Da je sacuvana makar jedna kopija, 
pretpostavljam da bi se »Jud Süss« 
prikazivao u bioskopima sirom sveta. 
»Slatkog Jevrejina« gledali bi sa zadovoljstvom 
mnogi »slatki Antisemiti«

Djordje Lebovic

U koncentracionom logoru Ausvic, avgusta 1944, u vreme najbesomucnijeg istrebljivanja Jevreja, kada su gasne komore u sva cetiri krematorijuma radile danonocno, punim kapacitetom, prikazan nam je, u improvizovanom logorskom bioskopu, film »Jud Süss« (»Sladak Jevrejin«). Snimljen krajem tridesetih godina, pod pokroviteljstvom Ministarstva za kulturu i propagandu doktora Jozefa Gebelsa, »film otkriva Jevrejina u pravom obliku, bez maske i obrazine, kao pakleno bice obdareno opakim mocima, inkarnaciju zla, razoritelja civilizacije, kao najveceg neprijatelja ljudskog roda«. Taj otvoreni poziv za unistenje citavog jednog naroda prikazan je, nama, svedocima zlocina, najverovatnije u bizarnoj nameri da nas uveri u opravdanost i istorijsku neophodnost tog bezumnog poduhvata. Trebalo je, zapravo, da se saglasimo sa sopstvenom propascu.
Posle rata, uzalud sam tragao za kopijom filma. Navodno, original je izgubljen, a sve kopije unistene. Da je sacuvana makar jedna kopija, pretpostavljam da bi se »Jud Süss« prikazivao u bioskopima sirom sveta. »Slatkog Jevrejina« gledali bi sa zadovoljstvom mnogi »slatki Antisemiti«.

Sladak Jevrejin i sladak Antisemit

Vraca se mali Jevrejin iz skole i zapazi plakate koji oglasavaju film »Sladak Jevrejin«. Stigavsi kuci, upita svog oca: »Tata, ako su Jevreji slatki, kakvi su onda Antisemiti?« Tek su oni »slatki« – odgovori otac. »Kakva je onda razlika izmedju njih?« – pita dalje sin. Otac odgovori: »Razlika je u tome sto Jevrejin moze da bude Antisemit, ali Antisemit nikada ne moze biti Jevrejin«.
Koje su jos razlike izmedju rase Semita i rase Antisemita?
Kod Jevreja od davnina postoji verovanje da se i najvece teskoce mogu resiti razumom. Jevrejin veruje u apsolutnu moc racionalnog i ne priznaje ni iracionalno, ni volsebno. Nasuprot tome, Antisemiti je tudje svako racionalno rasudjivanje, sluzi se iracionalnim u objasnjavanju svojih stavova i cvrsto veruje u vradzbine i moc magije. O racionalnom se moze raspravljati, u svakoj prilici ili neprilici, o iracionalnom – nikada. U iracionalno se slepo veruje. Antisemit slepo veruje, Jevrejin duboko sumnja.
Jevrejin neprestano istrazuje i proverava istinu, dok Antisemit ne traga za istinom od koje neuroticno strepi. On je zatocenik svojevrsnog paradoksa: ne veruje u dokazane istine, vec smatra dokazanim istinama ono u sta veruje.
Za Jevrejina moral je zasnovan na osecanju pravednosti. On svoje najistaknutije, najcenjenije sunarodnike naziva Pravednicima. Za Antisemitu moral nije zasnovan na ljudskim vrednostima, pogotovo ne na pravednosti, niti na svojstvu koje Platon naziva Ljubav. On ima posla samo sa Zlom, jedino prema njemu gaji sklonost. Njegov je zadatak da Zlo (Jevrejstvo) raskrinka, razoblici, da mu izmeri snagu i domet, da ga obznani pred svetom. On, zapravo, postoji zato da jevrejske krivice otkriva i – ako bude srece – da krivce nemilosrdno kaznjava.
Jevrejin (sem ako i sam nije zadrti nacionalista i sovinista) prezire preteranu ostrascenost. U svetim knjigama je zapisano: »Ko se prepusti strastima, prekrsice Nauk, krenuo je putem ka prokletstvu«. Antisemit se lako prepusta nekontrolisanim nagonima i razbuktalim strastima, bezrezervno prihvatajuci sve one izmisljotine koje se ne mogu objasniti razumom, odnosno univerzalnim principima.
Antisemit strahuje od samoce. On je covek gomile, zeli da se stopi s njom, da postane deo kolektivne bujice. Zbog toga se pretezno vezuje za mnostvo, za masu, neretko za rulju. Jevrejin voli samocu. U njoj moze nesmetano da se posveti molitvama i meditacijama ili da se prepusti svojoj dubokoj tuzi i ocajanju.
Jaz izmedju Jevrejina i Antisemite je nepremostiv, suprotnosti su nepomirljive. Ipak, u necemu su slicni: i za jedne i za druge podjednako vazi kosmicki zakon prolaznosti. Uprkos tome, dobija se utisak da je smrtnost kod Jevreja daleko veca nego kod Antisemita. Naravno, to je privid. Do zabune dolazi usled povremene masovnosti i neprirodne ucestalosti umiranja Jevreja. Za tu pojavu zasluga pripada »slatkim« Antisemitima.

Antisemitizam kao stav

Jos jedan vic iz davno proslih vremena: mali Jevrejin bane pred svog oca: »Tata, hocu da budem Antisemit«. Ne mozes! – strogo ce otac. Sin je uporan: »Zasto ne mogu? Zbog toga sto moram da mrzim Jevreje?« Otac odvrati: »Zbog toga bi mogao, ali ne mozes zato sto ti nisi u stanju da ne koristis svoj mozak«.
Antisemit moze da bude svako, bez obzira na pol, uzrast, versku i nacionalnu pripadnost. Najvazniji je uslov da sto manje i sto redje koristi svoj mozak. Naime, antisemitizam moze da bude sve drugo, samo ne misljenje. Pre svega, to je strast. Zatim, to je stav. Stav koji se zauzima ne samo prema Jevrejima, nego prema ljudima uopste, prema njihovoj istoriji, njihovom stvaralastvu, prema svim drustvenim kretanjima, zapravo, to je stav prema celokupnom zivotu. Antisemitizam je, prema tome, istovremeno i strast i poimanje sveta.
Antisemiti se mogu podeliti u cetiri grupe:
• Logistika. Zacetnici, podstrekaci i organizatori hajki, zapravo vinovnici buducih pogroma.
• Medijatori. Posrednici koji se brinu za sirenje »konacne istine«, za administrativno-birokratski deo poslova i njihovo tehnicko izvodjenje.
• Pasivni posmatraci. Navijaci, galamdzije, opadaci, spletkarosi. Svojim »neucestvovanjem« deluju prilicno bezazleno, medjutim, to je samo privid, buduci da se uglavnom iz njihovih redova regrutuju pripadnici najagresivnije cetvrte grupe.
• Izvodjaci grubih radova. U pocetku salju preteca anonimna pisma, ispisuju antisemitske parole, razbijaju spomen-ploce, ruse spomenike, devastiraju groblja. Kasnije (zavisno od politickih prilika) lome izloge jevrejskih radnji, podmecu bombe u sinagoge, zastrasuju i batinaju »jevrejski olos«. Na kraju, pune masovne grobove, potpaljuju lomace i opsluzuju gasne komore.

Zadovoljstva antisemitizma

Krajem tridesetih godina proslog veka, jedan samosvesni nemacki patriota tuzio je svog suseda zbog toga sto ga je ovaj, u svadji, nazvao Jevrejinom. Dobio je parnicu. Optuzeni je osudjen na godinu dana zatvora, zbog toga sto je, nazvavsi svog suseda Jevrejinom, »doveo u sumnju njegovu ispravnost i cestitost, i time povredio njegovu cast i narusio mu ugled«.
Antisemitizam pruza posebna zadovoljstva: postupajuci prema Jevrejinu kao prema nizem bicu, Antisemit dobija potvrdu da pripada izabranoj rasi ili naciji (ispravnoj, cestitoj i casnoj), samim tim sto se nije rodio kao Jevrejin. Moze da bude bezbrizan: ne treba nista da preduzme da bi zasluzio svoje prvenstvo. Sto je jos vaznije, to prvenstvo ne moze izgubiti, ma sta cinio. Ono je steceno rodjenjem, a trajnost mu je dozivotna.
Vekovima unazad, Jevreji, rasejani u dijaspori, nisu imali nikakvu zastitu. Tu njihovu slabost Antisemit veoma dobro poznaje. On zna da se Jevreji mogu vredjati, ponizavati, zlostavljati, cesto i ubijati, bez straha od kazne ili odmazde. Prema tome, biti Antisemit nije nikako junastvo, pre bi se moglo reci da je to zabavno.
Antisemitizam nije samo zabavan, vec moze da bude i veoma unosan. Naime, ako se Jevrejin moze nekaznjeno ubiti, onda se moze nekaznjeno i opljackati, odnosno moze da se prisvoji njegova imovina. Buduci da su u pitanju Jevreji, taj cin se ne smatra razbojnistvom ili otimacinom, vec poravnanjem racuna. 

Kakvi su Jevreji?

Iz rubrike »Pitanja i odgovori« nacistickog partijskog lista Felikser Beobahter (Volkischer Beochter), 1936. godina:
Pitanje citaoca: Da li je pas, ciji su vlasnici Jevreji, takodje Jevrejin?
Odgovor redakcije: Nije. Naime, poseduju plemenite osobine koje Jevreji nemaju.
Po Antisemitima, Jevreji su nosioci svih negativnih ljudskih osobina i neprikosnoveni vlasnici svih mogucih poroka. Oni nisu samo zli, vec su neizlecivo zli. Izvor njihove izopacenosti nije samo u njihovoj religiji ili u njihovom vaspitanju vec u njihovoj krvi.
Prema tome, volja za zlom urodjena je svakom Jevrejinu. On nije u stanju da bira izmedju casti i bescasca, hrabrosti i kukavicluka, cednosti i iskvarenosti, odanosti i neverstva, plemenitosti i podlosti, buduci da je predodredjen da bude necastan, kukavica, pokvaren, neveran i podao. Jevrejin, dakle, ne moze da bira – on je, jednom zauvek izabran.
Samo se po sebi razume da je Antisemiti sudbinski data mogucnost izbora. Po sopstvenom iskazu, uvek se opredeljuje na pravu stranu: on je pravoveran, pozrtvovan i odan rodoljub, vredan, radan, skroman, nesebican, plemenit. Ukoliko i skrene s pravog puta, onda je to kobna posledica pogubnog uticaja Jevreja. Oni su udruzeni sa mracnim i opakim natprirodnim silama, mogu da opcine i najotpornijeg, da ga navedu na zlo, da bace na njega zle cini, da mu uprljaju dusu.
Sve u svemu, Antisemit ima retku srecu sto postoje Jevreji – na koga bi, inace, mogao da prebaci krivicu za sopstvene promasaje i greske, za sva pocinjena nedela? Jevreji su mu, dakle, neophodni, a buduci da su mu neophodni, ukoliko ih nema, Antisemit ce ih izmisliti.

Ko je Jevrejin?

U fasistickoj Madjarskoj, pocetkom cetrdesetih godina proslog veka, od sredovecnih Jevreja formirane su, u sastavu vojske, takozvane »radne sluzbe«. Te poluvojne jedinice su na istocnom frontu gradile puteve, kopale rovove i cistile minska polja. Iz tih neslavnih vremena potice ova istinita anegdota.
Pred postrojenom jedinicom »radne sluzbe« paradira madjarski narednik. Pusi mu se, a nema cigareta. (U to vreme, najpopularnija madjarska cigareta zvala se »Simfonija«.) Razdere se »Ko ima jednu ‘Simfoniju’?« Iz stroja se neko oglasi: »Betoven«. Narednik zaurla: »Jevrejin Betoven neka istupi!«
Da li Betoven moze da bude Jevrejin? Moze, ukoliko Antisemit tako odluci. Doduse, jevrejski verozakon precizno odredjuje ko se smatra Jevrejinom, medjutim, to za Antisemitu nije merodavno. On ima svoje zakone i svoja merila: Jevrejin je onaj koga on proglasi Jevrejinom. Antisemit nepogresivo prepoznaje Jevrejina, koji se, po njemu, cesto sluzi mimikrijom da bi zatajio svoje poreklo. Osim onih koji i sami priznaju svoju pripadnost »zlocinackoj rasi«, Jevreji su i one osobe kojima je neko od blizih ili daljih predaka Jevrejin. Iako Antisemiti, posle sloma nacizma, najcesce odbijaju da imaju bilo kakve veze sa fasistickom ideologijom, svesno ili nesvesno, prihvataju odredbe nacistickog rasnog zakona (Zakon o cistoci nemacke krvi i casti, 1934), po kojima je Jevrejin svako ko ima makar jednog jevrejskog pretka – do petog kolena unazad.
Ukoliko Antisemit tako odluci, Jevreji su i oni koji svojim pogledima i postupcima nisu po njegovoj volji. U nacistickoj Nemackoj, svaki drzavnik ili politicar, bilo gde u svetu, koji se suprotstavljao Hitlerovim planovima, oznacavan je kao Jevrejin. Ruzvelt je proglasen za prikrivenog Jevrejina, Cercil za potomka jevrejskih predaka, a iza Staljina su stajali sve sami jevrejski savetnici. Buduci da su svi Jevreji, koji su zauzimali znacajnije polozaje u boljsevickoj partiji, za veoma kratko vreme likvidirani, nacisti su jevrejsko poreklo pripisivali osobama sa jermenskim ili tatarskim prezimenima. Kada je 1939. godine sklopljen nemacko-sovjetski pakt o nenapadanju, nacisti su naprasno otkrili da Sovjetskim Savezom ipak ne upravljaju Jevreji, a da je citavu tu obmanu i smicalicu smislila engleska obavestajna sluzba.

Krivica Jevreja

»Jevrejin, cije se bice ne moze prikazati obicnim pojmovima, kriv je za sve, ama bas sve...« (Adolf Hitler).
Jevreji su krivi za sve i krivi su uvek, a sto je najvaznije krivi su a priori. Oni ne samo da su krivi za sve nevolje i nedace koje se desavaju ili koje su se desile u proslosti, vec i za one koje ce se desiti u buducnosti. Krivi su za sve revolucije i ratove, za glad, bedu i siromastvo; za kriminal i razvrat; snose glavnu krivicu za pojavu anarhizma, nihilizma, komunizma, kapitalizma i fasizma. U poslednje vreme, krivi su i za pojavu terorizma. Cinjenica da muslimanski teroristi ubijaju uglavnom Jevreje, ne moze Antisemitu da zavara. On zna da je to prepredena jevrejska podvala kojom se zeli prikriti prava istina.
Jevreji su krivi i za sve posasti i epidemije. U XIV veku se verovalo da su veliku epidemiju kuge izazvali Jevreji, trujuci izvore otrovnom mesavinom ljudske krvi, paukova, gustera i zaba. Slicne optuzbe podizane su protiv Jevreja i zbog mnogobrojnih lokalnih epidemija kolere ili lepre, sve do kraja XVII veka. Potom su Jevreji okrivljeni da izazivaju polna oboljenja, osobito sifilis. Zanimljivo je da niko od Antisemita nije ni pokusao da objasni zasto su u tim epidemijama masovno obolevali i umirali njeni izazivaci, Jevreji.
Mitovi ne iscezavaju sa nestankom okolnosti u kojima su se pojavili, vec se odrzavaju vekovima, prenoseci se iz jedne zemlje u drugu, sa jednog kontinenta na drugi. U mnogim zemljama istocne Evrope jos se i danas veruje u srednjovekovni mit o demonoloskom svojstvu Jevreja. Pogotovo je rasprostranjeno verovanje u koriscenje krvi hriscanske dece radi ritualnog pripremanja beskvasnog hleba za jevrejski praznik Pesah. Prve optuzbe za ritualno ubistvo poticu iz XII veka, Jevrejima je vise puta javno sudjeno zbog »zudnje za hriscanskom krvlju« jos i sredinom XX veka.
Jevreji snose krivicu i za prirodne katastrofe. Oni na tajanstven, nedokuciv nacin manipulisu prirodnim silama, izazivajuci zemljotrese, suse, poplave, lavine, ciklone i uragane.
Konacno, Jevreji su krivi za holokaust, najmasovniji i najkrvaviji pogrom u istoriji, u kojem je ubijeno sest miliona Jevreja. Kako je to moguce?
Objasnjenje: da nije bilo Jevreja, ne bi bilo ni holokausta, sto znaci da su ga oni izazvali. Po iscasenoj antisemitskoj logici bitan je redosled: najpre su bili Jevreji, a tek posle njih Ausvic, prema tome, krivi su Jevreji a ne oni koji su ih oterali u gasne komore.
Sve u svemu, Jevreji cine zlo, uvek i u svakoj prilici, makar zbog toga da uniste sami sebe.

Medjunarodna jevrejska zavera

Svi Jevreji, vec po svom rodjenju i rasi, pripadaju jednoj velikoj medjunarodnoj zaveri... (dr Jozef Gebels).
Citavu istoriju, od pecinskih ljudi do atomskog doba, Antisemit tumaci u okvirima jevrejske zavere. On veruje da svim desavanjima na svetu, od beznacajnih dogadjanja do revolucija i ratova, upravlja tajna jevrejska organizacija koja ima za cilj da zavlada svetom.
U srednjem veku bio je savez zlih jevrejskih carobnjaka koje je unajmio licno Sotona da bi unistio hriscanstvo. Za naciste, to su bili jevrejski boljsevici i masoni, udruzeni u nameri da uniste visu nordijsku rasu. U boljsevizmu bili su to Jevreji, agenti imperijalizma, cija je zavera usmerena na unistenje komunizma.
U Spaniji nije bilo Jevreja vise od cetiri veka, medjutim, to nije sprecilo spanske fasiste da gradjanski rat predstave kao odlucujucu borbu republikanaca protiv zavere judeo-masonerije. Pocetkom XX veka, u Japanu su Jevreji bili potpuno nepoznati, ipak japanska desnicarska vlada opravdavala je napad na Kinu pomocu mita o medjunarodnoj jevrejskoj zaveri. Navodno, Jevreji su nahuskali Kineze da mucki napadnu Japan i time su prisilili carstvo izlazeceg sunca na nuznu samoodbranu.
Vrhunac bolesnog isijavanja paranoidne uobrazilje Antisemite je tvrdnja da je Hitler bio samo marioneta u rukama medjunarodnih finansijera zapadnog sveta, iza kojih stoje tajanstveni i svemoguci sionski mudraci, zapravo tri stotine tajnih jevrejskih kraljeva. Hitlerov zadatak je bio da istrebljenjem Jevreja omoguci jevrejskim zaverenicima da zavladaju svetom. Nije jasno ko je u tom zaumnom poduhvatu konacno uspeo, a ko promasio.
Savremeni mit o medjunarodnoj jevrejskoj zaveri, u poslednje vreme u cestoj upotrebi, predstavlja modernizovanu varijantu starih demonoloskih tradicija: tajna jevrejska organizacija, preko svojih agenata, rasutih sirom sveta, kontrolise sve relevantne politicke partije i vlade, sredstva javnog informisanja, banke i vojne vrhove. Oni pod kontrolom drze i sve teroristicke organizacije, kao i gotovo celokupno podzemlje, pogotovo trgovinu oruzjem, drogom i belim robljem. Na ovoj planeti, jedino Antisemiti nisu pod kontrolom Jevreja, a mozda i jesu, samo sto toga nisu svesni.

Sve ove izmisljotine, i stare i nove, podjednako su udaljene od stvarnosti. Medjutim, za Antisemitu nije od presudnog znacaja sta su Jevreji doista bili u proslosti, sta su cinili, sta su zeleli da ucine ili sta su drugi njima cinili. Cinjenice i stvarnost nemaju nikakve veze sa iracionalnim, virtuelnim svetom Antisemite koji postoji samo u njegovoj uobrazilji. Kada bi bar malo koristio svoj razum morao bi se upitati zasto jevrejski zaverenici nisu nista preduzimali da izbave svoje sunarodnike od tolikih progona i pogroma. Kako je moguce da ta mocna medjunarodna zavera (koja je uspela da osvoji pola sveta, a upravo se priprema da osvoji i drugu polovinu) bude toliko pasivna i bespomocna, svuda i u svakoj prilici? Oni Jevreji koji su prosli kroz pogrome i ostali u zivotu zahvaljujuci samo pukoj slucajnosti, znaju veoma dobro da jevrejski zaverenici i mocna tajna udruzenja ne postoje. Naprotiv. U odnosu na cvrstu i snaznu organizaciju hriscanstva, judaizam je slaba organizacija, veoma cesto na samoj ivici raspada. Posebna je ironija sudbine da vrhunac mita o jevrejskoj zaveri, u prvoj polovini XX veka, pada bas u vreme najvecih podela medju Jevrejima (koje su se odrzale sve do danas), na cioniste i revizioniste, ortodoksne i reformiste, ultraradikale i asimilacioniste, na evropske (vecinom Askenazi) i afro-azijske (vecinom Sefardi).
Mit o medjunarodnoj jevrejskoj zaveri preziveo je vekove i milenijume, prosirivsi se svetom, pretvarajuci ljude u zaslepljene fanatike, van domasaja razumnih argumenata, neprijemcive za dokaze i cinjenice. Koliko su demonoloski mitovi i dan-danas ukorenjeni u nekim sredinama pokazuje slucaj izraelskih turista od pre svega nekoliko godina: u proputovanju kroz zabite delove Spanije, nailazili su na mestane koji nisu poverovali da su oni Jevreji samo zato sto nisu imali rogove.

Konacno resenje

Iz nacistickog casopisa Der Strümer (1940): »Jevrejske bakterije i gamad ne mogu se tolerisati. Radi cistoce i higijene, moramo ih neutralisati, ubijajuci ih«.
Etika Antisemite je uproscena: postoji samo Dobro i Zlo. Da bi dobro opstalo i pobedilo, Zlo treba neprestano proganjati i unistavati. Buduci da su Najvece Zlo covecanstva Jevreji, kljuc ljudskog napretka jeste konacno resenje jevrejskog pitanja.
Sta je konacno resenje? Za naciste to je bila dezinsekcija kojom se istrebljuje, zapravo iskorenjuje ljudska gamad; za savremenog Antisemitu to je hirurski zahvat kojim se oboleli organ uklanja iz zdravog drustvenog organizma. Razlika nije u cinu, vec u njegovom opisu. U oba slucaja, ishod treba da bude isti: ljudski pepeo.
Za Antisemitu to je ispunjenje krajnjeg smisla istorije.

Svet bez Jevreja

Upitali mudrog rabina: »Kada bi nestali svi Jevreji, da li bi nestali i Antisemiti?« Mudri rabin odgovori: »Ne bi. Za antisemitizam nisu potrebni Jevreji«.
Kako Antisemit zamislja buduci svet, u kojem nece vise biti Jevreja?
Nepovratno ce isceznuti ratovi, jer niko vise nece huskati jedan narod protiv drugog; nestace mrznje medju klasama a samim tim i krvavih revolucija; kapitalisti nece vise nikog eksploatisati, buduci da ce zavladati opste blagostanje; levicari ce uvideti besmislenost svojih ciljeva i preobratice se u desnicare (ili obratno); nestace verske netrpeljivosti, jer ce svi muslimani postati hriscani (ili obratno); sve u svemu, bice to doba neprekidnog uspona i napretka, ali... – ali, sta ce biti sa Antisemitima? Hoce li oni isceznuti? Po mudrom rabinu, nece. Ostace, da i dalje zastrasuju, zlostavljaju i proganjaju one koji su drukciji od njih.

Antisemitizam i Srbi

Prolece 1944. Moj rodni grad Sombor, pod madjarskom okupacijom. Dosli su Nemci, da zavedu red – na svoj nacin. Prvi na udaru bili su Jevreji. Jedan za drugim objavljivani su zakoni protiv »zlocinacke rase«, medju prvima uredba da svi Jevreji, bez razlike na pol i uzrast, moraju na grudima da nose zutu Davidovu zvezdu. Morao sam i ja. U pocetku mi je bilo neprijatno, nelagodno, nisam izlazio iz kuce, a onda je moja baka, Nemica, rekla: »Dete, ne treba da se stidis, to nije tvoja sramota, vec sramota onih koji su naredili da to obelezje nosis«. Ohrabren, resio sam da se inatim, da prkosim, pa sam sve cesce odlazio u samotne setnje po gradu. Jednoga dana, hodajuci besciljno, sretnem svog starog prijatelja. Negda smo bili skolski drugovi, suskolarci, u nizim razredima gimnazije. Stanovali smo u to vreme, u susedstvu, pa smo cesto zajedno odlazili na kupanje, u ribolov, na golubarenje. Kasnije, ja sam posao dalje, u vise razrede, a moj prijatelj, poreklom iz siromasne porodice, prekinuo je skolovanje i otisao na zanat. Tako smo se razisli. Nismo se vise vidjali. On me zaustavi, pozdravi se sa mnom i upita: »Zasto nosis taj beleg?« Ja mu odgovorim: »Moram. Svi Jevreji moraju«. On mi, iznebuha, rece: »Daj beleg meni, da ga ja stavim«. Kazem mu: »Ne dolazi u obzir. Ja ne smem nikud bez zute zvezde, a tebi je zabranjeno da je stavis, ti si Srbin, nisi Jevrejin«. Medjutim, on je bio uporan, toliko uporan da sam skinuo zvezdu, pa sam je pribadacom prikacio na njegove grudi.
Tako smo hodali, jedan pored drugog, gluvareci somborskim ulicama: Jevrejin bez zute zvezde i Srbin sa Davidovom zvezdom na grudima. Bio je to, zapravo, tezak prekrsaj – da smo, kojim slucajem, sreli zbira iz tajne policije bili bismo obojica strogo kaznjeni: ja zato sto se ne pridrzavam zakona, a on zato sto se zakonu ruga. Odjednom, pred nama iskrsne prijateljev otac: plecata, krsna ljudina, u zeleznicarskoj uniformi, s brcinama poput dve metlice. Nismo mogli da ga izbegnemo, prosto je iznikao pred nama. Zastali smo. Buduci da bese covek naprasit i prek, jedan od onih koji drze da je batina iz raja izasla, ocekivao sam buran rasplet. Zapazio sam da se i moj prijatelj prepao. Njegov otac nas je jedno vreme cutke odmeravao, kao da se premislja, a onda upita: »Zasto si ti stavio tu zvezdu?« Moj drug u nevolji odgovori: »Otac, to je moj prijatelj, hocu da nosim taj sramni beleg umesto njega«. Tada mu otac polozi ruku na rame i rece, dobro pamtim, uzdrhtalim glasom: »Tako treba sine, tako treba«. Video sam, po njegovom pogledu, po izrazu lica, da je veoma ponosan na svog sina.
Da li je nastojanje mog prijatelja iz detinjstva da ublazi moju nevolju i da mi pruzi utehu obrazac ponasanja Srbina u doba holokausta ili je taj postupak bio izuzetak koji potvrdjuje pravilo ravnodusnog drzanja »cutljive vecine« prema obelezenima i progonjenima? Prema iskustvima mojih sunarodnika, iz sumornih vremena »noci i magle«, Srbi su se prema Jevrejima ophodili kao prema pacenicima i stradalnicima, a nikako kao prema prokazenima i odbacenima. Cesto su nam pruzali utociste i zastitu, bez obzira sto su i sami bili proganjani, a neretko su zajedno ginuli. Istinit je i podatak, u sredstvima javnog informisanja toliko cesto izrabljivan da je njegova verodostojnost dovedena u sumnju, da u Srbiji nije nikada bilo progona, getoiziranja ili pogroma jevrejskog stanovnistva. Znaci li to da su Srbi, zahvaljujuci svojim nacionalnim osobenostima, imuni na antisemitizam? Istorija svedoci i opominje da nijedna nacija ne poseduje imunoloski sistem otporan na antisemitizam (ili na fasizam). Nema urodjene, genetske zastite od mentalne kuge, koja se siri poput svake druge zaraze i kojoj se jedino moze odupreti razumom i ispravnim moralnim stavom. Doduse, liberalni Jevreji, osobito u dijaspori, smatraju da postoje nacije koje su sklone antisemitizmu i one koje su otporne na tu posast; dok radikalni Jevreji, narocito u Izraelu, dosledno zastupaju misljenje da su svi nejevreji antisemiti, javni ili pritajeni.
Neosporna je cinjenica da na mapi Evrope postoje neuralgicne oblasti u kojima je vihor antisemitizma ucestalo besneo svom snagom, odnoseci milione zrtava (Rusija, balticke zemlje, Ukrajina, Poljska, Rumunija, Austrija, Madjarska, Nemacka, Francuska, Spanija); postoje i odredjene zemlje u kojima su pogromi bili retki ili relativno slabi (Bugarska, Grcka, Holandija, Svajcarska, Engleska); dok u nekim zemljama pogroma uopste nije ni bilo (Srbija, Crna Gora, Makedonija, Italija, skandinavske zemlje). Naravno, to ne znaci da u Srbiji nije nikada bilo antisemitizma, ali ta je pojava u vecini slucajeva bila kratkotrajna i uvek benigne prirode. S vremena na vreme, zavisno od istorijskih okolnosti i ekonomskih prilika, rastao je ili opadao broj antisemita. Premda je medju politicarima, piscima, prosvetiteljima, trgovcima i svestenicima povremeno bivalo dosta zapazenih logisticara i medijatora antisemitizma, ipak, najveci broj antisemita u Srbiji pripadao je trecoj grupi – pasivnim posmatracima. Sve se uglavnom svodilo na price i prepricavanja, spletkarenja i ogovaranja, pri cemu su neki od njih mrzeli sve Jevreje na svetu – osim onih koje su licno poznavali. Njih su pozivali na krsne slave, zajedno se veselili na svetkovinama ili tugovali na sahranama, skupa bancili po kafanama ili se rame uz rame borili na mnogobrojnim ratistima. Od presudnog je znacaja da grupa »izvodjaca grubih radova« po brojcanosti nikada nije dostigla kriticnu masu, neophodnu da bi doslo do erupcije nasilja. Istina, u holokaustu je istrebljeno osamdeset posto jevrejskog stanovnistva Kraljevine Jugoslavije, medjutim, »zasluga« za tu masovnost pripada iskljucivo nemackim, madjarskim, hrvatskim i bugarskim fasistima. Medju Srbima je, doduse, bilo kolaboracionista (ljoticevci), koji su nacistima posluzili kao ispomoc u njihovim prljavim poslovima, ali oni nikada nisu predstavljali snagu koja bi mogla da dejstvuje samostalno.
Za vreme Titove Jugoslavije nije bilo otvorenog antisemitizma, Jevreji su posedovali ista prava kao i svi ostali gradjani Republike, svejedno, postojao je prikriveni antisemitizam, kao posledica rigidne antiizraelske politike tadasnjeg politickog vrha. Ta politika, pristrasno proarapska, a kruto i oporo »anticionisticka«, nije ni najmanje poremetila odnos Jevreja prema Srbima – za njih su oni i nadalje ostali narod koji im je naneo najmanje zla u njihovoj zlosrecnoj istoriji.
Oslanjajuci se, pre svega, na sopstveno zivotno iskustvo, mogu da zakljucim da se upravo u odnosu prema Jevrejima ispoljila najistaknutija odlika srpskog naroda: duboko saosecanje sa tudjim nevoljama i patnjama i spremnost da se pritekne u pomoc – nezavisno od toga koje su nacionalnosti nevoljnici ili zrtve. Zanimljivo da su bas tu odliku najzesce napali »nacionalno cvrsto utemeljeni« srpski intelektualci, dokazujuci da je to svojstvo dovelo Srbe u podredjen polozaj u odnosu na susedne nacije. Oni su, u poslednjoj deceniji proslog veka, uporno sirili mit o Srbima kao ratobornom, neukrotivom i inadzijskom narodu, koji mozda ne ume da radi, ali ume da se bije; koji se mnogo bolje snalazi u ratu, nego u miru; kog neprijatelji daleko vise cene nego prijatelji. Sve je to cinjeno sa opakom namerom da se narod pripremi i osokoli za prljave, pljackaske, zlocudne ratove, kakve Srbi, u svojoj mnogovekovnoj istoriji, nikada nisu vodili.
Takodje je zanimljivo da su se sve nacije bivse Jugoslavije, na pocetku njenog raspada, pomamno otimale za ulogu Jevreja – za ulogu neduzne zrtve. U izrazima simpatija najdalje se otislo u Srbiji: zahuktali talas naklonosti i divljenja zapljusnuo je jevrejske sugradjane. Vecina Jevreja bila je zadovoljna i ponosna, ne sumnjajuci u iskrenost te iznenadne predusretljivosti i srdacnosti, medjutim, iskusniji poznavaoci mutnih podzemnih tokova antisemitizma, u bucnim i nametljivim izlivima prijateljstva i privrzenosti, nazirali su zloslutnu igru interesa i smisljenu racunicu. Moglo se naslutiti da ce se izrazi naklonosti preobratiti u otrovni, vulgarni antisemitizam, onog casa kada interesi ne budu vise aktuelni ili kada se racunice ne ostvare onako kako su zamisljene.
I bi tako. Ljubav prema Jevrejima, diktirana iz propagandnih centara politicke oligarhije, nije bila dugotrajna. Naime, Jevreji se nikako nisu uklapali u matricu novog oblikovanja medjunarodnog svetskog poretka. U sveprisutnoj »teoriji zavere«, pocetkom devedesetih godina, u istoriji bezbroj puta izrabljivana »teorija o medjunarodnoj jevrejskoj zaveri« dobija znacajnu ulogu u podsticanju ksenofobije i sejanju mrznje. Istovremeno, ona je uperena protiv zapadne civilizacije i »novog svetskog poretka«, zapravo protiv demokratizacije i modernizacije drustva, koje, prema »palanackoj filozofiji« (Rade Konstantinovic), razaraju tradicionalne vrednosti nacije, ugrozavajuci njen nacionalni identitet i njenu samostalnost.
Vremenom, medju stranim i domacim neprijateljima (ciji se broj stalno uvecavao), Jevreji zauzimaju pocasno mesto, odmah iza najomrazenijih Amerikanaca. Kao nekad, »u stara dobra vremena«, kada se fasizam nazivao pravim imenom, a ne eufemizmima kao danas, vodeci americki politicari proglaseni su Jevrejima ili je iza donosioca presudnih vojnih i politickih odluka stajao mocni jevrejski lobi. »Medjunarodna zaverenicka koalicija«, koja je za svoj cilj postavila unistenje Srbije, kao poslednjeg bastiona otpora Velikom Zlu, locirana je na tri glavna ishodista: Vol Strit, Vatikan i tajni centar sionskih mudraca. Po gotovo istovetnom scenariju iz tridesetih godina, »zaverenici« koji su naumili da uniste visu germansku rasu bili su: zapadna plutokratija, katolicki kler, judeo-masonerija i internacionalni komunizam (nije preuzeto).
Neosporno da je megalomanski mit o spasiteljskoj ulozi srpskog naroda, od cije sudbine zavisi buducnost citave nase planete, proizveden i usavrsen u radionicama beogradskih mitotvoraca, medjutim, autorstvo narcisoidne projekcije o »nebeskom narodu« pripada, zacelo, Jevrejinu. On je uspesno »posrbio« starozavetni mit o Jevrejima kao izabranom narodu, predodredjenom da u mnogobozackom paganskom svetu siri veru u jedinog Boga. Taj je mit u Srbiji uspesno kombinovan sa holokaust-sindromom (u nasem podneblju gotovo nepoznata pojava, medjutim, u Izraelu veoma rasprostranjena), ciji su glavni simptomi: nepoverenje u strance, zapravo sumnja u njihove dobre namere, ubedjenje da ceo svet mrzi Jevreje, da su se svi zaverili protiv njih u nameri da ih uniste, u novom, jos strasnijem holokaustu od prethodnog. Ako se tome doda podatak da postoje izvesna zajednicka svojstva srpskog i jevrejskog naroda, koja se prevashodno ispoljavaju u spremnom prihvatanju mucenistva (i jedni i drugi osecanje ponosa i dostojanstva izvlace iz svog zlopacenja i trpljenja) – onda se dobija prava slika tog semitskog antisemitizma, u jednom posuvracenom vremenu, u tesko obolelom drustvu osudjenom na propadanje.
Svoj zenit dostigao je antisemitizam u Srbiji objavljivanjem (u vise navrata) knjige Protokol sionskih mudraca u kojoj se »dokazuje« teznja Jevreja da zagospodare svetom. Taj po zlu cuven spis je, u stvari, plagijat pamfleta Dialogue aux Enfers entre Montesquieu et Machiavel, objavljenog u Briselu 1864. godine, ciji je autor francuski pravnik Moris Zoli (Maurice Joly). Plagijat, zapravo falsifikat, izvrsen je po nalogu ruske obavestajne sluzbe »Ohrana«, a prvi put objavljen 1903. godine, u Sankt Peterburgu, u listu Znamja. Kruzio je svetom, narocito u prvoj polovini proslog veka, postigavsi najvisi domet u nacistickoj Nemackoj, u kojoj je uvrsten u obaveznu skolsku lektiru. Posle rata objavljivan je, u ogromnim tirazima, u totalitarnim arapskim drzavama (Libija, Sirija, Irak), a i danas sluzi kao neprikosnovena dogma neofasistickim pokretima u Evropi. Ako odista postoje Knjige dobra i Knjige zla, onda »Protokoli« zauzimaju najistaknutije mesto medju Knjigama zla, buduci da spadaju u red najpogubnijih knjiga u istoriji literature: izazvale su, posredno, nasilnu smrt nekoliko miliona ljudi cija je jedina krivica bila sto su rodjeni kao Jevreji.
Uprkos osmisljene i metodicno vodjene logistike (politicka oligarhija i SDB) i sijaset ostrascenih, mastovitih medijatora (patriotski nastrojeni pisci, novinari i televizijski poslenici, kao i citava armija prorocica, predskazivaca, gatara i inih jasnovidaca), antisemitizam (iako dosad najzesci u istoriji Srbije) nije uspeo da uhvati dublje korene i da iz oblasti teorije i okultizma predje u »delotvornu« praksu. Bez obzira na to sto je broj pasivnih posmatraca verovatno bio veci nego ikada ranije, izostao je neophodan brojcani porast »izvodjaca grubih radova« da bi se izvrsio proboj granicne linije izmedju zastrasivanja i nasilnistva. Cak i u tom dugom, veoma dugom putovanju kroz noc, u kojem je kod velikog broja ljudi bilo »mulja u dnu duse« (Nice) i »duboke tame u srcu« (Ovidije), sacuvano je (makar i okrnjeno), medju Srbima vekovima uzgajivano i negovano osecanje pravednosti.
Sticajem nesrecnih okolnosti, zahvaljujuci snaznoj propagandi zapadnih zemalja, a jos vise agresivnoj i stupidnoj rezimskoj kontrapropagandi, u ocima svetske javnosti Srbi su zadobili obelezja zaostalog, divljeg, razuzdanog naroda, a uz to im je pripisan i ekstremni antisemitizam. Uvrezio se stav, cak i medju Jevrejima poreklom iz Evrope, u cijim ocima su Srbi vazda bili uzor covekoljublja i hrabrog otpora svakom obliku ugnjetavanja, da taj balkanski narod nije sposoban ni za sta drugo do da trpi nasilje ili da ga cini. Osim kod retkih poznavalaca pravih prilika u Srbiji, nije se pravila sustinska razlika izmedju bezobzirnih naredbodavaca i poslusnih izvrsilaca naloga, s jedne strane, i zavedenog, zastrasenog i podjarmljenog naroda s druge – premda se jaz izmedju njih neprestano produbljivao, do krajnjih granica netrpeljivosti koja je ozbiljno pretila krvavim medjusobnim obracunom. Taj vec izvestali, otrcani klise o citavom jednom narodu kao »proizvodjacu zla«, podseca na vekovne hajke protiv Jevreja ili na opsteprihvacenu sliku o Nemcima, pred kraj Drugog svetskog rata.
Posle zbivanja na samom pragu treceg milenijuma, odnos prema Srbima postepeno se vraca u stanje u kojem se nalazio pre budjenja fatalnog »ratnickog patriotizma«. Ipak, proci ce jos mnogo vremena dok u Srbiji potpuno isceznu tragovi nacionalistickih posrtanja, lazi, obmana, zabluda, bezakonja, terora i mrznje prema strancima, koja je, jedno vreme, poprimila oblik zastrasujuce masovne paranoje. Naravno, ostace i tragovi antisemitizma, medjutim, samo kao marginalne pojave, poput neizbezne trulezi i prljavstine na rubovima velikih reka. Svejedno, prica o dva naroda, koji su po spoljnim obelezjima potpuno razliciti a po svojstvima toliko slicni, cije su se zlosrecne sudbine cesto preplitale a povremeno i podudarale, nece imati srecan zavrsetak.
Na pragu novog milenijuma, u Srbiji zivi jos svega oko 3000 Jevreja, sto iznosi 0,03 procenta ukupnog broja stanovnika. Buduci da je vise od polovine te populacije starija od 50 godina, taj ce se broj neprestano smanjivati i, kako sociolozi i statisticari predvidjaju, za dvadeset do trideset godina Jevreji ce u Srbiji zauvek nestati. Kakav paradoks! Jedan od retkih naroda koji nikada u svojoj hiljadugodisnjoj istoriji nije proganjao i unistavao Jevreje, prvi ce u Evropi ostvariti »konacno resenje jevrejskog pitanja«: u njihovoj zemlji nece vise biti Jevreja. Ostace samo uspomene na njihovo vekovno prisustvo: nazivi ulica, spomen-ploce, groblja i literatura – kao svedoci vecne price o neumitnoj prolaznosti.