Djokica Jovanovic

Na kraju minulog veka dogodio se specifican susret kulturne i politicke ideologije u Srbiji, koji je proizveo ideolosku tvorevinu u cijoj je osnovi kulturno-politicki kic.* Specifican i po tome sto se radi o realizaciji politickog nauma. Ta tvorevina je brzo narasla do totalizujuceg idejnog politicko-kulturnog sistema. Taj sistem tezi da poprimi snagu koju inace poseduju totalitarne ideologije. Kao posle perioda velikih nacionalnih frustracija u nekim zemljama (Nemacka posle Prvog svetskog rata; Rusija posle urusavanja boljsevizma...) u Srbiji se, takodje, desila regresija. Ima, naravno, i slucajeva kada velike nacionalne katastrofe, kao, na primer, posledice ratova, u ovom veku nisu imale za rezultat regresiju u kulturnoj i politickoj stvarnosti. Tako je bilo u zemljama pobednicama posle Drugog svetskog rata. Ali su, medjutim, zemlje koje su pripadale silama Osovine prosle kroz teski proces denacifikacije. Jedan od bitnih uzroka i »nemackog i japanskog posleratnog cuda« je upravo u tom procesu. Smatram, drugim recima, da kolektivne frustracije ne izazivaju nuzno lom ideoloskih sistema, ali ga, svakako, mogu potencirati, kao sto se to desilo u Srbiji. Slom ideoloskog sistema je, u ovom slucaju, doveo do spustanja ideoloskih doktrina na nize nivoe, tako da se legitimacija neretko trazila (i dobijala) u kic polju. I to, pre svega, kulturnom i politickom podsistemu. Radi se o takvom tipu regresije koji je ova dva podsistema priblizio u toj meri da ih je medjusobno tesko razlikovati, cesto cak nemoguce. Medjusobno se uslovljavaju. Tacke njihovog susreta su bili (a i sada su) politicki i kulturni nacionalizam i sovinizam i to najcesce u ravni instrumentalizovane mitske price koja je zamenila istoriju. Mit upucuje na sveto, na transcendentalnu stvarnost koja se coveku ukazuje i upravlja, cesto, njegovim zivotom. Ona je sveprisutna, njeni se znaci nalaze posvuda, ta je »stvarnost« superiornija od svega sto postoji u ovdasnjem, profanom, svetu – ona je zanavek ovde, opipljiva skoro i, istovremeno, nedohvatna. Onoliko koliko upravlja covekom, toliko covek ne moze da utice na nju. Ovde, u profanom svetu (imamo u vidu pojmove »sveto« i »profano« onako kako ih odredjuje Emil Dirkem), politicki mitovi uspostavljaju neupitna nacela vrednovanja (i verovanja) zamisli o drzavi, vladaru, poretku, politickom autoritetu, kao svetim stvarima.

Zamena istorije politickim mitom

Zamena istorije politickim mitom, medjutim, nije bila moguca samo tako sto ce se, jednostavno, ponuditi mitsko propovedanje umesto istorijske cinjenice. Da nije tako ucinjeno istorija bi bila »jaci« suparnik. Zato je najvazniji politicki potez bio oduzimanje ili, tacnije, pokusaj oduzimanja legitimiteta istoriji. Izvedeno je »novo« (»primenjeno«) citanje istorije. I to u tri faze:
1. pocelo se sa tvrdnjom da je istina u predanju;
2. zatim je mit preradjen prema aktuelnom politickom (tacnije, oligarhijskom) interesu;
3. na kraju, ta aktuelizovana verzija pseudomita je uzeta za jedino istinito stanoviste nasuprot dotadasnjoj »neistinitoj« istoriji, koja je, u ovom slucaju, definisana iskljucivo kao sredstvo komunisticke politicke manipulacije. Ako je, neretko, drustvena nauka u periodu boljsevizma bila samo puko sredstvo za odrzanje rezima, sa padom boljsevicke ideologije »pala« je i njena »nauka«. Nacional-sovinisticka ideologija je uspostavila sada »svoju« nauku.
U Srbiji se desila atipicna situacija. Aktuelni sistem vrednosti, zasnovan na varijanti jugoslovenskog neoboljsevizma (samoupravni socijalizam) je srusen, ali su stara politicka oligarhija i njena nomenklatura ostale na vlasti, uz pomoc pripadnika novih kulturnih i politickih pseudoelita (cesto bliskih vladajucoj oligarhiji), koje pretenduju, radije, na participaciju u vlasti (i u privilegijama), nego na osvajanje same vlasti. Radi se, u stvari, o varljivom pluralizmu koji je zamenio doskorasnji politicki monizam. Sve partije koje su bile u savezu sa doskorasnjom vladajucom partijom, kao i vecina opozicionih partija u bitnim politickim projektima su podrzavale isto nacelo – nacelo etnonacionalizma. Njihov »nacionalni program« je bio identican ili, bar, vrlo slican. Tek u poslednje vreme, kada su tragicno negativne posledice takve politike postale belodane, mnoge opozicione partije zauzimaju, naizgled, drugacije, progradjanske, pozicije. Bliska buducnost ce pokazati da li je njihov otklon od vladajuce ideologije autentican. Mada se, jos ponegde, moze cuti njihov prigovor Socijalistickoj partiji Srbije zbog izgubljenih ratova i izgubljenih »srpskih« teritorija, a ne zbog toga sto su ratovi, uopste, vodjeni. Prigovaraju zbog mnogih izgubljenih zivota medju Srbima, sto je, nesumnjivo, tragicno, ali, skoro da i ne pominju mnogo izgubljenih zivota medju Hrvatima, Bosnjacima (Muslimanima), Albancima... sto je, nesumnjivo, licemerno.
Koristim se pojmom neoboljsevizam, umesto ideoloskih sintagmi – »realni socijalizam«, »samoupravni socijalizam«, »socijalizam sa ljudskim likom«, sa ovim razlogom: Sovjeti su »svoj« socijalizam u poststaljinistickom periodu nazvali »realnim«, kao otklon od »devijacija u razvoju socijalizma«, u stvari kao otklon od »tvrdog« staljinizma. Tacnije, radi se o otklonu poststaljinisticke (neostaljinisticke) oligarhije od staljinizma ne bi li se nekako »oprale ruke«. Staljinov staljinizam je eufemisticki nazvan »kultom licnosti«, pa je instalirana »meksa« varijanta totalitarnog boljsevizma.
U Jugoslaviji se, takodje, desio otklon, posle razlaza Tita i Staljina (1948), pa je jugoslovenski boljsevizam nazvan »samoupravnim socijalizmom«. I jedan i drugi »socijalizam« (i to je zajednicka karakteristika) nisu bili toliko represivni, koliko je to bio staljinizam, ali su, svaki ponaosob, zadrzali karakter totalizujuce monolitne ideologije. Radi se, u stvari, o dvema varijantama iste ideoloske paradigme – totalitarnog boljsevizma. Zato nije valjano govoriti o komunizmu koji je, kao ideoloski koncept, ostao u sferi nerealizovane utopije. S druge strane, pak, upotreba pojma socijalizam, u ovom slucaju, dovodi do nedoumice. Naime, socijalisticke i, njima bliske, socijaldemokratske i levicarske partije, kao i socijalisticka praksa, legitimni su deo politicke stvarnosti otvorenih zapadnih drustava (da se posluzim terminom K. Popera) pa, onda, metodoloski nije uputno njihovo svrstavanje u isti kategorijalni red sa totalitarnim (ili autokratskim) boljsevickim partijama i politickom praksom koju su proizvele.
Vraticu se sada pitanju: Kako mit zamenjuje istoriju, tj. kako iracionalno stupa na mesto racionalnog poimanja stvarnosti? Nestankom jednog ideoloskog sistema (jedne interpretacije stvarnosti) na scenu je stupila druga interpretacija koju je ponudila ista (stara) vladajuca politicka i kulturna elita. Tacnije, ovde je rec o dominantnim frakcijama unutar politicke i kulturne elite (koje su se transformisale u oligarhiju), koje sada zele da »sluze« naciji, kao nadempirijskoj kategoriji. Buduci da su te elite vec bile konzervativne i da bi u slucaju prevladavanja vrednosti modernog, otvorenog drustva bile prinudjene da demisioniraju, one su zaronile jos dublje u konzervativizam koji je, ionako, njihovo osnovno ishodiste. Otuda su se na svetlo dana iznele mitske price modelovane tako da prosecnom, uz to krizom i ratovima frustriranom coveku u Srbiji budu bliske, prijemcive. Nisu one samo prepoznatljive, one su, po svojoj strukturi, satkane tako da se obracaju, pre svega, emotivnom (afektivnom) delu licnosti. I tako sto obicnog, frustriranog coveka, koji je zbog egzistencijalne krize u kojoj se nalazi, zajedno sa svojim sunarodnicima, izgubio samopostovanje, obezlicavaju i svrstavaju u imaginarijum koji se zove »nacionalna velicina«. Svrstavsi ga u taj »velicanstveni« red, rezim mu pomaze da »zaboravi« sopstveni stvarni zivot, ispunjavajuci mu zivot bajkovitom skaskom o velikom nacionalnom zadatku koji on (obican covek) zajedno sa rezimom mora da izvrsi.
Nemastina i beda se lakse podnose jer se sve mora zrtvovati zarad velikog cilja – nacionalne slobode, drzavnog i teritorijalnog integriteta... Nije daleko od istine pretpostavka da kontrolisana oskudica moze biti i politicki program. Sudbina malog coveka postaje mitski velika. On se identifikuje sa mitoloski obradjenim dogadjajima, herojima iz »slavne proslosti«, kada se u bitkama nije pitalo koliko kosta zivot. Sada, mali covek i Milos Obilic, rame uz rame, satiru neprijatelje, krceci svom nacionu siroke i prave drumove kroz istorijske, belosvetske negostoljubive prasume. Ravnajuci se prema naucenim matricama politickog ponasanja i saobracaja u nedemokratskim (autoritarnim i totalitarnim) okolnostima, ljudi manifestuju privrzenost svom etnosu, partiji, religiji... Demonstracija pripadnosti politickom cilju nuzno je usmerena ka tome da pojedinac bude primecen, percipiran i da tako bude integrisan u drustveni kontekst koji je formiran u okviru sasvim odredjenog sistema ideja i politickih interesa. Inace, cemu demonstracija privrzenosti? U casu takve integracije i samointegracije slabi poriv za samorazumevanjem, nezavisnim delanjem. Kriticnost se zamenjuje apologijom.
