Hapsenje sefa tajne policije u Srbiji Radomira Markovica, 24. februara, uzburkava strasti. Razumljivo, bilo cije hapsenje nikada nije bas obicna stvar. Oni koji su bili zrtve pomenute sluzbe imaju razloga cak i za euforiju, a oni koji su se na nju oslanjali imaju razloga za – strah, pogotovo sto je vise nego jasno nagovesteno ispitivanje veze ove sluzbe sa samim vrhom hijerarhije vlasti starog rezima, olicenog u Slobodanu Milosevicu, pa i s njegovim hapsenjem.

Javno otkrivanje – istragom i sudjenjem – tajnih mehanizama odlucivanja o zivotu i smrti ljudi, sasvim normalno, drazi strasti, kako one za zivotom tako i one ubilacke. Pocetak nije nimalo bezazlen; istraga je usmerena na smrt cetvorice funkcionera SPO-a na Ibarskoj magistrali (oktobra 1999), a mozda ce biti prosirena i na ubistvo Slavka Curuvije, »nestanak« Ivana Stambolica.
Hapsenje sefa tajne policije je dogadjaj sa dalekoseznim posledicama koje nadilaze razbuktale strasti. Kazna pocinilaca zlocina svakako je vazna, ali ne i najvaznija. Valjana istraga i sudjenje mogu da otkriju tajne mehanizme funkcionisanja jednog opakog a dugotrajnog rezima. Javna demistifikacija masinerije smrti vodi ka demontazi iste te masinerije i otvara prostor za polaganje prvih temelja demokratskog poretka. Istovremeno, to je put i stvarnog dokazivanja nezavisnosti pravosudja, umesto pukih deklaracija. Istovremeno, to je i pouzdan put afirmacije javnosti.