Broj 258

Ponovi procitati

Militarizam i demokratija*

Uzbudljivi glasovi o nekoj tajnoj oficirskoj organizaciji, bez obzira jesu li tacni i ukoliko su tacni, predstavljaju zaista karakteristican simptom. (...)
Boriti se protiv politickih pretenzija oficirske kaste i raditi da se ona potisne iz privilegovanoga polozaja kome vecito tezi u polozaj ravnopravne profesije u drzavi, to je svakako liberalna i demokratska teznja koja, kao sto je nas partijski organ u nizu clanaka nagovestio, zasluzuje simpatije i potporu socijalne demokratije. Ali ukoliko je sama teznja opravdanija, utoliko je komicniji i protivrecniji polozaj burzoaske demokratije koja ne uvidja da je ukidanje sistema stajace vojske jedini put za ostvarenje ove teznje.
Ta protivrecnost polozaja u koji gubitkom sposobnosti i kvalifikacija istinske demokratije pada je neizbezna zla kob burzoaskoga demokratizma. On ne uvidja da onaj koji, u zelji da stvori sto jacu stajacu vojsku, prinosi militarizmu nesrazmerno velike zrtve, koji ga neguje, hrani i goji, mora biti gotov da racuna sa njegovim gospodarecim politickim znacajem. Sto razvijeniji militarizam, tim veca opasnost po demokratiju. Burzoaske partije koje se bore protiv politicke prevlasti i opasnosti uticaja vojske u isto vreme kada je razvijaju i snaze valjaju u stvari Sizifov kamen, a cuvari demokratije koji se sa militarizmom izmire dovode kurjaka u sopstveni tor.
Istorija je puna dokaza da punu vladu demokratije svuda prati sistem narodne vojske, a da je uvodjenje i snazenje sistema stajace vojske bilo uvek posmrtno zvono demokratiji. Kada su slobodne grcke drzave staroga veka zamenile svoje gradjanske vojnike najamnickom vojskom, nastalo je doba za vladavinu makedonske monarhije. Propasti rimske republike prethodi takodje zamena milicije najamnicima Marijusovim. (...) Republikanska Francuska je 1793. odbila svojom narodnom vojskom napad udruzenih monarha Evrope, a kada je posle dve decenije neprekidnoga ratovanja narodna vojska zamenjena stajacom, francuska demokratija je zamenjena monarhijom. Iz istih razloga je u Engleskoj, zemlji najnerazvijenijega militarizma, demokratsko uredjenje najpunije i najsigurnije.
Istorija je, dakle, puna primera koji pokazuju da izmedju militarizma i demokratije vlada nepomirljiva suprotnost koja se, kao kakav stalan zakon, provlaci kroz istoriju svih vremena i naroda. Ta suprotnost lezi u sustini ovih ustanova i nikakve palijativne mere, zakonodavne ili administrativne, ne mogu ih izmiriti. Sam po sebi militarizam predstavlja silu koja je suprotna bicu demokratije, koja demokratiju uvek ugrozava, ogranicava i krnji, da je pogodnoga trenutka slisti. Bez obzira na to u ciju sluzbu ce se staviti, cije interese ce stititi, monarhijske ili klasne, hoce li delati kao samostalna kasta ili kao instrumenat u rukama nekoga drugoga politickoga faktora, militarizam uvek znaci pomeranje tezista politicke moci iz ruku naroda, rusenje demokratije. U tome je bitna razlika izmedju njega i narodne vojske koja predstavlja demokratsku formu vojne organizacije neke zemlje. (...)


                   Maske aus Kalabar, Nigerien

Cim postoji, militarizam, kao i svaka druga organizacija, tezi da svoj uticaj rasprostre. On se, pri tom, moze javiti u samostalnoj ulozi, u ulozi jedne kaste, samozive i reakcionarne kao sto je svaka kasta, i tada tajni, konspiratorski, antidemokratski i antiparlamentarni nacin delanja lezi u njegovoj prirodi. Izvrsni organ militarizma su oficiri. Blagodareci osobenosti militaristicke organizacije koja je jedan vrlo cvrst i vrlo vesto sklopljen mehanizam ciji pokretni je tocak u rukama staresina, oficirski kadar predstavlja sa trupama silu, bez trupa ne znaci nista. Zbog toga je upotreba trupa jedina nada svakom politickom pokretu oficira; zbog toga je on svagda upucen na potajan, zakulisan rad, na zaveru.
Mnogo cesce se militarizam javlja u ulozi orudja vladajucih klasa; to je njegova prirodna, normalna uloga. U toj ulozi je danas u svima modernim burzoaskim drzavama. To, dabogme, ne znaci da tamo ne ispoljava svoje kastinske prohteve ili da se ne nudi svima reakcionarnim teznjama, sto zavisi od kompaktnosti i snage vladajuce burzoazije. (...)
Koren militarizma je u njegovoj ulozi instrumenta klasne vladavine. On se razvio sa klasnom drustvenom organizacijom, prema njoj se organizovao, njezinim potrebama se prilagodjava i sa njom je organski srastao. Kao protivnicima te drustvene organizacije, socijalna demokratija je samim tim nepomirljivi neprijatelj militarizma kao jednoga od najjacih stubova klasne vladavine. Burzoaska demokratija se izjasnjavala za narodnu vojsku dok joj je militarizam, kao orudje njenih protivnika, precio dolazak na vlast. Napustanje toga zahteva cini vidnu etapu na putu njenoga politickoga bankrotstva. Od tada burzoaska demokratija je postala nesposobna da postavi pitanje na pravu osnovu: ukidanje militarizma i zavodjenje narodne vojske. I ovaj znacajan zahtev demokratije, kao i mnogi drugi, prelazi na socijalnu demokratiju, a njegovom nekadasnjem pristalici, burzoaskoj demokratiji, ostaje komican polozaj: da hrani onoga od koga zebe i da zebe od onoga koga hrani.
»Borba«, knj. 4, 16. novembar 1911, str. 361364.

*) Iz: Dimitrije Tucovic, Sabrana dela, Beograd, 1980, knj. 5, str. 549552.

 


© 1996 - 2001 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar