U Kikindi, prica pocinje da lici na desavanja pod poklopcem dobro zabravljenog ekspres lonca, naime, pitanje »kako do autonomije« pretvara se u pitanje »ko je izdajnik, onaj ko je za autonomiju, ili onaj ko je protiv autonomije?«.
Tema autonomije postala je omiljena prilika za sitne svadje i carkanja u kancelarijama, fabrikama, zbornicama itd., dok se ceka retka kafa i nimalo cesca plata. Sve je to poznato iz doba kad se pevalo »Oj Srbijo iz tri dela, ponovo ces biti cela«. Jos nisu zabelezene tuce izmedju pristalica ovako suprotstavljenih koncepcija, ali napetost raste i pominje se sistematsko pljackanje Vojvodine, dok najagilniji zagovaraju opciju »bombardovanje pancevackog mosta«. Protivnici autonomije potezu argumente zasnovane na jedinstvu nacionalnog bica, jedinstvu drzave, uopste uzevsi, pokusavaju da »uhvate« na sentimentalnost (sto kod dela stanovnistva sasvim dobro prolazi), dok su autonomisti uvek spremni da potegnu ekonomske argumente, pominjuci pune i prepune fondove SAP Vojvodine i odlicne plate iz vremena pre 1988. godine.
Bice da je previse emocija ulozeno (i to je domaci obicaj) u okolnostima kad bi dragocenija bila hladna glava i solidna kolicina strpljenja za dosadne pregovore. Mnogi ovde nemaju ni jedno ni drugo. Da li ce upravo stav prema autonomiji Vojvodine biti probni kamen na kojem ce ostati ili pasti ne narocito cvrsta koalicija DOS-a, u kojoj ima tako razlicitih stranaka, i kako bi na takve rascepe moglo da reaguje stanovnistvo, ostaje neizvesno. Barem do nekih novih politickih zanimljivosti, koje bi mogle naterati politicare, stranke i sve ostale da se »izjasne«.
Pitanje svih regionalizama i autonomija bilo je, i ostalo, pitanje raspodele nadleznosti za raspolaganje novcem; i sto pre se ovo shvati, brze bi mogli da pocnu i neki pregovori koji bi, mozda, doveli i do nekog obostrano zadovoljavajuceg resenja.