Poboljsanje materijalnog polozaja sudije iako znacajno, jer je licni dohodak na nivou odrzavanja gole egzistencije, nije jedini uslov za stvaranje nezavisnog sudstva. Niti bilo koji drugi pojedinacni uslov.
Do nezavisnog sudstva vodi put osmisljenih i odmerenih promena kako u pravnoj regulativi tako i u kadrovskom sastavu. Nezaobilazne su i pretpostavke vezane za demokratsku organizaciju drzavne uprave i razvoja demokratskih odnosa u drustvu.
Vekovima izgradjivana organizacija sudskog sistema ne trpi radikalne promene. Tim pre sto smo mi prihvatili osnovne principe modernog sudstva u organizacionom i funkcionalnom pogledu. Ali i pored toga moraju se izvrsiti odredjene korekture u pravcu jacanja njegove samostalnosti i nezavisnosti kao organa vlasti. Promene moraju biti usmerene na zastitu sudstva od teznje njegovog podredjivanja organima izvrsne vlasti. Da bi se to izbeglo moraju se afirmisati principi: javnost rada, zbornost u sudjenju, ukljucivanje gradjana u sudjenju (ne formalno vec sadrzajno), jacanje sudijskog imuniteta (da sudija ne moze biti pozvan na odgovornost za misljenje dato prilikom donosenja odluke) i visestepeni postupak. Ovi postulati moraju naci potporu u izgradjivanju novih demokratskih odnosa.
Ugrozavanje sudske nezavisnosti od izvrsnih organa vlasti pocinje od samog izbora sudije. U taj postupak nezaobilazno se ukljucuju izvrsni organi vlasti i nosioci njihovih funkcija, ali autoritet ovih organa ne bi smeo da se proteze dalje od toga. Mislim da se to nece desiti ako se strogo postuju kriterijumi izbora. No, na izbor mogu uticati i neformalne grupe i pojedinci cija moc potice od njihove ekonomske snage. Tu upravo lezi opasnost od zaobilazenja kriterijuma izbora sudija, a pristankom na takav izbor sudija pristaje iz zahvalnosti subjektu koji ga je mimo kriterijuma »provukao« za sudiju, da mu bude na »usluzi« kod vrsenja funkcije.
Jedan od nacina da se to izbegne ili krajnje ogranici jeste izgradjivanje i strogo postovanje cvrstih kriterijuma za izbor sudija: prvo i nezaobilazno strucna sposobnost za obavljanje izuzetno slozenog javnog posla, ljudski i moralni kvaliteti, zdrav porodican i drustveni zivot, ugled u sredini u kojoj radi i zivi i sire u drustvu. Postupak mora biti strog, kako bi se garantovalo postovanje ovih principa, ali i demokratski, kako bi se u njega ukljucile demokratske institucije drustva odgovorne za rad sudstva. Svako krsenje utvrdjene procedure ostavlja sumnju u objektivnost izbora, a izabrani kandidat zaobilaznim putem bez proverenih kvaliteta moze samo krnjiti autoritet sudskog organa i ugled sudijske funkcije.
Ne smemo dozvoliti izbor politickih sudija, iako se uticaj politickih partija (posebno onih na vlasti) ne moze iskljuciti iz postupka izbora sudija. Taj uticaj ce doci do izrazaja preko njihovih predstavnika u skupstinskim organima (odbora za pravosudje, resornog ministra i dr.) ali i na neformalan nacin. Medjutim, javni postupak dovesce do toga da se svi subjekti u izboru drze objektivnih kriterijuma i da se ne zaobidje misljenje sudijskog kolegijuma i strukovnog udruzenja sudija.

Nisam slucajno izostavio moralno-politicku podobnost kandidata kao kriterijum za izbor, a koji je u dosadasnjoj praksi bio nezaobilazan. Nisam ga spomenuo zbog toga sto smatram da taj kriterijum treba potpuno odbaciti. On je kategorija jednopartijskog sistema u kojem je politicki uticaj partije bio nezaobilazna cinjenica. 
Ali, ovde se postavlja pitanje i dilema da li se politicka podobnost treba potpuno zaobici prilikom izbora staresine pravosudnog organa. Mislim da se to ne moze i ne treba zaobici. Jer, ako je partija na vlasti odgovorna za funkcionisanje ukupne vlasti u drzavi, pa i sudske, onda je njen usmeravajuci uticaj na sudske organe u skladu sa njenom odgovornoscu. A to moze ostvariti putem staresina organa. Zato, uz ostale kriterijume koji vaze za izbor sudija, treba dodati politicko poverenje koje kandidat ima kod partije na vlasti.
Inace, uticaj izvrsnih organa na rad pravosudja mora se ograniciti na finansiranje sudskih organa i obezbedjenje uslova za njihov rad i doslednu primenu zakona. Njihov uticaj van toga ne bi smeo da bude prosiren, jer bi to ugrozavalo nezavisnost sudstva. Posebno on ne bi smeo da se krece u pravcu interesovanja za konkretne slucajeve, a ni staresina organa ne bi smeo da koristi svoj autoritet u tom pravcu, jer bi to skretalo pravosudje u devijantno delovanje.
Pored doslednosti u postovanju kriterijuma i strogosti postupka izbora sudija za ostvarivanje pune nezavisnosti potrebno je da sudijska funkcija ima stalni karakter. Mora se garantovati sudiji da mimo svoje volje ne moze biti razresen duznosti osim ako su ispunjeni zakonom propisani uslovi koji ga cine nepodobnim za vrsenje sudijske funkcije, kada nestrucno i nesavesno obavlja poverenu duznost ili kada izgubi radnu sposobnost za obavljanje sudijske duznosti. Isto tako, sudija ne sme biti premesten protiv svoje volje. Bilo je i ranije u ustavima i zakonima proklamacije o nezavisnosti sudstva, ali je ona bila u odnosu »sto veca proklamacija, to ugrozenija nezavisnost« uz pretnju devijantnih pojava i ponasanja koje su bile prisutne u radu svih drzavnih organa sve do 5. oktobra 2000. godine, kada su pocele demokratske promene. Dotadasnji rezim na vlasti vise je funkcionisao po principima jednopartijskog sistema a manje visepartijskog koji se samo formalno ispoljavao. On je sebi davao za pravo da vrsi pritisak na sudstvo na vise nacina. Najmocnije poluge vlasti bile su koncentrisane u jednom coveku, Slobodanu Milosevicu, i njegovim slepim poslusnicima dodajuci tome ratne uslove funkcionisanja vlasti, sto je ostavilo negativne tragove na samostalnost i nezavisnost sudstva i sudija. Teznja prethodnog rezima bila je usmerena na ovladavanje svih poluga vlasti, pa i sudske, do gusenja slobode odlucivanja. Islo se dotle da su se »narucivale« sudske odluke kao sredstvo borbe protiv politickih protivnika i neistomisljenika (npr. odluka Vrhovnog suda Srbije I. 5110/98 kojom se potvrdjuje resenje Organa unutrasnjih poslova od 17. 2. 1999. godine u Beogradu o zabrani rada Drustva sudija).

Primenjivale su se i najteze represivne mere – pritvaranje politickih protivnika, clanova pokreta Otpor, sto je najizrazenije u primerima iz Pozarevca. Rezim je poceo da razresava »neposlusne sudije« mimo zakonom utvrdjenog postupka i bez stvarnih i pravih razloga, da bi uterao strah u pravosudni kadar i pravosudje stavio pod svoju potpunu kontrolu, da diriguje njegovim radom i trazio da nosioci pravosudnih funkcija osluskuju kakvom ce odlukom zadovoljiti stranku na vlasti. Time je, medjutim, postignut kontraefekat. Pravosudje je u celini pruzilo tihi otpor i okrenulo se protiv samovolje i bezakonja u cemu je dobilo moralnu podrsku javnosti sto je bilo ispoljeno i otelotvoreno na parlamentarnim izborima. Samovolja i krsenje zakona ne mogu dobiti pravo gradjanstva. S druge strane, ti primeri govore da je tesko staviti sudije i nosioce drugih pravosudnih funkcija u podanicki odnos prema politickoj vlasti. Jer, velika vecina sudija je takvog gledanja da ne samo da sudi drugome vec i sebi za savesnost u radu i koji spolja nemaju drugog autoriteta osim zakona.
Javnost u radu je bitna komponenta za ostvarivanje samostalnosti i nezavisnosti sudstva. Javnost rada podize stepen odgovornosti organa i ujedno omogucava kontrolu rada nosilaca pravosudnih funkcija u primeni zakona kod svakog konkretnog slucaja. Ona suzbija samovolju svakog nosioca javne funkcije, pa i sudije, iako sudske odluke uvek podlezu kontroli vise instance. Javnost u radu je nezaobilazan uslov za suzbijanje zloupotrebe i zakulisnog uticaja na rad suda. Javnost rada ima i vaspitni uticaj na gradjane u pravcu svesnog prihvatanja odluke suda i zakonitog ponasanja drugih. Siroko prisustvo javnih medija daje mogucnost sireg uvida u rad pravosudnih organa i potporu zakonitom radu. Ali, mediji mogu imati i negativan uticaj ukoliko njihovo informisanje nije objektivno ili, vise od toga, ako je dirigovano i pod uticajem neformalnih grupa ili zakulisne politike. To ugrozava nezavisnost sudstva i slobodu sudijskog odlucivanja. U proteklom periodu bilo je drasticnih primera takvog ponasanja. Sredstva informisanja su koriscena kao sredstvo politicke borbe u svim oblastima, pa i u oblasti sudstva. Plasirane su informacije (dezinformacije) o kriminalnim slucajevima zasnovane na poluistinama i fabrikovanim dokazima u nametanju gotove odluke o krivici. To je vrsilo snazan pritisak na rad suda, posto se na taj nacin pripremi javnost za unapred trazeni ishod postupka. Drastican primer takvog ponasanja svih medija bio je u slucaju ubistva predsednika Izvrsnog saveta Vojvodine gospodina Boska Perosevica, kada su sredstva informisanja, objavljujuci vest o tome, davala siroke komentare da se radi o politickom terorizmu, pripisujuci ga pokretu Otpor i partijama demokratske opozicije, da bi se kasnije, zahvaljujuci i promenama vlasti, u objektivnom sudskom postupku, doslo do istine da je ubistvo izvrsilo lice poremecene svesti, krivicno neodgovorno, koje je u svojoj bolesnoj glavi sve svoje nedace pripisivalo ubijenom Perosevicu i stvorilo odluku o njegovoj likvidaciji. Primer dirigovanog novinarstva je i serija napisa u dnevnom listu Politika krajem 1998. godine o kriminalnim pojavama u AIK banci A. D. u Nisu, a kao nosilac oznacen i unapred osudjen njen direktor Ljubisa Jovanovic, sve radi pritiska na pravosudne organe da pokrenu krivicni postupak iako za to nije bilo osnovane sumnje. Dakle, javni mediji imaju pozitivan uticaj na rad sudstva, ali jednako cak i vise od toga mogu imati i negativno dejstvo na slobodu odlucivanja suda sto proizlazi iz navedenih primera.
To su neki od bitnih uslova za nezavisnost sudstva i slobodu sudijskog odlucivanja.
Na kraju, treba istaci da je stvaranje nezavisnog sudstva kompleksno pitanje, koje zahteva duzu i upornu paznju svih odgovornih subjekata u pravcu normativne dogradnje pravosudja, pune afirmacije osnovnih principa sudske nezavisnosti, jacanje materijalne osnove kako bi se sprecilo osipanje kvalitetnog kadra (sto smo imali u prethodnom periodu), i ujedno da bi se zainteresovali najkvalitetniji, strucno najsposobniji i moralno besprekorni pravnici za taj rad u pravcu stvaranja zdrave konkurencije i sirenja baze za izbor takvih sudija koji ce svojim znanjem i ugledom doprineti jacanju autoriteta sudstva, a ne samo obrnuto.