U poslednjih petnaestak godina u Srbiji je mitoloski svet zamenio stvarnost. Jer, »mitska cudovista nisu sasvim izumrla. Ona su iskoriscena za stvaranje novog univerzuma, jos zive u tom univerzumu. Vise sile zaustavile su i potcinile moc mita. Sve dok su te sile intelektualne, eticke i umetnicke, u punoj snazi, mit je ukrocen i potcinjen. No kad one pocnu da slabe, ponovo nastupa haos. Tada se mitske ideje ponovo uzdizu i prozimaju citav kulturni i drustveni zivot coveka« (Ernst Kasirer). Iz recenog se vidi da je dobro poznato svim demagozima (i na Balkanu) da je masa spremna da krene u akciju ako joj se ponudi »valjan« emotivni (afektivni) razlog. Racionalna, dakle i naucna obrazlozenja nece pokrenuti masu. Ne samo da je nece pokrenuti, ona se nece ni baviti racionalnim razlozima. Racionalno se istiskuje iz sfere kolektivne percepcije.
Taj prosecan covek u Srbiji je, uz to, decenijama bio suocen sa samo jednom ideoloskom slikom. Ako nje vise nema on ce zavapiti za drugom slikom. Ali, opet, za samo jednom, jedinstvenom slikom. Kao sto je prethodna, boljsevicka ideologija pala na plodno tlo patrijarhalnog, egalitaristickog, konzervativnog kolektivizma, tako je zov ka »vracanju narodnim korenima« prirodan sled, tacnije sunovrat, posle izmicanja boljsevickog tla pod nogama, u stanje u kojem se ranije nije bilo. Krug je savrseno i tvrdo zatvoren. Upravo ono sto moze da bude izlaz iz stagnacije, koja se lako moze okameniti, njemu je neprihvatljivo. To je ideja da jedna (njegova) nacija u svom okrilju moze da neguje bogatstvo, pluralizam ideja, jer to vodi najvecoj opasnosti po opstanak nacije – srpskoj neslozi. Sloga je shvacena kao unutrasnja neprotivrecnost etnickog kolektiviteta. Takva neprotivrecnost podrazumeva mirovanje svih oblika drustvenog zivota slozenih u kanone tradicionalistickih pravila. Svaka nova ideja je neprihvatljiva, jer podrazumeva kretanje, podrazumeva dijalog starog i novog (poznatog i nepoznatog). Podrazumeva raslojavanje ljudi, vec prema tome kakve ideje zastupaju. Vise nema sloge – nastupa debata. A taj prosecan covek u Srbiji, podozriv prema civilizovanom dijalogu, debatu vidi kao neslogu. (Kamen bacen u mirnu vodu.) Njegova autoritarna svest ne moze da prihvati ideju o koegzistenciji razlicitosti, kao uslovu napretka. Naucen je da bude nekritican, jer je nekriticnost (neupitnost) bila mera opstanka. Uzrok nekriticnosti je u visoko izrazenoj autoritarnosti ljudi u Srbiji (posledici jos uvek vrlo zive patrijarhalne i tradicionalisticke kulture) i, na njoj uspostavljene, autokratske, totalitarne, cezaristicke vladavine svih dosadasnjih vlastodrzaca u Srbiji. Pre vise od sto godina Aleksis Tokvil je o autoritarnoj svesti pisao: »Ne treba nikad ocekivati da bi slobodoumna i mudra vlada mogla proizaci iz izbora na kojima glasa narod poslusnika«. Patrijarhalna i tradicionalisticka kultura, koja poziva na beg od slobode (od dijaloga, razlicitosti kao legitimne vrednosti), pokazuje potpunu »ravnodusnost spram slobode, njezinog pojma. (...) Njihov interes za to da budu zbrinuti paralizovao je njihov interes za slobodu koje se boje kao nezasticenosti«. Kako pokazuju rezultati istrazivanja koje su obavili Zagorka Golubovic i saradnici 1993. godine na terenu Srbije i Vojvodine (bez Kosova), »autoritarna orijentacija i ponasanje cesto se ispoljava preko prihvatanja etatistickih resenja i nekriticnog (ponekad krajnje naivnog) verovanja da se drzavnom kontrolom mogu resiti mnogi drzavni problemi. Nesumnjivo je da su izvori etatizma u ideologiji nacionalne drzave, u kojoj se drzava sagledava kao simbol i zastitnik nacionalnog suvereniteta, time i svakog pojedinca, ponaosob – ali, samo kao pripadnika nacije. Otuda i izrazen egalitarizam, koji detektuju svi istrazivaci. Kao pripadnici jedne nacije i jedne vere svi smo jednaki. Individualnih svojstava nema. Svi pojedinci se odlikuju samo jednim opstim svojstvom – pripadnoscu. Medjutim, cinjenica da je izmedju autoritarnosti i etatisticke orijentacije korelacija visoka (...) uverava nas da je etatizam specifican oblik ispoljavanja autoritarnosti, odnosno da je autoritarnost njegova bitna psiholoska odrednica«.
Nemocan i slab, bez racionalno spoznatih instrumenata za proveru istinitosti ideoloskih iskaza, pojedinac je lako izvrsio zahtevanu jednosmernu inverziju: odbacio je boljsevicku ideologiju, kojom je svojevremeno »samo delimicno narusena ukupna autoritarnost (na primer, kada su u pitanju tradicionalne uloge zene i muskarca, odnosno dece i roditelja, ucenika i nastavnika), ali je autoritarnost u drustvenim odnosima, narocito u politickoj sferi, ocuvana i cak ojacana«. Lako je ubedjen da je boljsevicka ideologija bila lazna sa stanovista »interesa nacije i drzave« i, takodje, jos je lakse prihvatio simplifikovano, mitsko pripovedanje o proslosti svog naroda, a otuda i nalog da »dela za dobrobit i pobednicku buducnost nacije«. »Zbivanja u politici i kulturi dovela su do brzih i znacajnih promena u stavovima stanovnistva. Ranija ideologija ‘bratstva i jedinstva’ imala je uspeha u smanjivanju medjuetnicke distance (...). Krajem 80-ih masovna i histericna nacionalisticka propaganda dovela je do vidljivih promena. Iako su sovinisticki orijentisani pojedinci jos predstavljali manjinu, nepoverenje izmedju pripadnika razlicitih nacija izrazito je poraslo. Uspon novih elita i njihovi drzavotvorni programi su fetisizovali pojam nacionalne drzave, tako da se u kolektivnoj svesti ova veza ucvrstila kao pitanje pukog opstanka (sto je bilo potpomognuto ozivljavanjem simbola (kurziv – Dj. J.) pod kojima je samo pre nekoliko decenija taj opstanak bio zaista doveden u pitanje«. U ovom slucaju mitsko pripovedanje je izgubilo viseznacnost i mogucnost alternativnih, jednako utemeljenih interpretacija, a mit je transformisan u ideologeme vladajucih (ili dominantnih) kulturnih i politickih elita. S razlogom se moze ustvrditi da se mit bez dimenzija koje podrazumevaju viseznacnost i mogucnost alternativnih interpretacija priblizava demagogiji, kicu, najcesce sundu promovisanom (i proizvedenom) u oblasti masovne kulture. Mitoloska beskonacnost je potisnula istorijsko vreme.
 

Skica prva

Sedim nocu u sobi porodicne seoske kucice. Na zidu slika – fotokopija neke kicerske slike (autor anoniman) koja pripada ogromnoj grupi slika bezlicnog naziva – mrtva priroda. Na slici pladanj. A na njemu – vocni aranzman: jabuke, breskve, neizbezno crno i belo grozdje, jedna kruska, dunja, sljive, orasi, bokal, vaza i u njoj pregrst lala, te narandze i banane. Slikovni prikaz nepogresiv, fotografski precizan, oku prijatan. U punoj jedrini, zdravom izgledu i sjaju voce, cvece i sudovi doimaju se dostojanstvenim. Odisu snagom vecne prirode. Poput mitskih junaka kada ih u ram stavi demagog. Tako prikazani, mitski junaci su, takodje, snazni, kao od same prirode dati. Tako »prirodni i jaki« pripadaju nam, a i meni u seoskoj sobi. »I ti si jedan od nas.« Da. Jer pripadamo istom narodu, istoj prirodi. I ja bih da se poistovetim sa tim harmonicnim, jakim redom. Zavrsena misao. Heroji se pretapaju u voce i posude na umivenoj, svidja-mi-se slici. A ja, uramljen, i dalje sedim u trosnoj kucici.

Mit o vodji

Iako je poslednji neprikosnoveni vladar Srbije pred ljutim nastupom gradjana morao da odstupi, dobro je iznova se setiti prave prirode vladarskog samodrzavlja. Tim pre sto su nase nedemokratske tradicije odvec »bogate« i sto je nase demokratsko nasledje tuzno i jadno tanusno.
U nasoj politickoj praksi doskora je vladao princip iz doba apsolutizma – princeps legibus solutus (vladar je iznad zakona). U nesigurna ratna, krizna vremena, kada, do neslucenih razmera, narasta vera u svemoc »jake« (autokratske, totalitarne) drzave (»stroge i pravedne«) koja ce »spasiti narod«, mnogi ce »sicusni i slabasni« podanik zavapiti za imenom svemocnog vodje–junaka, vodje–spasitelja... »Zahtev za vodjom javlja se samo kada su (...) nestale sve nade da ce se (kolektivna – Dj. J.) zelja ostvariti obicnim i normalnim putem. U takvim trenucima ta zelja se ne samo duboko oseca vec se i personifikuje. Ona stoji pred ocima coveka u konkretnom, plasticnom i individualnom obliku. Snaga te kolektivne zelje otelovljena je u vodji. Ranije drustvene veze – zakoni, pravicnost i ustavi – proglasavaju se za potpuno nistavne. Ostaje jedino mitska moc i autoritet vodje, a njegova volja je najvisi zakon (kurziv – Dj. J.)« (E. Kasirer). U nasem slucaju, vladar koji se i sam uz udvoricko javno laskanje nomenklature preporucuje »narodu« za ulogu mitskog junaka, afirmise ideologiju zasnovanu na preradjenim mitovima na takav nacin da je ona cesto postavljena iznad zakona koje on sam donosi. Status bivseg predsednika Srbije (potom Jugoslavije) u mnogo cemu je bio slican statusu koji su uzivali vladari u doba apsolutizma, jer je suveren »izuzet iz pozitivnih zakona koje sam obznanjuje...«, ali je zato podvrgnut »bozanskim, odnosno prirodnim zakonima«. Uostalom, kao sto kaze Mefisto studentu, zeljna znanja, u nameri da mu omrzne svako sistematsko znanje, a zatim i pravo:

(...) Nasledjuju se zakoni i prava
Kao neka vecita bolest;
Vuku se od kolena do kolena (...)
I pomicu se polako s mesta na mesto.
Razum postaje besmislica, dobrocinstvo muka (...)

Skica druga

Citam u udzbeniku istorije starog veka da je faraon apsolutni vladar svega u svojoj zemlji. On vlada planinama i rekama, pticama i zverinjem, vazduhom i vetrovima, vlada nad ljudima. Klanja se samo Bogu Suncu. Tako je bilo nekada davno. Faraon modernog doba je mocniji. Od Boga Sunca je oholiji. U svom faraonskom milosrdju dao je slobodu planinama i rekama, pticama i zverinju, vazduhu i vetrovima.

Kicizacija mita

Iznad zakona, koji su vazeci samo u jednom vremenskom periodu, i samo u odredjenim drustvenim uslovima, postavljeni su likovi, price i ideje koji treba da budu neprolazni, bezvremeni, vazeci za sva vremena. Mit i demagogija su skoro izjednaceni. Tako instrumentalizovani mitski motivi, obradjeni prema obrascima vazecim za postupak ideoloske obrade stvarnosti, svedeni su do gole fabularnosti, do lako prepoznatljive poruke. Odbacivanjem racionalnog diskursa, neprihvatanjem kriticke pozicije, a upotrebom jezika saobrazenog najjednostavnijim principima masovne kulture, izvrsena je emotivna (afektivna) kolektivna mobilizacija. Tako je stvoren mocan, sirok i sugestibilan ambijent u kojem ce se proizvoditi kulturni i politicki kic – koji je, na taj nacin, postao osnovom kulturne i politicke ideologije u Srbiji.
Mitizacija je u ovim uslovima kicizacija. Politicki mit, kao profana varijanta mita, svedena je na kic. Mesaju se planovi mitskog i kicerskog. Zasto je politicki mit sveden na kic? Zasto kic, a ne mit? Zato sto su modeli komunikacije izmedju tvorca poruke i primaoca svedeni do elementarnog nivoa komunikacije. Dovedeni (svedeni) su u ravan kica – u najjednostavniji, najprepoznatljiviji, elementarni jezik. Jezik bez metafora, simbola, ukrasa. To je jezik direktnih, neposrednih, strogo usmerenih asocijacija. Smisljenih da budu siromasne, »svakom jasne«. Zato politicki mit ne podrazumeva bilo kakvu slobodu. Nema »proizvoljnih tumacenja«. »Istina je jedna.« Narocito se ne podrazumeva sloboda medija. Za »politicke tehnizatore mediji su okosnica demagoske obrade kolektivne volje prema ekskluzivnom oligarhijskom interesu. Radi se o kic-jeziku, kic-politici, kic-porukama, kic-kulturi. Mitska poruka je citljivija kao kic-poruka, jer je saobrazena merilima osrednjosti, jer je, nolens volens, dominantna velicina u ukupnoj sumi moci razumevanja u drustvu, tacnije, moci prosudjivanja. Ovde su, u velikoj oblasti ukusa, dominantne kategorije sudjenja, dopadanja, nasuprot kategorijama rasudjivanja, kritike, estetickog suda, estetskog dozivljaja. »Nenameravana kicerska svojstva pojedinih proizvoda, tj. njihova tehnicka nevicnost, koja moze (ali ne mora!) delovati kicerski, za nas su samo od sekundarnog znacaja; dozivljavanje i uzivanje, naprotiv, predstavljaju onu pravu polaznu osnovu« (Ludvig Gic). Radi se o uzivljavanju u mitski obradjen dogadjaj, mitski obradjenu pricu. Kic jeste »marginalni fenomen estetskog«, ali nikako nije marginalni fenomen u sferi politicke ideologije, preciznije, u sferi demagogije, tom krvotoku populizma, koja povezuje mitske snage (vecno, svevremeno) sa kolektivom (ovde i sada), ka kojem je i usmerena demagoska akcija.
Kic, po svojoj prirodi, tezi da sebi dâ oblik savrsenstva. I to ovako. Tezi »pravilnosti« – pravilnim oblicima. Idealu. Hladan, pravilan, umiven, kao kompjuterski prikaz, ali umiren, bezivotan i bez onih skladnih nesavrsenosti kojima nas umetnost i izvorni mit uzbudjuju, uznemiruju, pokrecu, podsticu na misao i pitanja, podsecaju na obavezu da se traga za slobodom i za nju bori. Umetnost i mit su neodoljivi jer postavljaju pitanja, ukazuju prstom na tajnu. Pri tom, niti odgovaraju, niti odgonetaju. Konacno, nisu li nasi pojedinacni zivoti upravo takvi – tajnoviti, bremeniti pitanjima, nedovrseni... i bas zato neodoljivi. Ni zivot ne bi bio zivot ako ne bi sam predstavljao sklad nesavrsenosti. Na srecu.
Kicersko dozivanje proslosti je guranje sadasnjosti u proslost. Na sva pitanja vec su dati jednostavni, naizgled neprotivrecni odgovori. Na pitanja koja postavlja sadasnjost nude se odgovori iz davno minulih vremena. Nasi kic-ideolozi pokusavaju da uspostavljanjem te »vertikale« ostvare (konacno i zauvek!) – beskonacnost, kontinuitet, potpunu smirenost i pomirenost sa sudbinom i vremenom. Sila koja bi nacinila takav mir zasluzila bi svoj status u vecnosti – ovekovecila bi se.
Sta je kic? Od brojnih termina koji oznacavaju los ukus u raznim jezicima, termin kic je jedini dobio univerzalno znacenje. U nemackom jeziku, iz kojeg potice, on oznacava delo dostojno prezira, oznacava stil koji se odnosi na »umetnicko smece«. Kic je izopacena esteticka svest. Parafrazirajuci Adornovu definiciju kica kao »parodije katarze«, moze se slobodno ustvrditi da je kic parodija esteticke svesti. Bit kica, po Adornovom misljenju, je u njegovoj potpunoj neodredjenosti i neodredivosti, u nejasnoj »halucinantnoj« moci. Kic je lazno sanjarenje, obecanje lagodne i ugodne »katarze«. Kada lepota izgubi vrhunski zahtev za jedinstvenoscu i kad njome pocnu da upravljaju novcana merila ili politicka merila u totalitarnim i autokratskim (oligarhijskim) zemljama, »lepotu« je lako fabrikovati.
Rezimirajuci sve sto je do sada receno preporucujem sledece odredjenje kica – Interpretacija stvarnosti kojom se simplifikuje, redukuje, »ukrasava« sadrzaj interpretacije, kojom se nekriticki, radi nekog interesa, isticu samo neki, instrumentalizovani, aspekti stvarnosti i pri tom se tezi homogenizaciji publike, pobudjivanjem njenih elementarnih motiva (cesto svedenih do nivoa instinkata), potreba i afekata. U estetskom smislu kic nikada ne napusta, ne prevazilazi, ravan svidjanja, dopadanja. U ovom odredjenju osnovna kategorija je interpretacija stvarnosti. Bliska je, dakle, teza da svaka autoritarna (totalitarna) ideologija koketira sa kicem, sama ga proizvodi i afirmise ili, pak, i sama predstavlja kic tvorevinu.
Nase pitanje je, prema tome, kolika je i kakva snaga kica utkanog u »kurentne« ideologije u Srbiji? Jer, iako je pocetak modernog doba bio pocetak radikalne demitologizacije u politici i kulturi u Zapadnoj Evropi, u Srbiji su procesima modernizacije uvek bile suceljene jake antimodernizacijske tendencije. U delu vladike Nikolaja Velimirovica (1880–1956) na mnogim mestima se mogu naci, gorko izrecena, upozorenja Srbima da se cuvaju svake kulture i Evrope. Ideje vladike Velimirovica su danas »ideje vodilje« onom delu kulturne elite koji traga za »duhovnim identitetom naroda« tako sto Srbima pripisuje ekskluzivno pravo da budu »izvorno hriscanski narod« koji ne sme da izneveri Hrista i njegovu crkvu poput izdajstva koje je pocinila Evropa, nacinivsi najveci greh – okrenula se racionalizmu, skepsi, materijalizmu, demokratiji, liberalizmu, Coveku... kao vrednostima ravnim vrednosti hriscanstva. Zato Vladika strogo pita i strogo odgovara: »A ti, Srbijo, kuda si posla za Evropom? Ti nikada nisi isla njenim putem i nikad za njom. Ti si imala svoju misao, svoju veru, svoga Gospoda i svoj put. Nazad, na svoje, ako hoces da se spases i zivis. Sa tudje bljuvotine vrati se svome Hristu, i On ce te osvetliti i spasti. Amin«.
Antimodernizam Srpske pravoslavne crkve bio je, prirodno, zacinjen njenim jakim nacionalizmom. Iako je »filetizam« u svetu pravoslavnog hriscanstva (na Pomesnom saboru u Carigradu 1872. godine) proglasen za jeres i osudjen kao jeres, on se, do dan-danas, u mnogim pravoslavnim crkvama smatra jednim od osnovnih nacela u njihovom svetom i svetovnom delanju. Jedan drugi pravoslavni teolog, Pero Slijepcevic, pisao je jos 1938. godine: »(...) Etnolozi kazu da se religija razvija iz kulta predaka: hriscanstvo znaci nesto sasvim suprotno, svecovecansko, nadnacionalno. Nas je patrijarhalac i u tom pogledu ostao nasred puta, bar u delovima pravoslavnim, gde je i zvanicna crkva sluzila drzavi. Njegovo je hriscanstvo u stvari vise nacionalno nego ekumensko. Takve su bile istorijske potrebe«.
U poslednje skoro dve decenije minulog milenijuma opet je na delu inverzni antimodernizacijski proces koji se ponajbolje ogleda u remitologizaciji koja je dovoljno jaka da u ovom delu Evrope proizvede sasvim konkretne drustvene posledice. Zapazaju se tako, kako kaze Leh Mruz, i »u zivotu partija i politickih, religijskih udruzenja – cinjenice stvaranja, uporedo s mitom, novog rituala i obreda i novih formi ritualne realizacije mitova«.
 

Skica treca

Poslepodne. Udobno zavaljen u svoju fotelju ukraj sobe, citam novine. Ubistva. Politicka i ona druge vrste. Mitinzi. Kriza. Apatija. Opozicija i vlast upucuju teske anateme jedna drugoj. U recima je krv. Smrt se odasvud cereka. Ukoso prema meni televizor. Ukljucen. Brzi flesevi. Tonski fragmenti. Reklame. Hologramski raskosne slike. Smenjuju se u magnovenju. Hladne i precizno tacne. Zvuci, skoro prirodni, ali sa, u pozadini, onim neizbeznim metalnim prizvukom. Preda mnom dve drame. Novinska i televizijska. Prva najavljuje smrt. Druga mrtvorodjena. A ja? Jednim okom pogledjujem na novine, drugim na televizor. Onda prvim okom u televizor, a drugim na novine. Cas ’vamo, cas tamo. Cas se plasim zla sto ga novine najavljuju, cas se opustam u samozaboravu, uzivajuci u hladnim, mrtvim, sarenim bleskovima i usklicima iz mog televizora. Kic-covek.

Kontinuitet politicke i kulturne ideologije

Osmotrimo letimice i ukratko istoriju Jugoslavije (od 1918/19), sa stanovista nase teme, u dva glavna istorijska segmenta (do i posle Drugog svetskog rata). U sedam decenija Jugoslavije na delu su bila dva dominantna politicka i ideoloska sistema. Kada je rec o ideoloskom sistemu pre Drugog svetskog rata, o njemu se moze govoriti prevashodno uslovno, jer obrazlozene, drzavne i teorijski »obrazlozene« ideologije nije ni bilo, kao sto se to desilo kasnije, u vreme jugoslovenskog boljsevickog drzavnog i politickog uredjenja. U politickoj utakmici je ucestvovalo vise konkurentskih ideologija (od liberalnih, preko nacionalnih, pa do levih). Medjutim, imajuci u vidu ovu sliku politicke stvarnosti prve Jugoslavije, dominantni ideoloski sistem moze se, vrlo uslovno, odrediti kao rudimentarno liberalni. Sloboda se podrazumevala uglavnom kao sloboda preduzetnistva (najcesce trgovackog). Ali, demokratija, kao nacin uredjenja drustvenih odnosa, nije bila na narocitoj ceni. Uostalom, ni klasicni liberalizam nije previse mario za demokratska nacela. Vlast je pripadala naslednom suverenu i politickim partijama koje su imale vise »dvorski karakter«, no sto su bile politicke partije u modernom smislu. Partije su bile u medjusobnom sukobu radi pridobijanja kraljevske milosti, a tek potom su predstavljale interese raznih slojeva stanovnistva, koji, uz to, jos nisu bili socijalno diferencirani. Dodajmo, artikulacija raznih politickih interesa u punom smislu nije ni bila moguca s obzirom da je znacajnu vecinu stanovnistva predstavljalo seljastvo, a da su gradjanski slojevi bili tek u povoju. U tom smislu Jugoslavija (a narocito Srbija) je bila u stanju predmodernog politickog stanja. Politicke partije su realno zastupale interese sopstvenih vodjstava. Politicki zivot je sveden na zatvorenu igru medjusobnih partijskih spletki i na borbu za dominaciju izmedju elita dva dominantna naroda – Srba i Hrvata.
U istoriji juznoslovenskih naroda ima malo onih momenata koji su zracili gradjanskom i individualnom liberterskom slobodom. Procesi koji su oblikovali politicku i socijalnu konfiguraciju Evrope ovde su imali samo bledi odblesak. Primera radi, renesansa je imala odjeka samo u Dubrovackoj republici; tekovine gradjanskih revolucija, posebno Francuske gradjanske revolucije, imale su svoj pandan zahvaljujuci Napoleonovim osvajanjem severozapadnih juznoslovenskih krajeva, pocetkom XIX veka; snazni integrativni procesi pri formiranju nacija (kao sto je to bilo u Italiji, Nemackoj, Francuskoj) u XIX veku nisu imali neki narocit uticaj na, vec postojecu, ali na romanticarski idealisticku i politicki neoperacionalizovanu ideju o jedinstvu Juznih Slovena. I Ilirski pokret i romanticno jugoslovenstvo, osim u literarnom zivotu Hrvata, nisu imali neki znacajniji mobilizatorski potencijal ni kod Slovenaca, ni kod Srba.
Iza rata (tacnije od 50-ih godina) u Jugoslaviji je instalisana liberalnija varijanta boljsevizma. Taj politicki eksperiment, uspostavljen sa pretenzijom da bude osobena, superiorna varijanta boljsevizma, nazvan je socijalisticko samoupravljanje. Odredjujemo ga kao jugoslovensku varijantu neoboljsevizma. U odnosu prema sovjetskom boljsevizmu, jugoslovenski neoboljsevizam je bio u mnogo cemu liberalniji. Medjutim, ipak se, i dalje, radilo o totalitarnoj ideologiji. Za razliku od »neuredjenog« ideoloskog temelja politicke scene prve Jugoslavije, u ovoj, drugoj Jugoslaviji, promovisana je jedna doktrina koja se nije smela dovoditi u pitanje i koja je institucionalno i zakonima bila zasticena. I pored monopola jedne ideologije i monopola, sustinski, nedemokratskog poretka, period »samoupravnog socijalizma« se moze smatrati periodom drustvenog progresa u odnosu na prethodni monarhisticki rezim. Ako pod progresom podrazumevamo proces modernizacije, onda je »jugoslovenski put u socijalizam« to, svakako, bio. Ali, kako? Modernizacija je bila nepotpuna, delimicna. Obuhvatala je uglavnom privredni i, donekle, kulturni podsistem. Politicka modernizacija je bila blokirana, jer bi ona znacila napustanje »socijalizma« i prihvatanje sistema zapadne demokratije, tj. prokazanih kapitalistickih vrednosti. To, naravno, nije bilo moguce, jer bi time neoboljsevizam dokinuo samog sebe. Izgleda da je prosvecena diktatura jugoslovenskih komunista i Josipa Broza Tita (u kasnijem periodu vladavine, od 60-ih godina) bila najvisi moguci civilizacijski stepen politicke organizacije drustva u tom periodu i u drustvu izrazene patrijarhalne i autoritarne kulture. Tek u poredjenju sa sadasnjim stanjem u kojem se nalazi drustvo i njegove institucije, Titov totalitarni neoboljsevizam se, uz svu razloznu kriticnost prema njemu, moze oceniti kao »bolja varijanta«, dok se ovo aktuelno stanje »sistema bez sistema« moze oceniti kao regresivno i kao stanje razorenog (smrvljenog) drustva. Temeljna, politicka neoboljsevicka matrica se nije bitno izmenila, uprkos raznim pokusajima pojedinaca iz same nomenklature (Djilas, na primer) da pokrenu kakve-takve demokratske procese. Ta matrica, zasnovana na autoritarnoj licnosti prosecnog gradjanina, prosecnog politicara, prosecnog radnika, prosecnog birokrate i prosecnog cinovnika zaposlenog u kulturi znacila je i dalje praktikovanje »dvorske« politike koju je sada praktikovala boljsevicka vlast. Najvecim uspehom se smatrala mogucnost da se bude blizu suverenu, da se bude u onim institucijama (ili, bar, blizu njih) koje su imale realnu politicku (i ekonomsku) moc. U drugoj Jugoslaviji pripisivana je mitska snaga socijalizmu – »ideologiji buducnosti«.
U danasnjoj Srbiji i njenom pseudodrzavnom derivatu – Jugoslaviji, nije vise na delu apoteoza neke vladajuce (jedine) ideologije, jer je nema, ali je na delu mitska obrada proslosti pseudopolitickim, pseudonaucnim i pseudokulturnim sredstvima. Radi se, tako, o svojevrsnom kontinuitetu u dugotrajnom pomeranju javnog interesa ka iracionalnim, sentimentalnim, romanticarskim formama razumevanja stvarnosti. Jugoslavija je pre i posle Drugog svetskog rata pripadala zatvorenim drustvima. Boljsevickim tipom modernizacije nije bila dozvoljena modernizacija drustva ka otvorenim, od drzave nezavisnim oblicima civilnog zivota. Antimodernizam zatvorenog drustva koje neguje ksenofobicnu kulturu (i, takodje, pociva na njoj) je osnovna brana transformaciji Srbije u moderno drustvo koje uspostavlja modernu drzavu ne kao aparat vladajuce garniture, vec kao »servis gradjana«.
Moze se reci da je, ovde i sada, na delu uzurpacija javnosti i negacija licnosti, dakle, negacija civiliteta. »Tu je javnost orudje u rukama direktora za potiskivanje samosvojne osobenosti drugih u duboku tajnost«, pisao je Andrija Kresic jos 1981. godine, »Izgleda kao da se opljackana osobnost stanovnistva kumulira u osobama uskog kruga politokrata ili samo u vrhovnom vodji cija ‘osoba nad osobama’ hipertrofira u bozansku osobnost. Napetost izmedju potisnute osobnosti i otudjene javnosti je kronicna boljka politokratskog drustva, sto se prikriva reziranim izlivima javne ljubavi prema vodjama, spektakularnim izbornim pobjedama, statistickim rekordima i drugim manipulativnim trikovima«. Stanje kolektivne svesti ljudi u Srbiji sada je, nakon tzv. pluralizacije politickog sistema, odredjeno autoritarno-populistickim obrascima ponasanja, autoritarnim vrednostima i kulturom koja crpe svoja ishodista u postupku retradicionalizacije i, cak, iz kulturnog izolacionizma zasnovanog na ideologiji etnickog samoizolacionizma. Obrasci drustvenog ponasanja nisu samo »odsev« poluvekovne vladavine monopartijskog sistema, vec su »produzetak« tradicionalno-patrijarhalnog i kolektivistickog nacina zivota. Antimodernizam, cije gorke plodove beremo, nije od juce. Zahvaljujuci kolektivistickoj svesti nasih ljudi, koju su glorifikovali svi nasi romantici, koju je uzdizala Srpska pravoslavna crkva pod nazivom sabornost, bila je omogucena brutalna negacija individualizma na kojem pociva modernizam. Sva je vlast kod nas, od Karadjordja pa do danas (bez obzira na pojedinacne domete), obelezena cezaristickim nacinom vladanja. A gradska civilizacija i gradovi (i njihova kultura), kao tekovina modernizma, ma kako ljudi hrlili u gradove (trbuhom za kruhom, po diktatu socijalisticke industrijalizacije, zbog povoljnijih zivotnih sansi...), u nasoj tradicionalistickoj i kolektivistickoj svesti su veciti biblijski simbol Sodome i Gomore. Toj antigradjanskoj i antigradskoj kulturi poveliki doprinos je dala nasa nacionalna inteligencija. Sopstveno kolektivisticko, tradicionalisticko i autoritarno utemeljenje nije preispitivao, primera radi, ni knjizevnik Miodrag Bulatovic, iako je zivot proveo u nasoj i inim prestonicama: »Ja samo simuliram gradskog coveka. Urbano uzevsi, ja to nisam. Niti sam, pak, civil. Od detinjstva sam gajio simpatije prema svemu uniformisanom, bilo postaru, vatrogascu, oficiru. Sve sto nosi opasac i kapu meni je bilo drago«. A, popularni pesnik Gojko Djogo je lapidaran: »Kad neko izgovori rec svet meni dodje da pljunem«. Prirodno je da je kultura koja pociva na ovakvim vrednostima, na onome sto »nosi opasac i kapu« i koja pociva na mrznji prema svetu, »upregnuta« u jaram »Nacionalne Istorije«. Preobucena je, u stvari, u tesno i okracalo odelo skrojeno argumentima oligarhijskih interesa. Ovakva kultura nije zrtva vladarskog nasilja. Naprotiv, ovencana je rezimskom slavom.
Ipak, bez obzira na kulturni i politicki nacionalizam koji je, vec vise od jedne decenije, vladajuca ideologija (vise ili manje) u svim drzavicama nastalim na rusevinama Jugoslavije, ne moze se osporiti cinjenica koja upucuje na to da jedinstveni juznoslovenski kulturni prostor i dalje postoji. Taj prostor u ovoj kataklizmicnoj destrukciji postoji, makar, u naznakama, uprkos svim etno-kulturnim ekskluzivitetima. Ili, kako kaze Branimir Stojkovic: »Ono sto je bivalo i ostaje jeste jugoslovenski kulturni prostor. Cine ga kulture koje su medjusobno toliko bliske da je – u poredjenju sa pravim multikulturnim drustvima kao sto su britansko ili kanadsko – skoro nepristojno govoriti o jugoslovenskom multikulturalizmu. Jer upravo narcizam malih razlika, nastao na hipertrofiji nacionalne komponente ovdasnjih kultura, bio je u osnovi rasapa i ostaje prepreka za multikulturnu razmenu kakva je uobicajena medju kulturno i prostorno udaljenim drustvima i drzavama«.
Pogleda li se ozbiljnije na odnos kulture (tacnije njenih tvoraca) i politickih rezima u celokupnoj ljudskoj istoriji vidi se da se ni najmanje ne dozvoljava mogucnost da se o kulturi govori kao o devicanski nevinoj i cistoj tvorevini. Zagovornici estetickog i moralistickog puritanizma u kulturi (posebno u umetnosti) kao da, s umisljajem, prenebregavaju istinu da je kolosalna gradjevina kulturnih tvorevina cesto sacinjena pod plastom raznih oblika dvorske zastite i narudzbine; prenebregavaju cinjenicu da je mnogo delo nastalo u slavu vlastodrzaca, cesto sumnjivih ljudskih i drzavnickih kvaliteta. Puritanci, takodje, ne prihvataju cinjenicu da je kultura cesto stavljana u sluzbu nehumanih drustvenih i politickih koncepcija. Fasizam kao oblik agresivnog nacionalizma bio je iskusenje niza intelektualaca. U zimu 1935. Musolini je od Italijana zatrazio njihovo zlato i srebro. Samo u Rimu je 18. decembra 250 000 Italijana prilozilo svoje vencane burme. Benedeto Kroce je poklonio svoju senatorsku medalju, a Pirandelo – na uzas Svedjana – svoju nobelovsku medalju.
Naravno, umetnik je i oponent politickoj zloupotrebi kulture. U tom smislu on ce braniti ljudsko pravo na stvaranje kao jedinstveno pravo na covecnost. »Cim neki pesnik hoce da deluje politicki, on mora da se opredeli za jednu stranku; a cim to ucini izgubljen je kao pesnik; on mora da se oprosti sa svojim slobodnim duhom, sa svojim nepristrasnim pogledima, a zauzvrat da navuce preko usiju kapu ogranicenosti i slepe mrznje. Pesnik ce kao covek i gradjanin voleti svoju otadzbinu, ali otadzbina njegovih pesnickih snaga i njegovog pesnickog delanja jeste ono dobro, plemenito i lepo sto nije vezano ni za kakvu posebnu pokrajinu i ni za kakvu posebnu zemlju (...). U tome je slican orlu koji slobodna pogleda lebdi nad zemljama, i kome je svejedno da li zec (...) trci u Pruskoj ili u Saksonskoj.«

