Broj 259

Alternativa

Gde spadaju modernisti?

Dugo putovanje kroz Modernu ispitivanje srpskog identiteta, koje je pokrenuo beogradski Centar za kulturnu dekontaminaciju, proslo je jos dve etape: umetnost na pocetku veka i autonomiju Beogradskog univerziteta.

Prodor modernizma

Prvo smo, 24. marta, umesto najavljenog dijaloga Irine Subotic i Jerka Denegrija, uz pomoc gosta Olivere Jankovic (svi su istoricari umetnosti), odslusali tri predavanja o prodoru modernizma, sa slajdovima.
Od Svetske izlozbe u Parizu, 1900. godine, preko Prve (1904) do Cetvrte jugoslovenske (1912) u Beogradu, od Nadezde Petrovic do Mestrovicevog Vidovdanskog ciklusa, Moderna je nastupala isprepletenim putevima modernizma, retrogradnih ideja, pokusajima juznoslovenstva i jugoslovenstva. Dvadeseti vek je poceo slikarstvom, koje je sluzilo ideji drzavnosti i nadi da ce Srbija povratiti velicinu i sjaj svog srednjeg veka, ali se ipak diskretno udvaralo novim idejama. Paja Jovanovic, koji se iz Pariza vratio »sa Zlatnom medaljom i gorcinom u dusi«, Marko Murat, Uros Predic... kao paradigme vrhunskog realizma, po povratku u Srbiju, kako kaze Irina Subotic, »i dalje pokusavaju da idu korakom vremena koje su predosetili, ali gube te svoje bitke sa velikim razlozima. Njihova dispozicija bila je okrenuta 19. veku, a pojavila se jedna mlada generacija koja uvodi i srpsku umetnost u novo doba. Oko prevrata 1903. godine, krunisanja Petra Karadjordjevica, obelezavanja stogodisnjice Prvog srpskog ustanka (1904), pripremale su se razlicite manifestacije. To je bila prilika da se okupi omladina razvejana po juznoslovenskim zemljama, koja je u oslobodjenoj Srbiji videla ne samo sjajnu proslost na koju se matica oslanja, vec mogucnost da kohezionim idejama, na vec dobro postavljenoj organizaciji drzave, ona postane centar oko kojeg ce se okupiti juznoslovenski narodi«.
U studentskoj omladini i, posebno, medju umetnicima, ideja jugoslovenstva nasla je pogodno tlo. »Nije nesimbolicno da je proglas poziv na Prvu jugoslovensku izlozbu pisan bas o Vidovdanu 1904. godine, a potpisali su ga najugledniji intelektualci tog vremena«, kaze Irina Subotic. Verovali su, dodaje, da ce se u zajednickom radu bolje upoznati i lakse ostvariti veliku ideju (ta velika ideja ce se, ipak, ostvariti, ali tek posle mnogo prelomnih dogadjaja, dva balkanska, Prvi svetski rat...).
Na ideji jugoslovenstva Nadezda Petrovic je doslovno sagorela. U novom veku je zivela samo 15 godina, do smrti u valjevskoj ratnoj bolnici. Ali, njeni poduhvati, ukljucujuci i osnivanje prve jugoslovenske umetnicke kolonije (u selu Sicevu kod Nisa), opravdali su njeno verovanje u obavezu umetnosti da transformise stvarnost.


Samo udruzeni

»Velikoskolska omladina u Beogradu, ubedjena da ce mali balkanski narodi, a prvenstveno Jugosloveni, samo udruzeni moci izdrzati utakmicu sa mnogo vecim i kulturnijim zapadnim narodnostima, stavila je sebi u zadatak sirenje, a po mogucstvu i ostvarenje, ideje zblizenja i sto tesnje veze na svim poljima kulturnog zivota svih balkanskih naroda, a na prvom mestu Jugoslovena. U toj svrsi odlucila je Velikoskolska omladina da se jos u toku ove godine priredi jedna izlozba radova, za sada samo jugoslovenskih umetnika...«
(Ciljevi Prve jugoslovenske izlozbe, koje je, pozivajuci umetnike, navela uprava Pobratimstva, u ime Velikoskolske omladine. Inicijator je bio Miloje Vasic. Poziv su, izmedju ostalih, potpisali i Mihajlo Valtrovic, Jovan Cvijic, Simo Matavulj, Steva Todorovic. Izlozba je odrzana u Beogradu, septembra 1904)



U samoj toj ideji, kaze Olivera Jankovic, nije bilo bitne razlike u odnosu na prethodnu generaciju, samo je Nadezda »bila svesna da se to mora raditi na drugi nacin«. Verovala je, kao i Skerlic, da su Srbi, Hrvati i Slovenci jedan narod, koji je voljom velikih sila i nesklonoscu istorijskih okolnosti ostao bez zajednicke drzave. A buduca jugoslovenska nacija i drzava treba da se stvaraju na vrednostima evropske civilizacije. »Insistirala je na ravnopravnom uklapanju u druge evropske narode, da bi se u umetnosti stvorio amalgam umetnickog izraza Istoka i Zapada. Zalagala se ne da se umetnici okupljaju u nacionalnim selekcijama, a ove u jedno udruzenje Lada, nego da svi neposredno ucestvuju u jedinstvenoj Ladi. U tome nije imala apsolutno nikakvog uspeha«, tvrdi Olivera Jankovic.
Zakljucuje da se danas na sudbinu Nadezde Petrovic gleda »kao na inkarnaciju sudbine citavog naroda i njegovog sistema vrednosti u dvadesetom veku... Ostalo je jos samo njeno umetnicko delo, zato sto nikada na direktno propagandni nacin nije korespondiralo sa njenim drustvenim angazmanom. Iako privrzena politickoj ideji, nikada nije prihvatila eksplicitan govor u umetnosti, ni tendencioznost kao vrednost za umetnost«.
Stvari se nesto komplikuju kada je rec o Ivanu Mestrovicu. Jerko Denegri tvrdi da »nema slozenijeg interpretativnog zadatka, koji do sada nije zadovoljavajuce obavljen«. Pozivajuci se na opasku Bozidara Gagra o Mestrovicu, da »... nikada nece biti moguce izuzeti njegov razvoj od socijalnih, psiholoskih i politickih odrednica sto su njime upravljale u presudnim trenucima«, Denegri kaze: »Danas nam je jasno da takvo razgranicenje ne treba praviti, jer su umetnicki iskazi svojevrsna ideologija, kako god taj pojam, vrlo savitljiv i mnogoznacan, shvatili u kontekstu umetnosti«. Navodi jos jednu Gagrovu tezu, sa kojom ce, u poduzem izlaganju, polemisati: »Mestrovic je kiparski oscilirao po smjeru svojih izvankiparskih interesa. Montaza ideja je isla ispred kreacije oblika«.
Obrazlazuci Mestrovicevo jugoslovenstvo (od kojeg ce kasnije skrenuti), na »znakovnom, simbolickom repertoaru« Vidovdanskog hrama, koji tu ideju »inkarnira u najboljem, najrazudjenijem smislu, kako se ona shvatala u tom trenutku«, Denegri tvrdi da su Mestroviceve »mene indicirane, a ne posledice njegovih politickih shvatanja, koja se menjaju tokom vremena... Uopste, Mestrovic ce biti veoma interesantan za jednu novu, kontekstualnu umetnost, koja nece govoriti samo o umetnickom obliku i njegovim znacenjima«.
Bice, po Denegriju, zanimljiv i Mestrovicev retoricki nagovor simbolicka aparatura kojom se obraca i kome se obraca. To je odnos umetnika i njegovih javnih funkcija, po Denegriju. Objasnjava da se umetnikov proces nije zavrsavao u ateljeu ili na izlozbi. Dobijao je produzetke... »i to posebno kad se zna da je on tvorac brojnih spomenika koje ne moze niko uraditi iz svog budzeta, mora da se osloni na porucioce«.
Jerko Denegri smatra da je Mestrovicev opus »paradoksalni modernizam« koji kreativno dogradjuje umetnicke jezike kljucnim pojavama u skulpturi svog vremena. Ali, tu je izrazito modernisticka svest o drustvenoj ulozi umetnika.
Na sta, u stvari, lici taj modernizam? »Njegovi pocetni nastupi u evropskim metropolama bili su spektakularni, a onda, kad su se pravili bilansi dvadesetog veka, nigde ga nije bilo«, podseca Denegri. »Tesko ga je dovesti na cistac i lako doneti krajnji sud... U onome na cemu je istorija umetnosti dvadesetog veka uspostavila parametre u skulpturi (Brankusi, Pikaso, konstruktivizam...) Mestrovic je istorijski gubitnik«, kaze Denegri. Ipak, on mu, na primeru skulpture »Psiha«, daje »markantno mesto u fenomenu koji evropska umetnost poznaje kao povratak redu tridesetih«. Druga, recimo, olaksavajuca okolnost za Mestrovica bi mogla, po Denegriju, da se trazi u ekspresionizmu, a pomocu skulpture »Pieta«. Konacno, tu je i »Jov« (1946), »mocne strukture, koja pokazuje umetnika na kraju puta, sa svim politickim i drustvenim preturbacijama, razocarenjima i, sigurno, gorcinom zivota«.

