Pamflet sa ovim naslovom o vladici Lavrentiju, koji kruzi Beogradom, jos jedan je od fragmenata mozaika apokalipse o izabranom narodu. Ovo stivo, ciji je autor Vladimir Dimitrijevic, zamisljeno kao lament nad sudbinom »dragog i dobrodusnog« vladike sabacko-valjevske eparhije Lavrentija, u stvari je plac i ridanje nad zlom i nepravednom sudbinom srpstva. Prica pocinje dosta lakim i zivahnim stilom; opisuje se mladi vladika koji putuje po bosanskim planinama »mirisuci cvece i hraneci gladne duse pravoslavljem u doba najzesceg titoizma«. Ali, kako prica ide dalje gomilaju se sve tamniji i mracniji tonovi. Vladika Lavrentije odlazi na molitve za mir u Asiziju gde se ne okupljaju samo hriscani razlicitih konfesija vec i predstavnici islama i judaizma i, da sablazan bude veca, cak i mnogobosci, budisti i indijanski samani. Zatim se ratne, 1994, zalaze da »Beograd pruzi dobrodoslicu papi Jovanu Pavlu II«, a u prolece 1998. daje blagoslov za stampanje Knjige zivota u kojoj se Hristov zivot prepricava po protestantskom obrascu. Tu se navode i drugi gresi kao sto je saradnja sa sektama (pentakostalci, subotari), ali najstrasnije od svega je, kako nas autor kaze, poklonjenje rimskom papi koje je vladika organizovao sa svestenicima svoje eparhije u avgustu 2000. Tu je on izgovorio bogohulne reci »primite nas i blagoslovite« i »hvala vam do neba« na sta je papa na cistom srpskom jeziku izrazio veliko postovanje prema srpskom narodu i uputio bratski pozdrav srpskom patrijarhu Pavlu. Od poklonjenja ovom papi »koji je sa Genserom razbijao Jugoslaviju i koji je proglasio za mucenika vere Stepinca, vikara ustaske vojske, zadrhtala je sva Nebeska Srbija. Zadrhtali su i sveti Simeon i sveti Sava, sveti mucenici srpski i sveti kralj Milutin, zadrhtali su i vladika Nikolaj koji nije primao pohvale iz pakla i Rima i otac Justin Celijski koji je govorio da postoje tri velika pada u istoriji ljudskog roda, Adamov, Judin i papin, kada se ovaj proglasava za nepogresivog, za Boga, na I Vatikanskom koncilu«.
Lament nad izabranim narodom uz prizivanje pada civilizacije u apokalipticnim vizijama provincijalnog pisca pamfleta nije slucajnost – i duhovni otac nacije i svetionik srpstva Dobrica Cosic takodje je skoro govorio na jednom skupu o smaku sveta. Vladajuca metafora o trulom zapadu pojacava se prizivanjem njegovog potpunog sloma. Bice da nije u pitanju slom zapada vec slom Milosevicevog rezima i strah od suocavanja sa zlocinima. Izjednacava se sopstvena krivica za zlocine prema drugim narodima sa smakom sveta. Zato u ovom mracnom pamfletu maska hriscanske ljubavi i brige za zabludelog vladiku Lavrentija sluzi da skrene paznju sa sopstvene na tudju krivicu, da se po svaku cenu izbegne suocavanje sa zlocinima i usmeri nacionalna energija na mrznju prema okruzenju.