»Da se probudi nacionalno osecanje, svest i ponos; da se ova amorfna masa podigne na stupanj naroda, obratili smo se proslosti, staroj slavi, pobedama srednjovekovnih vladara. Prvu rec imali su istorici i filozofi, istorijske uspomene uzete su za ideal buducnosti, jezicke zackoljice imale su da stvaraju nacionalne osobenosti, udarilo se put istoricizma i nacionalnog romantizma. Na taj nacin doslo se do besmislice: da se vera u zivot trazi u grobovima i da proslost ukazuje pute sadasnjosti i buducnosti. Nije se narodu govorilo: kao i svi drugi, zato sto zivis, zato sto si covek i svesno stvorenje, i ti imas prava kao i svi ostali da opstanes, da se razvijas, da sto bolje zivis kao ravnopravan clan ljudske zajednice, da ides do punog razvica i pune slobode.«
Prosao je vek otkako je Jovan Skerlic ovo napisao, usmeravajuci svoju politicku misao na pojedinca, progres i slobodu. Po njemu, cilj ukupnog progresa covecanstva bilo je demokratsko vaspitanje gradjana (moderan covek – »pozitivna i stvaralacka sila prvog reda«), a demokratska drzava je ta koja pojedincu omogucava pun razvoj.

Dovodeci u pitanje Skerlica, trebalo je Srbiju svesti samo na one kontinuitete koje je on svakog dana u svojim novinama jos pocetkom proslog veka dovodio u pitanje: tradicionalizam, patrijarhalnost, autoritarni politicki mentalitet, dominaciju licnog nad politickim, negaciju pravne i demokratske drzave, populisticku demagogiju, nacionalisticku bahatost i aroganciju, velikodrzavne koncepcije, velicanje srednjeg veka kao ideala savremenosti, grobalja kao temelja sadasnjosti i gusala kao kulturnog obrasca buducnosti. Pozivi da se Skerlic zaboravi, da se ponizi, da se nazove naivnim i proglasi covekom koji nije najbolje razumeo politiku i odnose medju jugoslovenskim narodima bili su tu da bi se iz nacionalnog pamcenja potisnulo sve sto je izmicalo cigle iz skaredne zgrade koja se htela izgraditi na falsifikatu srpske istorije.
(Dubravka Stojanovic, u »cetvrtoj slici« o Skerlicu)

Bezobzirni satiricar

Cesto se izmedju dva rata, posebno u vojsci, moglo cuti: »Da je sad ziv Skerlic!« navodi Dubravka Stojanovic, »sto svedoci da je u Kraljevini Juznih Slovena bio dozivljavan kao idol, njen apostol, ideolog i pripadnik onog malog broja intelektualaca koji su razumeli sustinu na kojoj je pocivala njena osetljiva ravnoteza«. Skerlic, »bezobzirni satiricar sovinizma«, koji je »prezirao srpsku i hrvatsku maniju velicine« i »ismevao njihovo velicanje mrtvih srednjovekovnih osvajaca«, smatrao je da je takav cin nepatriotski. Jugoslavija je za njega bila najracionalnije resenje, »jedino razumna i jedino moguca politika«, pisao je.
U »cetvrtoj slici« dogodio se potpuni preokret u javnom, vladajucem diskursu o Jovanu Skerlicu: »Intelektualci koji su zauzimali najvise pozicije u najuticajnijim institucijama nauke i umetnosti i koji su stvarali ideolosku osnovu prethodnog rezima, dobro su i tacno procenili da Srbiju koju su oni zeleli da stvore treba zasnovati na svemu suprotnom od onog sto je skoro citav vek simbolizovao Jovan Skerlic. Prvi put u istoriji politicke misli u Srbiji 20. veka zvanicni ideolozi su... bili spremni da prekinu taj tanki, nikad vecinski, ali ipak neprekinuti kontinuitet srpske politicke moderne«.
Njegove ideje, jos na pocetku dvadesetog veka, ukazivale su da bi »tradicionalisticka, klerikalna, u proslost i iluziju Velike drzave zagledana Srbija ne samo dovela u pitanje sopstveni razvoj, vec i sam opstanak. Te jasne opomene morale su se zaboraviti, da bi se krenulo u avanturu u koju se nije usudila krenuti nijedna prethodna srpska politicka generacija, avanturu ciji je cilj bio prekrajanje drzavnog prostora», kaze Dubravka Stojanovic.
Zasto je Skerlic poslednjih deset godina bio kriv? Avantura o kojoj je rec morala je imati pocetni uslov – prekinut kontinuitet srpske politicke moderne i uspostavljen »paranoicni, ksenofobicni, anksiozni nacionalni identitet, koji je bio potreban za poslednji srpski politicki eksperiment«. Skerlicevu »krivicu«, dakle, cinile su njegove politicke ideje, kao »temelj druge Srbije, mozda ponovo moguce Srbije«.

Nasi – njihovi

»Patriotama« i »izdajnicima«, »nasim« i »njihovim«, nacionalnim stereotipima kao osnovnom elementu ispoljavanja nacionalistickog misljenja i argumentu za dogmaticnost nacionalizma zasnovanog na predubedjenju o susedima, u projektu Moderna govorila je istoricar Olivera Milosavljevic. Njeno predavanje slika Balkan koji su »strani putnici prvi poceli da prikazuju kao neprijatno mesto za zivot i njegove stanovnike kao divlje« – sve dok se, gotovo istovremeno, nisu opismenili i nacionalno probudili, procitali iste pisce i primili iste nacionalne ideje. A pod teretom slicnih tuznih proslosti i inferiornog polozaja stvorili su i iste nacionalizme, »sve verujuci da je samo njihov izvoran, ekskluzivan i neuporediv«.
U tom kontekstu, srecom, i srpska elita je tokom proteklog veka i to uvek imala svoje nenacionalisticko krilo, podseca Olivera Milosavljevic. Moderna je, »cesto marginalna, jos cesce izopstena, pokusavala da oslobadja drustvo iracionalnosti, da se podsmehne nacionalnim mitovima i, posebno, da ospori stereotipnu sliku o drugima koju je nacionalizam stvarao... U tom sukobu ‘patriota’ i ‘izdajnika’, sve je uvek bilo i do danas ostalo isto«.
Pre nekoliko godina, jedan patriotski intelektualac je, podseca Olivera Milosavljevic, ovu podelu terminoloski izmenio u »patriote« i »pacifiste«, cime je »nesvesno objasnio zasto je pacifikovanje Balkana retko uspevalo. Patriotizam, shvacen kao suprotnost pacifizmu, uvek je bio prijemciviji, cak i kada se ratovalo, ne oruzjem vec samo perom«.
Nacionalizam uvek pravi svoju sliku drugih. Ali, uprkos razlikama (iskustvenim), ima i neka zajednicka svojstva. U slucaju nasih »patriota«, prvo je – »mrze Srbe i sve sto je srpsko«, drugo da, za razliku od nas, oni nisu izvorne nacije (u ovom slucaju rec je o Hrvatima, Bugarima i Albancima), nemaju autenticne nacionalne ideje, ni ime (koje je geografsko, politicko ili strukovno), te da su ih Austrijanci, Italijani ili Rusi stvorili da nama napakoste! Treci zajednicki stereotip je da, i ako ima neceg dobrog u njima, to dobro im je doslo od »nas«, »nasih« medju njima i »nasih« u njima.
Stereotipna vidjenja Olivera Milosavljevic pripisuje »nasim patriotima«, »njihovim patriotima«, a treca suprotstavljena strana su »izdajnici«. Prvi su, kaze ona, »stvarali lepu sliku o nama i nelepu o njima, drugi lepu sliku o njima i nelepu o nama, a treci su se i jednima i drugima smejali«.

Bez naroda

U obilju citata, cesto gotovo istovetnih o istom, a na suprotstavljenim stranama – koji su izazivali bure smeha te veceri, u Paviljonu Veljkovic – Olivera Milosavljevic nalazila je primere »ekstremnijeg« i »umerenijeg« nacionalizma, »defanzivnijeg« i »ofanzivnijeg« (nasi patrioti, napomenula je, i danas, posle svega, prave te podele), konacno i najrasprostranjenijeg, koji »dozvoljava poredjenje sa susedima«.
Balkanski nacionalisti su se trazili i u spasonosnom uverenju koje je nudio romantizam, po kojem samo nacija koja ima utemeljenje u srednjem veku – ima buducnost.
Medju »magicne reci nacionalizma« Olivera Milosavljevic ubraja tradiciju: »Vredno je samo ono sto je trajno i dugovecno, pa je i najvrednija ona nacija koja je najstarija. Ali, kako utvrditi prednost u starini? Dusan je bio car, a Tomislav nije. Ali Tomislav je bio mnogo pre Dusana. I Simeon je bio pre Dusana i bio je car. Ali njega niko ne pamti. Skenderbeg nije bio car i bio je najmladji, ali on je pruzao otpor Turcima. Treba, znaci, ici jos dalje, u istoriju starih Slovena. U tim maglama krije se odgovor na pitanje ko je najstariji«.
A u vreme Turaka, kada je trebalo »braniti Evropu i hriscanstvo«, ko je bio na braniku? Po »nasem patrioti«, »ime Srbin znacilo je ne samo buntovnik, nego demon turstva. Tome je doprinelo i samo ime Srb-Srbin, vrlo slicno turskoj reci serbez – slobodan« (Stepanovic, 1913). Po »njihovom patrioti«, »nikoga se nije plasio Turcin toliko koliko naseg Nikole Subica«. Ni Dubrovnik nije bio postedjen svojatanja: »nas« ga je zvao »srpskom Atinom«, a »njihov« – »hrvatskom Atenom«.
Od 19. veka, podseca Olivera Milosavljevic, balkanski patrioti traze prednost nacije u jeziku.
U nacionalne stereotipe, posto se stekla samosvest »o svojoj starini, vrednosti, lepoti, jeziku i imenu«, usle su i granice, koje su, naravno – morale biti na moru! »Problem je bio u tome sto je na putu do jednog mora ziveo narod koji je sebe nazivao Albancima, a na putu do drugog mora narod koji jos nije bio svestan da je srpski, odnosno bugarski, odnosno grcki«, kaze Olivera Milosavljevic. Manju dilemu izazivalo je pitanje – kome pripadaju Albanci.
A kako su u razgovoru gluvih – sto je uvek razgovor nacionalista – potrebni i egzaktni pokazatelji superiornosti, posegnulo se za bojom ociju, tena, kose, stasom, oblikom lobanje. U ovo nadmetanje ulazili su ne samo Srbi ili Hrvati, nego i – Jugosloveni, »jugoslovenski patrioti«. Dvornikovic je 1930. godine tvrdio, navodi Olivera Milosavljevic, da »prosecni broj obima lubanjske supljine, dakle velicine mozga, iznosi za Jugoslovene 1522 kubna santimetra«. Prosek Evropejaca je 1450 – »dakle jos uvek za 75 ispod prosecnog jugoslovenskog broja«! »Njihov patriota« je cak izracunavao proseke plavookih, sivookih, crnookih katolika, muslimana i pravoslavnih, obim trupa...
Konacno, »izdajnik« o »izdajniku«: Skerlic o Ilarionu Ruvarcu, koga su mikrokefali zvali i »neprijateljem zavetne misli«, »razoriteljem narodnih svetinja«, ne ostavljajuci ga na miru ni na onome svetu: »Jos juce, jedan reakcionarni i sovinisticki list beogradski nista drugo nije imao da kaze nad grobom velikog naucnika, koji je cinio cast nasem narodu, no da je proveo sav svoj vek bacajuci naucne ‘nihilisticke bombe’« (1905).

»Svetosavlje se«, podseca Mirko Djordjevic, »javlja uoci cetrdesetih godina proslog veka. Stvaraju ga nacionalisti, za svoje politicke potrebe, posebno Nikolaj Velimirovic, koji je 1937. godine odrzao cuveno predavanje na Kolarcu, pod naslovom Nacionalizam svetog Save. Svetom Savi je pripisao nacionalizam kojeg kod njega, jednostavno, nema! Ni pomena o necem slicnom nema. Stavise, Nikolaj mu je pripisao i druge osobine – da njegove ideje, kako ih on vidi, realizuje veliki vodja Hitler itd. U tom predavanju izrekao je i cuvene pohvale Adolfu Hitleru. Ovde se vidi, ponovo, neobicna cinjenica, kako se drzava jos i odvaja od crkve, ali se crkva tesko odvaja od same drzave. Mi to danas vidimo na brojnim primerima i, bukvalno, svakodnevno«.

Crkveni nacionalizam

Predavanje Mirka Djordjevica Crkva i drzava pocelo je paradigmom tog odnosa u cetvrtom veku (car Konstantin, godina 325) nase ere, kada je hriscanstvo prvi put postedjeno progona i proglaseno »slobodnom i jedinom religijom u imperiji«. Postavsi drzavna religija, sluzilo je povremeno i drzavi i crkvi kao ideoloskom servisu, cega se ni do danas nije oslobodila. Od pada Vizantije, 1453. godine, autokefalija, na pravoslavnom Istoku, do danas nije prevazisla filetizam (crkveni nacionalizam): »... drzava i crkva nikad dovoljno da se odvoje, cak i u zemljama poput tranzicijskih, u kojima je formalno-pravno izvrseno odvajanje«, naglasava Djordjevic. Konstantinovski zagrljaj se, sledstveno tome, povremeno »stapao, srecno spajao sa politickim populizmom i nacionalizmom i dovodio da katastrofa opasnih i po crkvu i po drzavu«.
»Savez trona i oltara«, raskinut prerastanjem drzave u laicki entitet (ubrzo posle Francuske revolucije, 1789) ostavio je crkvu na »brisanom prostoru«, na kojem ona sebi »trazi mesto u drustvu« i oslanja se na drzavu. Na Istoku, gde je situacija sve do danasnjeg dana bila teza, kaze Djordjevic, »nije se odmaklo dalje od formule« – crkva se ili zatvarala u sebe, ne nalazeci sebi pravo mesto, ili se toliko okretala sebi da je zivela u proslosti, bez kontakta sa novim vremenom.
Srpska pravoslavna crkva, koja je u srednjem veku i Otomanskoj imperiji imala neospornu ulogu u formiranju nacionalnog identiteta, suocila se, sa padom Smedereva (1459), sa civilizacijskim zamahom, u kojem se prekinula cirilo-metodijevska tradicija. Dogodio se, u to vreme, kaze Djordjevic, »istorijski paradoks koji i danas zbunjuje istoricare«. U drugom kulturnom modelu, vezanom za ime i delo Save Nemanjica – svetog Save, crkva od Turaka dobija obnovljenu Patrijarsiju i muslimana za patrijarha (Makarija Sokolovica, brata Mehmed-pase) i postaje drzavna ustanova. Postepeno, etnicko, usko plemensko, nacionalno, pocinje da prednjaci nad verom i crkva se tom modelu »uveliko priklanja, pa su se vec krajem 19. veka postavila neka sudbinska pitanja koja ni do danas nemaju pravog odgovora«.

