Bojan al Pinto-Brkic

Naprosto sam zapanjen kako svi srecni postavljaci nacionalnih pitanja lice jedni na druge, a i nesrecni su nesrecni na banalno isti nacin. Dogadjaji oko Tetova ne donose ama bas nista novo, premda pretpoliticke partije etnickih Albanaca u Makedoniji, pod pritiskom Zapada, igraju perfidnu igru »ko je rekao rat?« Na Kosovu rastu simpatije za pobunu »brace« preko granice koja to nije, i nece biti dokle god progresivni deo civilizacije ne uskladi strategiju sa prevratom izvedenim u Srbiji 2000; imperija Saljija Berise na severu Albanije nalazi se na putu sa kojeg ne moze skrenuti, a vlada u Tirani ne vidi interes u oponiranju, pokusavajuci da zadobije poverenje ono dvoje nacionalista koji je priznaju kao legitimnu i zive sa druge strane Skenderbegovog trga.
Cinjenica da za direktnog protivnika imaju nejaku Makedoniju ne menja njihove sanse za konacni neuspeh. Mozda je suvise slaba da bi je smatrali drzavom, sa tek formiranom armijom, neizgradjenim medjunarodnim integritetom, skandalima razorenom politickom scenom, inertnom privredom i etnickim podelama koje su uzele maha. Mozda moze biti bacena na kolena (ne pred dve hiljade naoruzanih ljudi na brdima iznad Tetova, nego u ocekivanom razvoju dogadjaja), ali je tesko poverovati da ce nestati, niti da kriza moze biti ispustena iz ruku. Totalni rat u Makedoniji ucinio bi da Jugoistocna Evropa vise nikada ne bude ista i doneo bi mnogo vise strahova od rata u Bosni i Hercegovini, koji je bio izuzetno surov.
No, paznju valja koncentrisati na veoma odredjen problem. Kako je moguce da glomazni i slozeni sklop stabilnosti, odnosno bezbednosti regiona ne funkcionise? Zasto uvazeno misljenje da su sa svrgavanjem Slobodana Milosevica iscrpljeni svi resursi za podsticanje kriza ne stoji? I, sta je to ponukalo vesnike mira koji su odusevljeno kliktali kako je na Balkanu bilo dosta ratova da zacute?
Pogledajmo pazljivo. Uvidecemo da nista nije ono sto jeste: medjunarodna zajednica ulozila je ogromne napore da odrzi BiH, na papiru, i jos grandioznije u slucaju Miloseviceve Srbije da ocuva princip nemenjanja granica, na providnom papiru; antihercegovacka opcija koja je porazila HDZ na izborima u Hrvatskoj povremeno umoci lakmus (novcanu) hartiju u budzet aparatusa Herceg-Bosne, nove vlasti u Srbiji pragmaticno stede na sebi i gradjanima ne bi li izdrzavali ratne zlocince, a reformisti u Crnoj Gori toliko zele da budu samostalni da ce u tu svrhu zrtvovati i ideju drzavne samostalnosti. Rumuni, Bugari, Grci, i oni pocivaju na nekakvim iluzijama, pa niko nije stigao da se zapita sta to radi vlada Ljupca Georgijevskog vec dve godine. A, na svetskoj sceni – stabilizacija i asocijacija. Vraga! Stabilizacija se ne moze graditi na iluzijama, to je sad postalo jasno.
Cesto se sa neznanjem govori o Evropskoj uniji i njenim planovima za prosirenje, ali se previdja ozbiljnost te konfederacije: oni su mobilisali sve snage da slome jednog Hajdera. S kakvim bi emocijama pristupili balkanskim problemima?