Autonomija univerziteta

U predavanju Autonomija Beogradskog univerziteta, koje odrzala 31. marta, dr Ljubinka Trgovcevic gleda na Modernu kao na »porast opstih znanja potrebnih za procese modernizacije, odnosno tenolosku revoluciju«. Tu je, kako ona kaze, osnova »za nastajanje sloja obrazovanog gradjanstva kao vodeceg cinioca modernizacionih preokreta u demokratskim drustvima«.
Rec je o intelektualcima apstraktnoj savesti drustva, spremnoj da uoci procese i promene i ukaze na moguci put resavanja, naucnicima koji obelezavaju moderno doba (prosli vek vek nauke), studentima, »cija intelektualna, a vec dva veka i vazna politicka uloga« obelezavaju savremeno doba i, posebno, studentskoj subkulturi, kao antipodu tradicionalnom.
Dva veka otkako su utemeljene vrednosti modernog drustva i civilizacije, od Francuske revolucije 1789. godine, jednakost i ljudska prava (izmedju ostalih i pravo na obrazovanje), drzava je odgovorna za dobrobit svojih gradjana.
Kod nas, Velika skola osniva se u Beogradu 1863. godine, iz zametka Liceja (1838), sa Filozofskim, Pravnim i Tehnickim fakultetom. Uvode se novi predmeti, obrazuju profesori, ali, prema recima Ljubinke Trgovcevic, »umni ljudi toga vremena, evropskog znanja i duboke moralne, po njima, vrhunski patriotske odgovornosti prema zemlji, znali su da ove spoljne odlike nisu dovoljne da Velika skola preraste u univerzitet. A mogli su i oni nekim dekretom, zakonom ili uredbom da to ucine«.
Tek kad se u Beogradu »prikupila dovoljna kriticna masa naucnika, kada su opremljene laboratorije i biblioteke, kada je i student dobio mogucnost da aktivno participira u nastajanju novih znanja«, u Beogradu je osnovan Univerzitet, 1905. Drzavnom odlukom, na modernim principima. Zakon, usvojen u Narodnoj skupstini, drzavi je davao pravo, odnosno obavezu da finansira, ali ne i da se mesa u naucne slobode.
I zakonodavstvo posle Prvog svetskog rata postovalo je autonomiju i pravo Univerziteta da ni u jednom telu nema clanove koji dolaze spolja. Tek 1930. godine ogranicava se samostalnost udruzivanja studenata, a oktobra 1941. godine ministar prosvete stice pravo da potvrdjuje izbor rektora. Dekane sam bira, izmedju kandidata koje su predlagali fakulteti.
»I ova, po danasnjim merilima, liberalna resenja bila su nedovoljna studentima«, kaze Ljubinka Trgovcevic. »Studenti su uvek i svagda trazili prosirivanje sloboda, dok je drzava sa svoje strane tezila da ih kontrolise. Istorijsko iskustvo je opominjalo da se vecina otpora rezimu radjala na univerzitetima, te su vlasti uvek pokusavale da smanje autonomiju visokih skola, odnosno da, povecanjem zavisnosti, otupe kriticnost univerziteta. I vecina studentskih pobuna nastajala je ogranicavanjem akademskih sloboda, medju koje je spadala i sloboda misljenja i politickog udruzivanja.«
Podsetivsi da je jos 18. oktobra 1905. godine, samo tri dana po svecanom otvaranju BU, izbila studentska pobuna, delimicno socijalnog karaktera (trazilo se ublazavanje odredaba o obavezi redovnog posecivanja nastave i stanovanja u Beogradu), ali pre svega protiv ogranicenja slobode studentskog udruzivanja, Ljubinka Trgovcevic kaze: »Studenti su smatrali da se time krsi autonomija univerziteta i da su njihovi politicki stavovi stvar licnih uverenja, te se ne mogu kontrolisati, niti zabranjivati«. Tadasnji rektor Sima Lozanic, koji je tvrdio da im niko ne ogranicava slobodno i bez kontrole univerzitetskih vlasti udruzivanje izvan Univerziteta, ali da im se u tom slucaju ne daje ni imunitet, konacno je ipak popustio. Sporne odredbe su izmenjene i studenti su se 6. novembra vratili na nastavu.
Medju brojnim strajkovima na Univerzitetu tokom tridesetih, najburniji je bio izazvan zabranom rada studentskih udruzenja (Uredbom o univerzitetu, 1931). Nastojanje da se suzbije politicko delovanje, tada vec na levu i desnu ideologiju podeljenih studenata, sukobljavalo je njihove organizacije sa vlastima. Policija je ulazila na Univerzitet i hapsila studente. Zbog toga je, decembra te godine, rektor, inace profesor Tehnickog fakulteta Vladimir Mitrovic podneo ostavku. Univerzitetsko vece i novi rektor Vladimir K. Petkovic odlucno su izdejstvovali da se vecina studentskih zahteva usvoji, a uhapseni oslobode. Sledeci rektor, postavljen juna 1933. godine, filolog Aleksandar Belic, ostavku je podneo vec maja 1934. godine zbog upada policije na Univerzitet.
Politicka podeljenost medju studentima zaostravala je i odnos vlasti prema njima. Oni se, medjutim, nisu mirili sa ogranicavanjem autonomije, represijama, hapsenjima, slanjem u logore, tako da su, u velikim demonstracijama krajem 1934. godine, zauzeli univerzitetsko zdanje, zahtevajuci pustanje kolega iz tek osnovanog logora u Visegradu. Policija nije postovala autonomiju i u njenom upadu stradao je student Mirko Srzentic (1. februara 1935), a rektor, biolog Aleksandar Djaja, podneo je ostavku.


                                                                     Skladiste XIII, 1966.

Vladimir Corovic, koji mu je bio zamenik, prihvatio se duznosti rektora pod uslovom da nijedna drzavna mera u vezi sa Univerzitetom ne moze biti doneta bez saglasnosti univerzitetskih vlasti. Studenti i profesori tada su zajedno iznudili pustanje uhapsenih iz logora.
I Coroviceva ostavka je, medjutim, brzo dosla vec posle devet meseci, kao protest zbog proterivanja grupe bugarskih studenata. Vratio se posto mu je knez Pavle obecao da se drzava nece mesati u univerzitetska posla, ali nove demonstracije (ponovljen zahtev za slobodom udruzivanja studenata), koje su se zaostrile 14. decembra 1935. godine, a kulminirale kada je uhapseno vise od 100 ucesnika, nisu mu, kaze Ljubinka Trgovcevic, dozvolile da okonca mandat. Uveo je svojevrsnu policiju pod nadzorom Univerziteta, cemu su se studenti usprotivili, popustio je, ali je sve to »ipak bitno krnjilo vec suzenu autonomiju i 1. aprila 1936. izbio je do tada najveci strajk u istoriji ove visoke skole...« Posle pogibije studenta Zarka Marinovica, 4. aprila, studenti nisu hteli da se vrate na nastavu sve do Coroviceve ostavke, 24. aprila.


                                                        Skladiste, 1969.

Ugrozenost profesorskih prava takodje je izazivala studentske pobune, dodaje Ljubinka Trgovcevic. Navodi primere svrstavanja profesora u Zakon o cinovnicima, 1923. godine, cime se ukidala njihova stalnost i omogucavalo otpustanje zbog politicke nepodobnosti. Iako privremen, taj zakon je, uprkos pobunama i obustavama nastave, produzen do 1926. godine.
Rektor Pavle Popovic podneo je ostavku, posto se »glas Univerziteta nije poslusao«. Univerzitetsko vece je nije uvazilo, prekidajuci sednicu i ukazujuci da »nadlezni cinioci nisu vodili racuna o autonomiji Univerziteta (...) bez koje je njegov pravi napredak u buducnosti nemogucan«. Solidarnost studenata i profesora »i u ovom slucaju primorala je vlast da se povuce«, kaze Ljubinka Trgovcevic. Navodi, kao slican, slucaj vec pomenutog rektora Vladimira K. Petkovica. Tek sto je izabran, 1932. godine, zbog ponovnog uvodjenja ogranicavajucih odredaba i on i Univerzitetski senat podneli su ostavke i bili ponovo izabrani posle izmene spornog clana.
Studentski nemiri su se mnozili (navedeni primeri nisu bili jedini u periodu izmedju dva rata), kad god je drzava pokusavala da ogranici slobode koje su univerzitetu bile priznate. Uzroci su mahom bili »politicki, kao reakcija na trenutne politicke okolnosti, ili ugrozenost opstih nacela pravde i humanosti«. U svakom od ovih slucajeva, pak, branilo se osnovno ljudsko pravo slobode misljenja i izrazavanja.
»Vlast je«, prema recima Ljubinke Trgovcevic, »kao zastitnik postojeceg stanja tezila da tu kriticnost umanji i ogranici slobodu, ali je u vecini slucajeva morala da popusti i uvazi zahteve studenata. Ovu slobodu, kao sastavni deo autonomije univerziteta, postovali su i profesori, posebno rektori, negujuci tako samostalnost svojevrsne zajednice profesora i studenata, koja je u biti univerziteta. Cak i onda kada se nisu slagali sa studentima, u sukobu sa vlastima i kad se krsila autonomija, bili su na njihovoj strani«.
Autonomija univerziteta posle Drugog svetskog rata, mada »ogranicenija nego ranije, pre svega ucescem drzavnih predstavnika u upravljanju«, kaze Ljubinka Trgovcevic, »nije bila uzrok vecih pobuna niti protesta«. Studentske pobune su u tom periodu mahom bile politicke, iako su cesto sadrzavale i socijalne elemente.
To je slucaj i sa onom iz 1968. godine. Bila je, ocenjuje Ljubinka Trgovcevic, »politicka ispravka nedoslednog socijalizma, ali izazvana naraslim socijalnim i drustvenim tenzijama. Tako se Univerzitet nazvao Slobodni univerzitet Karl Marks, i dalje nije bio autonoman, jer su u njegovim savetima ostajali predstavnici takozvane drustvene zajednice, birani po kriterijumima partijske odanosti. Politicka podobnost je decenijama ostala uslov za izbor profesora, cime je bila u osnovi dovedena u pitanje akademska sloboda«.


Bez stete

U Uredbi iz 1905. godine, podseca dr Ljubinka Trgovcevic, stajalo je da ministarski »nadzor nad Univerzitetom ne moze biti vrsen na stetu samostalnosti Univerziteta« i da »svaku naredbu koju bi ministar uputio Univerzitetu protivno ovoj odredbi, Univerzitet je duzan vratiti mu sa svim primedbama«. Istim zakonom je odredjeno da izmedju svojih clanova rektora bira Univerzitetski savet u kojem su redovni profesori Univerziteta. Ministar se o tome samo izvestavao.
Ista odredba, da se ministar samo izvestava, odnosila se i na izbor dekana i izbor svih profesora (sto je praksa i danas u vecini razvijenih zemalja). Naucna sloboda je bila zajemcena odredbom da nijedan profesor nije mogao biti otpusten »zbog svojih naucnih ili politickih uverenja«.
»U osnovi je ovaj zakon ostao da vazi sve do Drugog svetskog rata«, podseca Ljubinka Trgovcevic.



Univerzitet je, dodaje Ljubinka Trgovcevic, »navodno« vracen »svojoj prirodnoj zajednici« profesora i studenata, sto je »kamuflirano malim i simbolicnim ucescem studenata« u upravi. Izvanuniverzitetsko osoblje je, medjutim, ostalo u savetima. »Cak ni iskljucivanje dela profesora iz nastave, odlukom politickih organa izvan Univerziteta, osim ostavke dekana Filozofskog fakulteta Sime Cirkovica, nije izazvalo snaznije otpore drzavnom mesanju u akademske slobode i nije obnovilo zahteve za povratak pune autonomije.«
Druge primere iz posleratnog iskustva sa autonomijom Beogradskog univerziteta Ljubinka Trgovcevic nije navodila. »Epilog svega je«, kaze, »zatvaranje kruga, odnosno potiranje svih modernih tekovina koje je po osnivanju 1905. kao svoja nacela usvojio Beogradski univerzitet, a to su akademske slobode i autonomija, potpuno pogazene Zakonom iz 1998. godine, koji jos nije povucen«. 

Slavica Vuckovic   

 


© 1996 - 2001 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar