Pre tridesetak godina imala sam tecu. Bio je nekoliko godina u braku sa mojom tetkom. Iako su bili vec uveliko presli cetrdesetu, za njihov brak moglo se reci da je bio idealan. Zacudjujuce, za familiju, bilo je da dvoje ljudi mogu biti tako privrzeni jedno drugom. U toj vezi lebdelo je nesto patolosko. Valjda je upravo to iritiralo nas »normalne«. Godine su prolazile. Redovno smo se posecivali i u tim prilikama teca bi nam evocirao uspomene iz ratnih dana. Sve se to uklapalo u idilu socrealistickog zivota, sve do dana kada je tetka otkrila tajnu i objavila razvod braka. Naime, svoje ratne price o tome kako je gonio Nemce i cetnike teca je sve cesce sprovodio u odnosima sa mojom tetkom, nabedjujuci je da saradjuje sa neprijateljem kojeg krije na tavanu i u podrumu. U pocetku je tetka uspevala da ga ubedi da u njegovim sumnjicenjima nema istine, ali kada je jednom jedva uspela da umakne njegovom gnevu zbog »saradnje«, shvatila je da je dosao kraj njihove ljubavi i braka. Ispostavilo se da je moj teca bolovao od teskog oblika paranoje, i time je sve bilo objasnjeno.
Pre trinaest godina, u politickoj javnosti i medijima pojavio se covek koji me je likom neodoljivo podsetio na mog tecu. Videvsi njegove fotografije u novinama, nisam im se obradovala. Iako nisam sklona zakljucivanju po analogiji, pogotovo kada je rec o izgledu, i suvise jaka asocijacija na mog tecu nije mi se svidela. I dok je taj covek napredovao u politickoj hijerarhiji, kao visoki partijski funkcioner, predsednik i »narodni« vodja, sve vise sam bivala ophrvana crnim slutnjama. Za razliku od mog tece, koji je jurio imaginarne neprijatelje i sopstvenu zenu, ovaj potonji je jurio citave narode u ime njihovog »boljeg zivota«, ne pitajuci ih da li zaista zele takav zivot, rastavljajuci ih cesto i od zivota. Porodicne situacije novog vodje i mog tece prozimao je isti duh. Cak su i fizicki podsecali jedan na drugog. Nazalost, i njihove zivotne sudbine i dogadjaji koji ih prate kao da se ponavljaju. Po svemu sudeci, i kraj ce im izgleda biti isti.