Zivot kao komemoracija

Ukazacu na jos jedan, vrlo cest, oblik politickog i kulturnog kica. Jedan simbol prati skoro sve praznike: simbol venaca i pobeda – zivota i smrti. Radi se, ovde, o instrumentalizaciji dveju najvaznijih tema u zivotu svakog coveka i svake zajednice. Stalno podsecanje da je smrt uslov ovog zivota i stalni zahtev da se iskazuje respekt prema toj smrti (venci), kao pretpostavci i uslovu zivota sada i ovde (pobeda), treba da ukaze na to da neki drustveni, politicki subjekt, autoritet, koji deluje po principu »objektivne« nuznosti (samo njemu znanog kauzaliteta) uredjuje nase zivote, naravno, u interesu samih tih nasih zivota. Nije ovde rec o smrti samoj, kao bioloskoj, ljudskoj ili drustvenoj cinjenici, vec o smrti koja »proizvodi« i kojoj se daje posebno, vazno, znacenje – smrt spada u »odbranu viseg principa i razloga« (nacionalnog, klasnog, partijskog, verskog...), o kojem, kao sto smo rekli, spoznaju, apsolutno znanje, poseduje samo »narociti« subjekt. Odbrana tog »viseg«, od autoriteta »spoznatog« principa organizuje se samo radi jednog razloga – pobede. Pobeda je uracunata vec u samom pristupanju poslu smrti. Od prvog casa pobeda je sastavni deo umiranja. Ono sto je neupitno to je pobeda. U ovom smislu, ova kultura se moze nazvati – kulturom venaca i pobeda – kulturom komemoracije. Dominantni simbolicki izrazi u nasoj kulturi su simboli patnje, tragedije, usamljenosti, borbi, neshvacenosti, osecanja neprijateljstva »drugog« prema »nama«, samozaljubljenosti... a na taj se simbol nadovezuje retorika o izabranosti, uzvisenosti, posebne »duhovnosti«, samodovoljnosti... Zahvaljujuci takvoj samoidentifikaciji u odnosu na svet, vrednosni okvir u koji je postavljeno samovrednovanje i samorazumevanje sopstvenog identiteta je postavljen nepodnosljivo visoko, u visine koje se, naprosto, ne mogu nikako dosegnuti. Uverenje da se poseduju vrednosti najviseg ranga proizvodi stanje potpune nekomunikativnosti sa drugim koji se, po prirodi takvog samorazumevanja, nuzno nalazi na »nizim spratovima« stvarnosti. Najcesce posledice takve interpretacije sveta i sopstvene pozicije u njemu su neprijateljstvo drugog, njegovo nepoverenje »u nas« i, s druge strane, »nase« nerazumevanje drugog. Verovatne posledice ce biti: nepristajanje na dijalog, raspravu, ulazenje u sukobe, rat.
Zavrsicu ovo razmatranje konstatacijom da u ovoj stvari nasa kultura u dobroj meri cini otklon od zapadnoevropske kulture koja je spremna da samoj sebi postavi pitanje o sopstvenoj svrhovitosti. Orijentalni kulturni i politicki obrasci su, dugotrajnim akulturacijskim procesima, duboko utkani u strukturu ovdasnje kulture. Obrasci orijentalne despotije (i, ne manje, tradicije juznoslovenske zadruge koja je bitno patrijarhalna tvorevina, odnosno mikrodrustvo koje poznaje solidarnost samo prema unutra, dok je prema spolja dominantna instrumentalna orijentacija), protezu se od vrhova drzavne uprave, preko institucionalnog zivota i svakodnevnih medjuljudskih odnosa, i spustaju se do mikrozajednica, do porodice i zajednica zasnovanih na prijateljskim vezama. Dodir i mesanje vise razlicitih kulturnih tipova (i zapadnih i istocnih) sa izvornom, nejakom slovenskom kulturnom bastinom cine specifican balkanski kulturni oblik i, unutar njega, oblikuju srpsku kulturu. Odsustvo kriticne samorefleksije i nepristajanje na nju je onaj duboki jaz koji ovu kulturu odvaja od kulture evropskog Zapada o kojoj Kornilios Kastoriadis pise: »Govori se o europskoj trgovini crnim robljem pocev od XVI stoljeca, ali se nikada ne govori da su tu trgovinu i sistematsko pretvaranje crnaca u roblje uveli u Afriku arapski trgovci, i to pocev od XI–XII stoljeca (u dosluhu, kao uvjek, s crnackim kraljevima i plemenskim starjesinama), da ropstvo nije nikada bilo spontano ukinuto u islamskim zemljama i da u nekima od njih ono jos uvijek postoji. Ne kazem da sve to uklanja zlocine koje su pocinili Zapadnjaci«. A specificnost zapadne civilizacije jeste, istice Kornilios Kastoriadis, u »sposobnosti da se dovede sama u pitanje i da se samokritizira. U zapadnoj povijesti, kao i u svim drugim, ima grozota i zvjerstava, ali samo je Zapad stvorio ovu sposobnost unutarnjeg osporavanja, dovodjenja u pitanje svojih vlastitih ustanova i ideja u ime razumske rasprave medju ljudskim bicima, koja ostaje u beskraj otvorena i ne zna za krajnju dogmu«.
Na kraju, ipak, prema trapavoj pseudopesnickoj izreci, »dogodio se narod« koji su njegovi udesivaci sunovratili iz drustva u zajednicu. Klasicna teorija drustva i zajednice Ferdinanda Teniesa potkrepljuje nalaze ovog kratkog istrazivanja.
 

Skica cetvrta

Miting. Ko zna koji po redu. Ko zna koliko godina vec. Zajapureni politicari. Uvek sam se cudio – zasto vicu kad imaju mikrofon i zvucnike. Hrabri su. Ozbiljno upozoravaju suparnike »da ovako vise ne moze« i da ne pomisljaju da njima i nama, »narodu«, »postovanim gradjanima«, »drugaricama i drugovima«, »braci i sestrama« ni u kom slucaju ne stanu na put. Dozivaju slavne pretke, kunu se u njihove grobove, ne izneveravaju njihovo junastvo. Patrioti su svim svojim bicem. Podignutih glasova, ruku, prstiju, pesnica, glava... srcano se zalazu za nas spokoj, zivot »dostojan coveka«, za srecu nase dece. Niceansko »obecanje srece«. Gorko su svesni nase (»narodne«) bede i jada, i jeda. Uvereni su da samo oni sobom nose napredak, prosperitet. Mi, dole, publika, »narod«, uzneseni. Verujemo. Bas hocemo da verujemo. Klicemo. Aplaudiramo – freneticno. Zaiskri suza. Trg preplavljen osecanjem sveprisutne solidarnosti ljudske. Verujemo svakom narednom govorniku sve vise i vise. Srecna i slatka buducnost, ocrtana njihovim recima, kao da je vec tu. Iza prvog ugla. Nasi neprijatelji se vec uveliko spremaju da beze pred nasim pravednim gnevom, muceni sopstvenim stidom i sramotom. I, onda... Poslednji govornik zavrsava svoj govor. Pozdravi. Politicari–govornici silaze sa bine. Organizovano se nekuda upucuju. Mi, »narod«, se osipamo. Idem polako ulicom ka svojoj kuci. Zamor mase polako gasne. Suton. Tisina. Uzivam u sopstvenoj hrabrosti i znacaju. I ja sam protiv onih nepravednih, zajedno sa onima pravednima. Deo sam velikog dogadjaja. Odjednom. Pitanje. Nelagoda. »A plata? Hoce li je, sitne, sasvim nedovoljne, posle par meseci uopste biti?« O tome govornici ne rekose nista. Kod kuce sedi moja porodica. Gleda u televizor.

* This work was supported by the Research Support Scheme of the Open Society Support Foundation, grant No. 241/1999. Oprema redakcijska (izostavljena je opsezna naucna aparatura).