Broj 262

Dogadjanja

Sindikalne borbe bez odjeka

Promene – cudom ili radom

Kikindu, ni ovog proleca, nije zapljusnuo talas strajkova, iako se standard zaposlenih i dalje srozava. Strajkovali su kikindski zeleznicari, kad je centrala odlucila da im ukine nekoliko polazaka vozova s kikindske (prilicno opustosene) zeleznicke stanice. To nije mnogo pomoglo, polasci su ukinuti, do nekog buduceg uspostavljanja brzih pruga Banata. Dok ovaj tekst nastaje, strajkuje jedino fabrika »25. maj«, koja proizvodi poljoprivredne masine, kontejnere za strano trziste i slicno i to, kako sindikalci najavljuju, do ispunjenja zahteva, a jedan strajkcic poceo je, ali je odmah i okoncan, i u MSK (Metanolsko sircetnom kompleksu). U oba slucaja, razlog su plate, samo sa razlicitih pozicija zaposlenih. Radnici »25. maja« nisu primili platu vec sest meseci i ta plata je prava mizerija. U MSK, medjutim, posle kratkotrajnog kasnjenja plate (prosek oko 10 000 dinara), odmah je zapreceno strajkom, pa je plata brzom brzinom isplacena, iako MSK vec odavno ne proizvodi nista, a vecina radnika i ne ide na posao, iako im se redovno uplacuje staz, penziono osiguranje itd. I sad, kako to moze? Moze, jer MSK se redovno i godinama finansira iz fondova koji nisu obelodanjeni, a povezuju se sa najmocnijim ljudima iz NIS Naftagas; kad god MSK u svojoj dugoj karijeri nije radio niti proizvodio, odnekud su se prelivale silne pare samo da se zaposleni ne pobune. »Livnica«, fabrika koja je decenijama bukvalno minimizirala nezaposlenost u Kikindi i okolnim opstinama, zaposljavajuci bukvalno sve i svasta, ponosi se sto nije strajkovala svih proteklih godina, iako se dogadjalo da radnici prime platu od 150 dinara i da budu na prinudnom odmoru po pet godina! »Toza Markovic«, firma na cijem je celu Dmitar Segrt, naravno, ne strajkuje; ali, sindikalni rukovodioci koji su potegli pitanja iz bliske proslosti momentalno su premesteni na losija radna mesta. Ljudi su tuzili i, da covek prosto ne poveruje, sud je njihove zahteve resio povoljno po njih. Sad je ostalo samo da se presude »implementiraju«, to jest, da firma i postupi kako je napisano.

Prosveta Kikinde odrzava redovne sindikalne sastanke, na kojima se do iscrpljenosti razgovara o teskom polozaju zaposlenih i, po izjavama samih ucesnika ovih maratonskih skupova, nista od svega ovoga ne daje rezultate. U zdravstvu je jos zanimljivije, tamo rade tri sindikata: onaj »stari«, SSJ, UGS »Nezavisnost«, pa cak i »Solidarnost«. Uprkos svemu, polozaj zaposlenih ne biva nista bolji. U Bolnici ima osoblja koje kuci mesecno ne odnese ni 900 dinara. Da su zdravstvo i prosveta na niskim granama, poznato je; ali, i u drugim bransama koje su zastupljene u Kikindi, kako god da se obrne plata ona ne biva veca od troskova za racune i najskromniju ishranu. Jedan od najjacih aduta svih koji su rusili rezim S. Milosevica bili su upravo ekonomski argumenti: prizori ljudi koji se hrane iz kontejnera i podaci o katastrofalnom padu standarda. Postavlja se pitanje od koje drzave, ako se uopste odluce na sindikalno organizovanje i akciju, sad ljudi da traze pare? U standardu vecine stanovnistva malo sta se promenilo od 5. oktobra do sada. Nova vlast, bas kao i siromasna vecina, moze da polaze nade jedino u neko cudo. Na primer, da nam uleti ogromna donacija, da s neba sidju sile volsebne i pokrenu proizvodnju u opustosenim fabrikama, poprave skole koje prokisnjavaju i obezbede nove dijalizatore i skenere za bolesne ljude u zdravstvenim ustanovama. Izgleda da upravo tako mnogi sindikalci, narocito oni najstariji i najmladji po »stazu«, i zamisljaju bolji zivot: odnekud ce da se stvore pare, koje ce biti podeljene na opste zadovoljstvo i sve ce biti u redu. Da su nam sve firme i sve fabrike propale, uz retke izuzetke, i da proizvodnje u mnogim delatnostima i nema, malo ko prihvata. U medjuvremenu, strajk se (opet!) proglasava za delatnost »sacice nezadovoljnika« koji, eto, u ovako teskom trenutku traze povecanje plata, kao da drzava nema drugih briga. Politicari, bez sve sale, zahtevaju od stanovnistva da junacki izdrzi i ova iskusenja, te da ne strajkuje, jer je politicka situacija zapaljiva. Zato je sve vise onih koji bez zazora govore: bas me briga za politicku situaciju, hocu svoje novce! To je mali korak, u odnosu na vreme od pre 5. oktobra, kad su svi cutali kao bube, a svi strajkovi propadali, jer je strajkacima bilo dovoljno obecati platu pa da se razidju; ali vredi se podsetiti da je tada i samo pominjanje novca izazivalo uzas i osudu. Sindikalci, za sada, nemaju status izdajnika i persona non grata, ali bi mogli upravo to da postanu ukoliko zahteva za boljim standardom bude vise. Zato se, izgleda, niko i ne otima da ponese barjak na celu kolone, a razgovori o strajkovima i bednom zivotu zaposlenih obicno se tu i zavrsavaju. Na razgovoru.
Srecna okolnost je podatak da u Kikindi ima veoma malo »pravih« radnika koji prezivljavaju iskljucivo od plate: uvek je tu neka njiva ili basta, neki sitan sverc ili drugi izvori prihoda. Oni koji bas nemaju nista osim plate, pa dakle predstavljaju pravi lumpenproletarijat, idu u nadnicu, spremaju po tudjim kucama ili se prikljucuju nekoj od ekipa koje izvode zidarske radove. U oglasima lokalnih novina sve cesce se pojavljuju oglasi Kikindjana koji obavljaju razne zanatske usluge, dolazeci na poziv (»koljemo po kucama!«), a nije daleko trenutak kad ce se pojaviti ljudi s transparentom »radio bih bilo kakav posao samo da mi plate«!

Gordana Perunovic Fijat   

 


© 1996 - 2001 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar