Broj 258

Sta citate

Moze li se svirepost zamoriti*

U poslednje vreme mnogo sam razmisljao o tome sta bi se figurativno moglo nazvati rekom istorije. Postoje sigurno trenuci u istoriji kada ova reka tece lenjo i dostojanstveno, a bar se tako ljudskim ocima predstavlja. Postoje takodje i drugi kad je, tako kao danas, njen tok ubrzan. Mene licno fascinira u njoj, ne samo ono sto svojim razmerama privlaci paznju – ne samo rusenje i radjanje sila, armija, drzava, diktatura. Vise od toga, sto se vrsi u ogromnim razmerama, interesuju me mali odrazi, nabori malih, jedva rodjenih talasa, prvi lahori, obrisi jos neostvarenih formi. Jer, stvari, koje su sazrele dotle da postanu istorijska cinjenica, manje ili vise su proslost – makar nas se ticale toliko da se i mi zajedno s njima pretvaramo u proslost.

*

A esesovci, koji Jevrejima koje ubijaju, naredjuju da prave cucnjeve, pre nego sto promene sarzere na revolveru – nisu nista drugo do oni germanski momci koji su pod uticajem lektire Jadi mladog Vertera trcali na polja i u sume i tamo vrsili samoubistva iz zalosti zbog nesavrsenosti sveta. I sta tu da se prica o rasi, o nasledju... Covek je bice sposobno za autosugestiju– mozda je to differentia specifica ove vrste. 
Rekao sam da je o promenama njegovog duha, a sto za tim ide, o promenama njegove prirode, lakse presudjivati gledajuci unazad. Ali, pored velikih razlika i velikih promena, postoje i sitne promene iz dana u dan. Biljka klija, pusta lisce, cveta, donosi plodove – i to je prolaznik sklon da primeti: a zar ne dozivljava promene iz minuta u minut, zar ne dozivljava rast, ocvrscavanje, raspad? Zatvoren u ovoj velikoj laboratoriji vremena, izmedju 1939. i 42. godine – cas bih hteo da umem to da otkrijem, cas bih hteo da umem krisom da posmatram. I zato kazem da u reci istorije trazim sitne neizlegle oblike. Zato skoro podjednaki znacaj imaju za mene potresna politicka vest i detalj iz zivota Varsave, razgovori u redu, intelektualke s dzakovima krompira na ledjima, kroj mantilâ prepravljenih od vojnickih cebadi i prica o belom avionu, koji se pojavio iznad Zoliboza, iz njega se nagnuo papa i vikao ljudima koji su radili na bastenskim parcelama: »kopajte, kopajte, da bi do proleca bilo«. Taj brzi pad zivotnog standarda kontinenta na nivo revolucionarne Rusije, nestanak drustvenih hijerarhija, nestanak toga sto hijerarhiju podrzava, tacno odredjuje: otmenih odela, naglih promena modâ, snobizama – kakva slika za posmatraca! A, istovremeno, iz minuta u minut, menja se proporcija ljudskih predstava.

*

Konstatujuci siromastvo nasih sredstava kad zelimo da uhvatimo na delu postajanje javnog mnjenja – tvrdim, ipak, da savremeni covek, mozda nejasno, oseca zavisnost svojih uverenja od plima i oseka kolektivnog duha, da im ne pripisuje apsolutnu, vec samo relativnu moc – meri ih vise odnosom prema uverenjima okruzenja nego prema tzv. vecnoj i apsolutnoj istini. Mislimo istorijski – i tu nema spasa. To sto istorizam izaziva proteste i pruza priliku za mnoge zamerke – ispravno je i korisno, jer su njegove opasnosti brojne. Pa ipak, toliko smo obelezeni istorijskim i drustvenim misljenjem da nam oblast bezlicne i vanljudske istine izgleda hladan i negostoljubiv prostor. Cak se i u zigosanju istorizma kriju izvesna istorijska tumacenja, izvesni jako pragmaticni razlozi. I, ako se slazemo da nestajanje kriterijuma istinitosti, drugacijih od kriterijuma koristi, vodi covecanstvo ka stravicnim katastrofama – to jos ne znaci da smo sposobni da trazimo istinu drugacije nego putem iskustva drustvenog zivota. Nasa »vecna istina« se zasniva na suprotstavljanju iskustava viseg reda iskustvima nizeg reda, na postovanju tradicije koja priznaje dobru nadmocnost nad zlom, oslanja se na izvestan eticki empirizam. Smatram da treba pravilno oceniti onu razvojnu liniju, ciji su predstavnici razni utilitaristi i pragmatisti.

