Broj 259

Susedi

Makedonija

Kriza generatori i gospodari

Sve ce zavisiti od stepena spremnosti kod svih ovdasnjih etniteta da se Makedonija evropeizuje i da multietniku prihvati kao sudbinu 
od koje se ne moze pobeci

Nakon svega sto se poslednjih dana dogadjalo u Makedoniji tesko je predvideti kako ce teci dalji razgovori izmedju etnickih Albanaca i etnickih Makedonaca. Ali, zato nije veliki problem da se i golim okom vide »rezultati« koje je iza sebe ostavio »instant rat« u najmladjoj drzavi na Balkanu. 
Etnicki Albanci i etnicki Makedonci u Makedoniji su, i pre pucnjave u Tetovu, medjusobno komunicirali kao dve udaljene obale. Medjutim, nakon Tanusevaca i Sare, njih razdvaja tesko premostiv ambis. Ako je pre ove krize postojalo neko kakvo-takvo premoscivanje ove dve dijametralno udaljene kolektivne zelje i ambicije u protekloj deceniji partije oba etniteta su politicki dijalog vodile u parlamentu danas je ocigledno da nista vise nije kao ranije i da ce za dalju komunikaciju i premoscivanje dijametralnih stavova biti neophodni »pontonski mostovi«. Pri tom, vec sada je poznato da takve »mostove« treba da gradi medjunarodni faktor, da ce biti za nuznu potrebu, pri cemu je njihova izgradnja uvek diskutabilna, ne zbog nosivosti, vec zbog cvrstine koja zavisi od »gradjevinskog materijala« koji mora da bude domaci.

Rat i dijalog

Ako je dijalog nesto sto svi ocekuju i spominju u Makedoniji, postoji i nesto sto se vec smatra »zavrsenim poslom«. A to je da je pucnjava naoruzanih Albanaca, sto se tice institucionalne postavljenosti Makedonije, stvari dovela skoro tamo gde su bile 1991. godine, kada je ova drzava obznanila svoje osamostaljivanje. Naime, bez obzira na to sto sva zvanicna lica u Makedoniji govore suprotno, naoruzani Albanci su za nekoliko dana uspeli da otvore sva pitanja koja politicke partije Albanaca u toku jedne decenije nisu mogle da postave na sto: od Ustava zemlje pa do lokalne uprave. Mozda upravo zbog suocavanja sa vlastitom dosadasnjom nemoci i sa manipulisanjem nezadovoljstvom ovdasnjih Albanaca, postoje mnoga saznanja koja zvuce paradoksalno, ali cini se da nisu daleko od istine: da je najveci protivnik ukljucivanja u pregovore i politickih reprezenata onih koji sebe nazivaju UCK (Oslobodilacka nacionalna armija) Arben Dzaferi, celnik DPA (Demokratske partije Albanaca, koja je u koaliciji sa aktuelnom makedonskom vladom Ljupca Georgijevskog).
I dok svi cekaju kada ce otpoceti i u kakvom ce se obliku odvijati dijalog, postaje sve jasnije da je pucnjava u Tanusevcima i na Sar-planini stavila kraj »dzaferizmu« (Arben Dzaferi, celnik Demokratske partije Albanaca) i »frckovizmu« (Ljubomir Frckovski, bivsi ministar policije i bivsi prvi diplomata Makedonije) u Makedoniji. Kraj dva politicka koncepta koji na prvi pogled izgledaju suprotstavljeni, ali ih u sustini pokrece isti politicki »mehanizam«: zelja da se istovremeno bude gospodar i krize i njenog razresenja! Jer, ako je Dzaferi onaj koji je godinama radikalizovao ovdasnju albansku omladinu, uceci je da treba izazivati krizu da bi se doslo do resavanja problema, s druge strane, u makedonskom politickom bloku, Frckovski je patentirao princip: »Ne daj im nista ako imas prostora da manipulises!« Pri tom se Dzaferi, u medjuvremenu, promovisao u »institucionalistu«, da bi konacno meci u Tetovu leteli i iznad sedista njegove partije. Heroj tudjih bitaka kako je vec nazvan Dzaferi u ovdasnjoj javnosti ovoga puta bio je zatecen, nije imao dovoljno vremena da novonastalu situaciju okrene u svoju korist. Nesto se slicno dogadjalo i sa njegovim kolegama iz »frckovistickog« bloka, koji su se, nakon sto su ispali iz partijskih kadrovskih kombinatorika, promovisali u »slobodne mislece ljude«. 
Da bi u novonastaloj situaciji postali najglasniji bojovnici koji su postavili ultimatum vladi i odbrojavali dane dokle Makedonija mora unistiti »teroriste«. A kada je oruzje utihnulo, ubrzano su trazili prikljucak u ceone pregovaracke redove sa konkretnim predlozima o mogucim promenama ustava i o tome da treba prihvatiti »meko« medjunarodno posrednistvo. Stoga je doslo do paradoksalne situacije da su danasnji zahtev »frckovista« i onaj naoruzanih Albanaca u mnogo cemu skoro izjednaceni: da se pocne sa pregovorima o svim otvorenim pitanjima! Kulminacija takvog fenomena su javno izneti stavovi o mogucnosti da se odbaci preambula aktuelnog ustava, po kojoj se Makedonija definise kao drzava etnickih Makedonaca i »ostalih gradjana«. I to od koautora ustava, cime se neizbezno namece pitanje: zar je moralo doci do ovoga da bi ti »genijalci« shvatili ono sto neki vec deset godina ponavljaju da je upravo Ustav generator medjuetnicke krize u Makedoniji. 
Ovo samo jos jednom razotkriva ono sto je vec odavno poznato: Makedoniji nedostaju ozbiljni politicari i jasni politicki koncepti. Ona placa ceh politickog diletantizma koji preovladjuje u makedonskom politickom bloku i »demokratskog lenjinizma« koji je u poslednje dve godine Arben Dzaferi nametnuo albanskom stanovnistvu u Makedoniji. On se prihvatio »projekta« da Albance zatvori u »plemensku zajednicu« u kojoj ce on biti jedini neprikosnoveni »barjaktar«. Stavio je pod svoju kontrolu medije na albanskom jeziku (ovih dana su se na drzavnoj televiziji, u vestima na albanskom jeziku, culi i takvi komentari od kojih bi se stideo i Enver Hodza), pretvorio je partiju u jedinstveni »zavod za zaposljavanje« Albanaca, pri cemu je najvaznija »diploma« partijska knjizica. Razume se, u medjuvremenu su se celnici ove partije »modernizovali« govoreci ispred inostranih predstavnika ne ono sto misle, vec ono sto znaju da je prihvatljivo za usi sagovornika sa Zapada. A kod kuce su pravili ono sto se moglo ocekivati od korumpirane politicke elite: zahtevi Albanaca bili su sredstvo za pazarenja sa koalicionim partnerima prilikom realizacije »sleperokracije« (biznis profita).

Rovovski rat

Ako je zbunjujuci rat u Makedoniji demaskirao ovdasnje politicare, ako je on odslikao njihovu nemoc da se ozbiljno bave i da rese medjuetnicke odnose, bez sumnje je da je rat izneo na povrsinu i cinjenicu da su u ovoj zemlji multietnicke realnosti svi centri odlucivanja u rukama samo jednog etniteta etnickih Makedonaca. Odnosno, gledano iz ugla njihove etnicke ispunjenosti, drzavne institucije (posebno komandni kadar i elitne jedinice policije i vojske), ne odslikavaju multietnicku stvarnost Makedonije. Mozda je upravo to doprinelo da zavrsetak vojnih operacija bude propracen prekomernom euforijom u nekim medijima na makedonskom jeziku, sto je rezultiralo dvojakim osecajem: kod etnickih Makedonaca osecaj pobednika, a kod Albanaca osecaj gubitnika!
Bilo kako bilo, sada kada je oruzje utihnulo, poceo je drugi »rat«, koji Makedoniji moze vise nastetiti nego ovaj pravi, koji je zasad zaustavljen. Onaj rovovski dva suprotstavljena sveta etnickih Makedonaca i etnickih Albanaca. Rat koji se najvise izrazava kroz reakciju omladine. Dok su studenti sa makedonskim etnickim predznakom vec izrekli svoj stav da ih ne plasi nikakav rat i da su spremni da brane zemlju i ustav (znaci, nece dozvoliti nikakve promene u najvisem drzavno-pravnom aktu), u naseljenim mestima gde zive etnicki Albanci rastu simpatije prema UCK. Sve su cesci i grafiti po zidovima, kojima se velica makedonska policija i armija ili, pak, UCK u zavisnosti od etnicke pripadnosti tih koji »kontrolisu« zidove. Sto ce reci da je, na neki nacin, mit rodjen: slican onome nekadasnjem na Kosovu o »kolevci« i »Republici«. I ne samo zbog ovakve atmosfere, vec i zbog mnogo cega, poslednji dogadjaji podsecaju na to da ukoliko se odmah i efikasno ne bude delovalo u pravcu razresenja medjuetnickih konflikata, Makedonija ce morati da prodje mukotrpnim putem svoje »jugoslavizacije«. Odnosno, od ovog trenutka buducnost Makedonije zavisi od toga ko ce i kako uljuljkivati vec stvoreni mit kod Albanaca da se Ustav mora promeniti, odnosno da Makedonija mora da bude ili cisto gradjanska drzava ili binacionalna makedonsko-albanska. Kao i to kod etnickih Makedonaca da im je drzava »sve sto imaju« i ne treba da »je dele« ni sa kim.
Sad i nije lako dati procene da li ce »mit« biti proglasen »neupotrebljivim« ili ce, pak, rasti i biti dobro upotrebljavan. Sve ce zavisiti od stepena spremnosti kod svih ovdasnjih etniteta da se Makedonija evropeizuje i da multietniku prihvati kao sudbinu od koje se ne moze pobeci. Naime, od toga koliko ce ovdasnje politicke elite shvatiti da su Makedoniji potrosili vreme za pregovore i da sada mogu da sednu i da naprave samo jedno da se dogovore! Ukoliko produze sa »kupovinom vremena«, kao sto je dosad bilo, onda je nesumnjivo da ce Makedonija ostati nestabilna zemlja u kojoj ce se periodicno otvarati ista pitanja ravnopravnost etnickih Albanaca! A to je vec vidjen film o tome kako drzava postepeno ali sigurno truli iznutra, a da nije ugrozena od spoljasnjih faktora. I uzalud ce biti ovdasnjim politickim elitama da takvu »epidemiju« prikrivaju izmisljanjem unutrasnjih i spoljasnjih neprijatelja, konspirativnim zaverama ovih ili onih susednih i zapadnih »agresora«.

Kim Mehmeti (AIM)   

 


© 1996 - 2001 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar