Novinarstvo u Srbiji jos se nije oslobodilo tereta bliske proslosti rezima Slobodana Milosevica, a vec se, posle demokratskih promena u oktobru prosle godine, suocava i sa novim problemima. Oni se ponajvise ogledaju u daljem upornom odrzavanju govora mrznje u medijima, u nemoci i izbegavanju da se prihvati odgovornost za sva nedela koja su u rezimskim medijima pocinjena prema etici javne reci i kolegama, zatim kojim sredstvima postici ozdravljenje u novinarskim redakcijama, kako resavati otvorena pitanja koja iskrsavaju i sa novom vlascu i sta za bolju poziciju medija treba da uradi drzava, a sta sami organizovani novinari. O svemu tome upravo u toku maja vodjeni su mnogi razgovori u Nezavisnom udruzenju novinara Srbije i u Medija centru.

Eticki odbori u redakcijama

Sugeriraju se razne mere da se ovoj posasti stane na put. Jedna od njih bila bi da se u redakcijama obrazuju eticki odbori koji bi ne samo bili brana ovoj losoj praksi nego bi se i ozbiljno pozabavili svim onim sto se u njihovim sredinama radilo u proslosti. Oni bi otvarali rasprave o etickim temama, razmatrali bi odgovornost za sve ono sto se desavalo u bliskoj proslosti, obracali bi se citaocima, odnosno slusaocima sa rezultatima svoga rada, jer je to i najbolji nacin da se uspostavi poverenje izmedju medija i javnosti. Naravno, eticki odbori bi donosili i druge mere. Pomenuta je, recimo, mogucnost da sva saznanja o zloupotrebi javne reci u bliskoj proslosti budu obavezni sastavni deo edukacije mladih novinara, kako bi prekrsaji ove vrste bili izbegnuti u buducnosti. Ne treba zanemariti ni one naizgled sitne prakticne korake da se u redakcijama na vidnim mestima isticu eticki kodeksi da bi novinari stalno bili pod opomenama sta se sme, a sta se ne sme u novinarstvu. Prva medijska kuca gde je obrazovan eticki odbor je RTS.

Iskorenjivanje govora mrznje ima i dublju dimenziju. U tom pogledu, tvrde jedni, treba promeniti kulturni model u drustvu, a ne samo preduzimati neposredne mere. Prema drugom gledistu, govora mrznje ce uvek biti i samo je stvar u tome da imamo institucije koje ce ga kontrolisati i sankcionisati, pa ce tako biti sveden na najmanju meru. Drugim recima, to znaci da treba imati normalnu drzavu koja ce da garantuje slobodu odgovornih medija.

Licenca za novinare

Stvaranje miljea za novinarsku odgovornost ima i druge aspekte. Sa dosta zara govori se o mogucnosti uvodjenja licence za novinare, sto drugim recima znaci da bi se svakom novinaru koji se grubo ogresi o moralni kodeks oduzimalo pravo da se bavi ovim poslom. Dabome, pitanje je osetljivo jer zadire i u ustavno pravo na rad, pa se zato resenje vidi u jednom skrupuloznom zakonskom postupku u kojem bi svoju ulogu imali i vlasnici medija i novinarske organizacije.
To, zatim, pretpostavlja da se razgovori o novinarskoj odgovornosti, i u novinarskoj organizaciji i u redakcijama, vode sa mnogo vise smisla za sve nijanse i relevantne cinjenice. Cesto su novinari, za vreme proslog rezima, svoje podanistvo i pristajanje na ucesce u obmanama pravdali egzistencijalnim razlozima. Ako se pristane na ovakvo opravdanje to bi znacilo da se praksa zloupotrebe javne reci produzi u nedogled. Upravo se zbog toga insistira da se medju novinarima strogo razluci sta je profesionalizam a sta zanat. Oni koji za sebe vole da tvrde da su samo neutralni poslenici javne reci, najcesce pokazuju prezir prema demokratskim vrednostima i moralnim obzirima. Oni su puki propagandisti i saucesnici totalitarizma. Od novinara se, naravno, ne ocekuje da se u politickom rivalstvu opredeljuju za jednu ili drugu politicku opciju, ali je nedopustiva takozvana teorija jednake distance kada je rec o opredeljivanju izmedju dokazanih demokratskih vrednosti i autokratskih teznji.

Moralna ravnodusnost u RTS

Novinare danas u velikoj meri opterecuje kako da urede svoje odnose sa drzavom i vlasnicima. Nije redak slucaj da se ponekad mnogo ocekuje od drzave, ali vecina je, ipak, uverena da uloga drzave mora biti minimalna (tamo gde je neophodna), a da najveci deo posla za stabilizovanje profesije moraju da obave sami novinari. U stvari, sve vise preovladjuje mnenje da autoritet novinarske organizacije mora da bude tako visok kako bi bila kvalifikovan i ravnopravan partner drzavi kad god je to potrebno. Sa mnogo zabrinutosti govori se i o finansijskim centrima moci i opasnosti od monopolizacije u medijima. Na pomolu je i koncentracija medijske, pored finansijske moci, gde bi pojedine korporacije u svojim rukama imale vise medijskih kuca. To ce jos vise da zaostri pitanje nezavisnosti medija, ukoliko se ova oblast blagovremeno ne regulise.
Savremeno srpsko novinarstvo ima velikih glavobolja i s tim kako da izadje na kraj sa onima koji se bave samo aferama, skandalima i seksom i cija ekspanzija ozbiljno ugrozava analiticko novinarstvo. Ovoj ozbiljnoj vrsti novinarstva ni do sada nisu cvetale ruze, a sada su im izvori prihoda i donacija jos vise ograniceni. Uprkos teskocama, analiticko novinarstvo je pokazivalo veliku vitalnost i odigralo jednu od glavnih uloga u nasim demokratskim promenama. Mnogi primeri i elektronskih i stampanih medija pokazuju da su svojim zapazenim istrazivackim prilozima provocirali intelektualnu radoznalost citalaca i slusalaca i pomagali im da se ostvare kao licnosti pune gradjanske svesti na politickoj sceni Srbije.