Iako Srbija, odnosno SRJ, prema Milosevicu, »nikad nisu bile u ratu«, aktivno ucesce JNA, VJ i policijskih snaga u sukobima u Hrvatskoj, BiH, na Kosovu, ali i akcije NATO-a, a sada i albanskih teroristickih snaga u zoni bezbednosti na jugu Srbije, ne zahtevaju samo politicki odgovor. To ucesce trazi odgovor i iz ugla medjunarodnog prava.
Evolucija odnosa prema upotrebi oruzane sile u medjunarodnim odnosima u toku 20. veka dovela je do zabrane vodjenja ratova. Povelja UN zabranjuje pretnju silom, prekid mira i akte agresije uz odredjene izuzetke: predvidja preduzimanje kolektivnih mera oruzane i druge prirode od strane Saveta bezbednosti protiv prekrsioca ove zabrane, priznaje pravo na individualnu i kolektivnu samoodbranu drzava i legalnost antikolonijalnih ratova ukoliko se sprecava realizacija prava na samoopredeljenje demokratskim putem. Rat je u proslosti bio dozvoljen i medjunarodno pravo podeljeno je na »pravo mira« i »ratno pravo«. Danas je nedeljivost mira opste dobro covecanstva te je vodjenje ratova, uz nabrojane izuzetke, preuzete iz teorije o »pravednim ratovima«, stavljeno van zakona kao instrument spoljne politike drzava. U Povelji se ne pominje termin »rat«, uglavnom se upotrebljava izraz »oruzani sukob«. Ali, u zivotu i dalje govori oruzje, izbijaju oruzani sukobi – pravno zabranjeni ratovi. Ponasanje njihovih zaracenih strana medjunarodno pravo mora takodje da regulise. Tako je doslo do toga da smo dobili posle ukidanja »prava na rat« (»Jus ad bellum«) tzv. pravo u ratu (»Jus in bello«).
Danas medjunarodno humanitarno pravo (MHP) zadovoljava ovu potrebu medjunarodne zajednice. Ono tezi suzbijanju uticaja »vojne potrebe«, propisuje zabranu koriscenja oruzja koja nanose nepotrebne patnje i sadrzi norme o humanitarnoj zastiti zrtava svih oruzanih sukoba, kako medjudrzavnih, onih u kojima ucestvuju mirovne snage UN, tako i unutrasnjih, gradjanskih ratova. Norme MHP razvijale su se od sredine 19. veka sa sklapanjem Haskih i Zenevskih konvencija, uglavnom na inicijativu Medjunarodnog komiteta Crvenog krsta. Na njegovo danasnje stanje bitno je uticalo stvaranje prava o ljudskim pravima, a jacanje njihove medjuzavisnosti znacajno je doprinelo humanizaciji medjunarodnog prava. Odluke Saveta bezbednosti kojima je trazeno postovanje MHP u brojnim unutrasnjim sukobima posle hladnog rata, vezane za primenu Gl. VII Povelje, pokazuju da ono predstavlja jedan od sastavnih elemenata sistema kolektivne bezbednosti UN. Treba dodati da insistiranje na individualnoj krivicnoj odgovornosti i prihvatanje univerzalne nadleznosti medjunarodnih sudova povodom povreda MHP predstavljaju kvalitativan skok u odnosu na jacanje medjunarodnog prava uopste. Sazrevaju uslovi za konacnu izradu kodeksa »zlocina protiv mira« cija se pravna osnova nalazi u zabrani vodjenja ratova kao jednoj od kogentnih normi savremenog medjunarodnopravnog poretka.

Podje li se od ponasanja Milosevicevog rezima u oruzanim sukobima u toku jugoslovenske krize od 1991. do 2000. ne treba zamagljivati uzroke niti se cuditi merama preduzimanim protiv nase zemlje. Razume se, ni drugi koji su krsili zabrane medjunarodnog prava ne mogu se amnestirati zbog svojih nezakonitih akata.