Konacno je 5. aprila, samo nekoliko dana posto je Slobodan Milosevic uhapsen, raspisan konkurs za generalnog direktora RTS. Tesno povezana sudbina RTS i bivseg rezima i na ovaj nacin dobila je potvrdu. RTS je pred periodom u kojem se ocekuje njeno otvaranje i preispitivanje. Da ce taj proces nailaziti na otpore i teskoce vidi se vec na primeru izbora predstavnika zaposlenih u Upravnom odboru, kao i po programima koji nisu pretrpeli nikakve sustinske inovacije. Samostalni sindikat Radio Beograda (tamo nema nezavisnog sindikata) izabrao je za predstavnika u pomenuto telo jednog spikera, poznatog po tome sto je od prvog dana stao uz Milosevicevu ratnohuskacku politiku. Posto se vecina zaposlenih u Radiju pobunila, kandidat Samostalnog sindikata nije usao u Upravni odbor. Na TV Beograd sindikat Nezavisnost i Strukovni sindikat odredili su u Upravni odbor urednicu u obrazovnom programu, osobu koja nikada ni delom, ni recju, ni potpisom na nekoj peticiji nije stala uz sindikat Nezavisnost. Pre 10 godina taj sindikat imao je ugledno clanstvo. Danas to nije tako. Kao i neke politicke stranke, tako se i sindikat Nezavisnost napunio licima i biografijama u transferu. Da je tako, moze se lako prosuditi na osnovu programa koji je daleko od kritickog odnosa prema proslosti i savremenosti, koji ne samo sto nije moderan, nego je antimoderan. Pokusaji da se prodre sa novim idejama u tu zabokrecinu nailaze na otpor i osudu. Postoje licnosti iz javnog i kulturnog zivota koje su pod embargom. Neke nisu rado vidjene zbog kritickog duha dok su druge podvrgnute cenzuri zbog saradnje sa bivsim rezimom. Tako neke stare TV storije za decu koje su snimljene dok se nije znalo za Milosevica, ne mogu da se prikazuju jer je pisac ili pesnik svoju poznu biografiju zapecatio kao pristalica bivseg predsednika. »Daj, napravi nesto o grbovima i istoriji«, insistiraju oni koji ne bi da budu icim uznemiravani. Kadrovi koji su uklonjeni sa programa veselo posmatraju sudare izmedju onih koji bi da nesto promene i onih koji od televizije stvaraju more tisine. Oni takodje cekaju svoj trenutak.
Vlast se ne mesa u program, ali i ne ohrabruje one koji bi hteli da nove ideje prostruje kroz zardjalu mentalnu masineriju RTS. Do sada se vlast zadovoljavala time sto je RTS verno prati (ko god otputuje nekuda ima ekipu RTS uz sebe) i sto moze da se prikaze kad god joj to zatreba. Niko to ne smatra promenama. Mile Isakov, koji je i pre raspisivanja konkursa slovio za najozbiljnijeg kandidata za generalnog direktora RTS, imao je dva krupna zahteva: da se kompromitovani kadrovi otpuste i da se RTS ugasi, a umesto nje osnuju RTV Beograd i RTV Novi Sad. 
RTS je za vreme Milosevica postala drzava u drzavi, a Milosevicu je odgovaralo da pod svojom vlascu ima jos jednu drzavu. Ako nova vlast bude tako ili slicno gledala na RTS vec sada mozemo reci da ce njena demontaza i modernizacija biti veoma teska. Politicari ne propustaju priliku da kazu kako RTS treba da bude javni servis. Da li ce biti vise javni ili vise servis videcemo uskoro, kada istekne rok za konkurs i kada Upravni odbor donese svoje prve odluke.