*

Ovde cu se vratiti pitanju intelektualizma, koje smo razmatrali u prethodnim pismima. Braneci ga, trazio sam za njega mesto u sklopu elemenata koji cine ove nesmele obrise sutrasnjice. Prema svojim uverenjima odnosim se upravo ovako: trudim se da u njima razlikujem one niti, koje me vezuju s grupom, makar malobrojnom, ljudi koji slicno misle. Znaci, ne cenim mnogo nekakvu potpunu usamljenost i potpunu drskost – a vise, ostajuci usamljen, verujem da postoje negde bratski umovi i da ce ih biti vise – recju, da sam, izrazavajuci nesto, ukljucen u nastajanje dosad maglovitih stvari ali koje polako jacaju. (Takva vera je dobar lek: ko li ce ipak jamciti da nisam epigon sveta koji se gasi? Na to cu odgovoriti: cak i kad bi bilo tako, gasenje takodje ima svoj razvoj, svoje uzlazno kretanje i nije na meni da sudim o konacnom rezultatu.) Ako, uprkos svim, danas veoma rasprostranjenim, optuzbama, nalazim u intelektualizmu dobre strane, to je onda zato sto unaokolo vidim procese koji u ovoj ili onoj formi vode njemu i mogu da opravdaju njegovo postojanje.


              Maske der Bavili (Fiote), Loango = Küste

Nema sumnje da je tzv. intelektualizam istovremeno veoma odredjen eticki stav. Ko kaze: intelektualac – on zamislja sobu pretrpanu knjigama i coveka belih, neznih ruku, koji sedi na fotelji, nagnut nad rukopisom. Fotelja je camac, na kome ovaj covek otplovljava od »bedne vreve svakidasnjice« u predeo ciste misli. Svojevremeno su vodjeni sporovi oko prava i obaveza intelektualca izolovanog od zivota. Eto, u tom smislu su izolovanost i intelektualizam dva naziva za predstavljanje istog predmeta. Ovde je rec o izvesnom nesebicnom mentalitetu, o pogledu sa distance na ljudske strasti i borbe, kojima se suprotstavlja ideal dalek od prakse svakodnevnog zivota. Izolovani intelektualizam je doziveo tokom poslednje dve-tri decenije ozbiljan udarac. Pretvaranje citavih klasa i naroda u armije koje se medjusobno bore, ostavljalo je malo prilike za drzanje po strani. Cak i najaristokratskiji umovi nasli su se u »oku ciklona« i morali da se izjasne za jednu ili drugu stranu. Prezir drustva poceo je da progoni one koji su se i dalje pretvarali da se nista nije promenilo i da im je dopusteno da ostanu u svojim skrovistima mudraca.
Pa ipak, cini mi se da presuda, koju su »intelektualcima« doneli politicki dogadjaji, konacno jos ne odlucuje na njihovu stetu. Naprotiv, obaveze, koje su na sebe preuzeli, ocistile su intelektualizam od mnogih mana, pre svega, od greha bekstva od stvarnosti. Jer, u njemu je bilo suvise slabosti prema komoditetu, suvise sklanjanja u »sigurne« sfere. Ako su za vreme Prvog svetskog rata mnogi izolovani intelektualci gledali na medjusobno ubijanje evropskih naroda kao na, sa stanovista razuma, tuznu, nepotrebnu i besmislenu predstavu – onda su za vreme Drugog svetskog rata morali da priznaju da je to poslednja stavka, da se to tice njihovog sopstvenog »biti il’ ne biti«, dakle, da to uopste nije tema za pacifisticki roman. To je primer. Na slican nacin odrzana je predstava u odnosu na druge »arhiljudske« predstave. »Intelektualac« je poceo da nosi uniformu i obelezja: jos nedavno je plovio po sirokim vodama raznih simpatija i probao razna jela, po izboru. Danas je (jer mora da bude) antifasista i, s malobrojnim izuzecima antistaljinista, poznaje posledice liberalne demokratije, dostojne zaljenja, i trazi nove nacine planiranja, oslobodjene gluposti i zlocinastva totalitarizma. Tako je, dakle, usao u sferu prakse i prestao da bude Guliver medju Liliputancima, naprotiv, priznao je znacaj liliputanskih briga. Da li je time izneverio svoj poziv? Ne smatram – ako je sacuvao nesto od svojih glavnih vrlina, kao: odvratnost prema nepromisljenim resenjima, umece priznavanja svog neznanja i postovanje prema viziji najboljih mogucih odnosa ljudi s ljudima.
Da li je, ipak, u periodima, takvim kao sadasnji, kada se zahteva najveca brzina odlucivanja, sposobnost presecanja gordijskih cvorova jednim rezom, upornost, odbijanje sumnji (one ponekad imaju ukus defetizma) – da li u ovakvim uslovima ima mesta za ljude slicne vrste – moze li se konstatovati (i to ne samo teoretski vec i eksperimentalno), da se pojavljuje, naklonjena im, kolektivna atmosfera?


Tanzmaske der Baluba = Warua, Belgisch = Kongo

Ako ritam zanosa i malaksalosti, preplitanje akcije i reakcije nisu varka – na pitanje se moze potvrdno odgovoriti. Praznjenje iracionalnih nagona i parola – citava ta fantasticnost realija, nad kojom su cak vodje milionskih drzava izgubile vlast – sve to izaziva zamor i odbojnost prema ekstremnim resenjima, a u stopu za tim ide zelja za umerenoscu, jasnocom i cak hladnocom. Gubitak vere u spontanost, tako vidljiv u umetnosti poslednjih godina (a umetnost je najosetljiviji manometar), potvrdjivao bi svoje pretpostavke. Naravno, ove promene mogu da obuhvataju veoma malobrojne krugove ljudi narocito osetljivih i, ili postanu pocetak novog zivotnog stila, ili ostanu samo podzemna struja, koja ce veoma brzo izbiti na povrsinu, posto prodju i ugase se sve kataklizme. Osim toga, intelektualizam kao stil citavih masa ne izgleda moguc – on ce uvek ziveti »spontanim« strastima – i to je jedna od veoma opasnih a verovatno neizlecivih bolesti sistema, zasnovanih na vladavini dostava (i tiranija je, naravno, jedan od takvih sistema). Intelektualizam moze ipak da ublazava apsurdnost kolektivnih nagona, dajuci im plemenitiji pravac, moze se latiti vaspitavanja. Kakvim posledicama vodi vaspitanje zasnovano na »razbaskarivanju« strasti – licno smo se uverili. To nije moja oblast, ipak, svako mora da prizna da potpuni nedostatak vaspitanja (u najsirem smislu), kakvo se moze zapaziti u Evropi u drugoj polovini veka, treba pripisati kultu »spontanosti« (tacku na i stavio je Frojd).

*

Zamerao si mi da se zadovoljavam samim lutanjem usred razlicitih problema i da se vise bavim njihovim nastajanjem nego resavanjem. Ne cudi me ta zamerka. Ljudi su zeljni recepata i uzora, danas vise nego ikada. »Dinamicne« ideje, takve kao rasizam ili marksizam, navikle su na smelost i prevelike zahteve. Poznajem ljude koji cak tvrde da je sadasnji period sumrak civilizacije, pre svega zato sto u njemu nedostaje osvit masovnih pokreta, takvih kakvi su u protekloj epohi bili socijalizam ili vizija revolucije. Ne smatras li, ipak, da je od opstih odgovora vazniji duh, u kome se postavljaju ova pitanja? Ako radimo u izvesnom duhu, u izvesnoj atmosferi, onda ce odgovori, cak medjusobno daleki, imati duboko zajednistvo, koje ih povezuje u jedno. I o tom zajednistvu se upravo radi, od njegova zaceca zavisi buducnost.
Mozes na to da primetis da se u samom potcenjivanju zakljucaka ispoljava sklonost ka igranju, ka bekstvu, neka vrsta podvaljivanja, koje vodi racuna o tome da sebi uvek obezbedi odstupnicu. Da je to stav suvise obelezen izvesnim désintéressement i udaljavanjem od ljudskih dozivljaja – jer oni zahtevaju sto brze sredjivanje.
Slozio bih se s tim misljenjem kad bi neko uspeo da me uveri da je napor zatvaranja zivota u izvestan broj formula celishodan: takvih formula, kakve je voleo XIX vek: borba za zivot, odabiranje vrsta, prilagodjavanje, borba klasa, libido itd. Jer, samo uz pomoc slicnih formula moguci su zestoki sporovi, kakve je vodila npr. omladina u doba pozitivizma. Sto se mene tice, mnogo cenim nasu nesposobnost za principe. Boravimo u drugacijoj klimi, svesni smo da je vazan, pre svega, nacin zivota, koji proizilazi iz metoda naseg misljenja (ili mu pak prethodi, svejedno).

*

Radi se o tome da kad smo se navikli da na nase stvaralastvo, nasu misao, nasu veru gledamo kao na izvestan modus (shvatajuci da za nekoliko decenija moze vladati sasvim drugaciji modus, ne mora biti bolji ili gori) nasa briga je da modus nase epohe ne izopacuje coveka, ne cini od njega zivotinju, niti klovna. Modus dekadenata bio je odvratan, modus romanticara podsecao je cesto na gotske palate, gradjene od kartona. Nas modus? On jos nema imena i ne znamo gde pocinje. U stvari, treba voditi racuna, ne samo o tome sta cemo skrojiti, vec i od kakvog cemo materijala skrojiti. To lutanje prstima po tkanini, kada pokusavamo da razlikujemo grudvice, mekocu, naboranost materijala – to je upravo neodlucnost za koju me okrivljujes. Ali, u toj neodlucnosti je vec izbor. On se izrazava isticanjem jedne strane coveka, uz zaobilazenje drugih, kompleksom citiranih imena i ukupnim simpatijama, a takodje predrasudama.
Nemoj to shvatiti tako kao da proklamujem opstu relativnost i pasivno se podajem istorijskoj promenljivosti. Ne. Cvrsto verujem da postoje epohe i ljudi, kojima je dato da se sasvim priblize tajni coveka, da mu zagledaju u oci. Ima drugih epoha, koje lutaju nekud daleko, slicne slepcima koji, napipavsi surlu slona, tvrde da je ceo slon dug, tanak, slican zmiji. Izabrati pravi modus, nama dostupan, a blizak trajnoj ljudskoj istini – to ne bi bilo malo. Postoje li simptomi za to? Ko veruje u ociscenje covecanstva patnjom i krvlju – odgovorice – da. Odgovorice da takodje onaj ko veruje u zamor svireposti i slobode instinkata.

*) Iz: Ceslav Milos, Jezi Andzejevski, Pisma – eseji, prevela s poljskog Ljubica Rosic, »Kov«, Vrsac 2001, str. 109–111, 111–113, 114–115, 115–123. Oprema redakcijska.

 


© 1996 - 2001 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar