze se oko toga koje su to mere koje bi mogle da potvrde i prodube tekovine izbornih pobeda i oktobarskog prevrata. Prvi ljudi federacije Kostunica i Zizic smatraju, na primer, da bi hapsenje i isporucivanje Milosevica Hagu moglo da destabilizuje Srbiju. Nasuprot njima, dosovska republicka vlada ubedjena je da bi samo energicno istrajavanje na pravdi i rasciscavanju sa kriminalnom prosloscu moglo da ucvrsti Srbiju i njene prilike stabilizuje. Zatvaranje bivseg sefa tajne policije Radeta Markovica i hapsenja koja se tek ocekuju i dalje ce biti predmet pazljivog razmatranja i verovatno razmimoilazenja u vrhovima dosovske vlasti.

Februarski skupstinski bilans

Suvise zauzeta sudbinom Milosevica i njegovih saradnika nova vlast propusta da uoci da se iskusenja stabilnosti, odnosno nestabilnosti, postavljaju na sirem planu. Da pocnemo samo od najvisih organa, od obe skupstine, i federalne i republicke. Ne bi moglo da se kaze da obe ove skupstine nisu bile vredne u februaru. One su usvojile vise zakona i drugih akata za kojima se zaista osecala preka potreba. Recimo, ukidanje zloglasnog zakona o javnom informisanju u Skupstini Srbije, a zatim izbor novog predsednika Vrhovnog suda i predsednika drugih sudova, sto je polazna tacka za ozdravljenje i osposobljavanje pravosudnih organa, jedne od najbolnijih tacaka u nasem drzavnom ustrojstvu. Uz to ide i savezni zakon o amnestiranju od odgovornosti vise desetina hiljada mladica koji su odbili da ucestvuju u ratovima vodjenim poslednjih desetak godina.
Usvojeni su, medjutim, i zakoni koji su izazivali nedoumicu. Recimo, ukidanje Ukaza iz 1947. kao uvod u povratak imovine porodici Karadjordjevic, sto se u javnosti osporava iz pravnih i iz etickih razloga. Poznavaoci tvrde da je kralj Aleksandar sticao imetak na ne bas zakonit nacin, da je imao neumereno visoku apanazu i da se u toj imovini ne zna sta pripada narodu, a sta Karadjordjevicima. Osim toga, nije bas u skladu sa moralnim normama da se imovina vraca samo njima, dok jos stoji otvoreno pitanje vlasnika nacionalizovanih dobara posle Drugog svetskog rata i nasilno oduzete devizne stednje u Milosevicevo vreme. Otuda i prosireno uverenje u javnosti da put kojim se krenulo u povracaj imovine nije bas trijumf nacela pravde i pravednosti.

Drugacije razumevanje parlamentarizma

Na opste prilike u zemlji i te kako utice i nacin ponasanja u skupstinama. I jedna i druga skupstina rade u gotovo istom stilu kao nekada, samo sa promenjenim poslanickim ulogama. Sada su socijalisti, julovci i radikali redovno »protiv«, a dosovci »za«. Cak se na strani nove vecine primecuje neodgovorna raskomocenost – odlaze sa sednice dovodeci i kvorum u pitanje, sto je pojava tim opasnija kada se zna da izabranici naroda jos nisu cestito ni zagrejali poslanicke klupe. To ne doprinosi ugledu skupstine u javnosti i to bas u trenutku kada se od njih ocekuje da drzavu postave na nove pravne temelje.
Uz sve to ostala je jos jedna stara boljka koja nase skupstine prati kao zla kob. Mnogo je prazne retorike, neukusnog samoreklamerstva zbog TV prenosa, neprincipijelnog opanjkavanja i prizemnog klevetanja. Na sednici Veca gradjana izbila je tuca izmedju ministra Krapovica i radikalskog vodje Seselja, a predsednik Skupstine Srbije Marsicanin bio je prinudjen da prekine sednicu zbog samovolje Tome Nikolica koji nikako nije hteo da sidje s govornice. Najcesci izazivaci opstrukcije i nereda su poslanici SPS i SRS, ali ni dosovska vecina nije u tome neduzna. Oni za sada izlaz iz ovakvih neprilika vide uglavnom u izmeni poslovnika, kao da ne prihvataju potrebu sustinskijih promena i u svom poimanju parlamentarizma. Da su oni do sada agilnije nametali skupstinama raspravu o reformama, onda bi se i debate vodile o zivotnijim temama, nadmetale bi se koncepcije i ideje, a ne bi se vreme gubilo u zagrizljivim preganjanjima sa seseljevcima i milosevicevcima.
Kada toga nema u skupstinama, onda na raznim stranama izbijaju neocekivane frustracije. Nedavno je potpredsednik Savezne vlade Labus u prilicno ostrom vidu postavio ovakvu dilemu: hoce li nova vlast najzad uci u reforme, da li ce do kraja marta isporuciti Milosevica Hagu, inace... Inace, sta ce biti, pitali su radoznali novinari. Videcete, odgovorio je zagonetno Labus, mada mu namere, ocigledno, nisu nimalo zagonetne.

Nema teskih pitanja

Dok tako prave stvari jos ne nalaze svoje mesto u pravim institucijama, stranke i njihovi predvodnici, nestrpljivi u nekim svojim ambicijama, stalno nam proizvode krizu. Dovoljno je samo da podsetimo na skorasnje tenzije koje su izbile posle, navodnog, zahteva Nenada Canka da Vojvodina postane republika. Nastala je zestoka konfrontacija pre svega izmedju LSDV i DSS, ali i drugih. Nije sada najvaznije sta je tu ko rekao, a sta demantovao, bitno je da je i problem autonomije Vojvodine nacet sa pogresne strane. Kao da DOS nije u stanju da utvrdi pravu zakonsku proceduru za pokretanje nekih vaznih pitanja, pa umesto jednog racionalnog postupka, opet na sceni imamo razdesene partijske strasti, sto je, takodje, znacajan izvor nestabilnosti u drzavi.
Ovakva kolebljivost i nesigurnost nove vlasti i te kako hrabri bivse vladajuce partije, a sadasnju opoziciju. Ta se opozicija nicim jos nije preporucila kao prava alternativa, ali koristeci nesnalazljivost vecine nastoji da nekako pribere krhotine nekadasnje moci i restaurise bivsi autoritarizam. Tesko je ipak pretpostaviti da te opozicione garniture, kakve jesu, mogu da obnove staru premoc, a jos teze zamisliti da, u doglednom vremenu, vlast povrate na legalnim izborima. Medjutim, cak i kad je dobro zasnovana, ova procena ne zvuci mnogo utesno. U ovom drustvu, gde jos ima toliko lutanja i dezorijentisanosti, dugotrajno odrzavanje nesredjene situacije moze da pobudi u nekim slojevima mracne porive i vaskrsne sklonost ka cvrstoj ruci, ako ne u vidu SPS i SRS, onda u nekom drugom obliku koji ne bi bio manje opasan.
Zivimo u drzavi gde su mnoga dramaticna pitanja i dalje otvorena – od sukoba na jugu Srbije do odnosa sa Crnom Gorom, od Vojvodine do lokalne samouprave, od ekonomske obnove do oporavka univerziteta, od sudova do istrebljivanja korupcije i kriminala. Ne mora obavezno i najveci problem, kao sto je jug Srbije, da bude i najveci teret, pod uslovom da se nadje i najbolji nacin za njegovo resavanje, kao sto je to odabrala nova srpska vlast u saradnji sa medjunarodnom zajednicom. Isto tako, ako ne bude dogovora sa Haskim tribunalom o izrucenju optuzenih za ratne zlocine – to moze da se izmetne u nove sukobe s medjunarodnom zajednicom i nove unutrasnje nestabilnosti. Tako ce biti i sa nasim unutrasnjim temama. Nema, dakle, teskih pitanja, ima samo neadekvatnih odgovora.