Uz tradiciju svetog Save i njegovog dela formira se i laicka tradicija sa Dositejem, »pa se nikako ne moze govoriti da imamo samo jednu komponentu u razvoju nacionalnog, kulturnog identiteta, izgradnji kulturnog i civilizacijskog obrasca, nego najmanje dve«. Djordjevic, pri tom, izbegava rec svetosavlje, zato sto »nema neposrednu vezu sa imenom i delom Save Nemanjica«. Ovaj termin, upotrebljen je prvi put tek pre sezdesetak godina, u Srpskom knjizevnom klubu, ne sa religijskom ili verskom konotacijom, nego tipicno politickom, nacionalistickog usmerenja. Smatran u pocetku prolaznim, filetizam se vremenom pokazao kao opaka bolest, »koja se s vremena na vreme javlja i u koliziji sa drustvenim menama i promenama, gura crkvu sa univerzalnog na etno plan. Odatle se radja nacionalizam najgore vrste koji u prvom redu steti crkvi, a kasnije, naravno, u celini i drustvu«.
Povampireni filetizam se, uostalom, u pravom svetlu pokazao i na »famoznom mitingu na Gazimestanu«, gde su se zajedno vijorile zastave sa srpom i cekicem i krstom, a da onima koji su osetili kuda to vodi nije dat prostor da o tome progovore. Vera je otisla u drugi plan, a na scenu su stupila dva nacionalizma: Milosevicev politicki nacionalizam i crkveni filetizam... tako se nasa crkva nasla, osobito posle raspada prethodnog jednopartijskog sistema, u paradoksalnoj situaciji – da prihvati modele proslosti, za moderno vreme koje je nudilo nove izazove. I to, naravno, nikako nije islo.

Ideoloski servis

Miloseviceva decenija je, dodaje Djordjevic, mada jos nedovoljno sagledana u sustini, za crkvu bila gubitnicki period. Mada nije cela jerarhija ucestvovala u tome, crkva je ipak otvoreno i snazno podrzavala Milosevica, a politicki i crkveni nacionalisti su, izmedju ’89. i ’91. isto nudili. Crkva se pretvorila u ideoloski servis za potrebe autoritarne vlasti, a oboje odvojeni od sveta. »... Pa i kada se crkva ’94–95. i ’96. sukobila sa Milosevicem, to je bilo ne zato sto je htela otvaranje i odgovor na nove, moderne znake vremena, nego zato sto je smatrala da on svoj naum etnofiletizma, politickog nacionalizma, ratnih razaranja, rasturanja, nije doveo do kraja.«
Pogresno birajuci identitetske obrasce, vec u drugoj polovini 19. i, posebno, u 20. veku, crkva se svela na pleme i sukobila sa modernitetom u sirem smislu reci, navodi Djordjevic i citira svestenika, clana Svetosavske stranke koji u Argumentu pre tri godine kaze kako »crkva mora da otme, ako hoce poluge vlasti«. Pupcana vrpca izmedju crkve i drzave tesko se kida, a crkva »sebe vidi u ulozi nekog ko treba da drzi vlast, a ne da vrsi pastoralnu ulogu preporoda coveka i drustva« i, »kako se drzavne vlasti menjaju, pravi permanentno los izbor. Po pravilu se, po toj istorijskoj logici, najcesce vezuje za autoritarne drzavne strukture i za autoritarne nedemokratske sisteme«.
Videci sebe »samo u blizini sa drzavom«, u strahu od raskida tog odnosa, ona se, kaze Djordjevic, »boji da trazi mesto u modernom drustvu, u kojem su se tokom poslednjih hiljadu godina dogodile citave revolucije... kasneci, cvrsto opredeljena da ne sledi modernizacijski razvoj, crkva na Istoku poslednji sabor je imala pre ravno hiljadu godina«.
Nemajuci jos ni stav prema Jevrejima, ni modernu socijalnu doktrinu, crkva na Istoku, nasuprot zapadnoj, »uopste se ne otvara za moderno doba«. Djordjevic citira crkvenog pravoslavnog istoricara Kartasova, koji smatra da nije toliki problem da li je crkva odvojena od drzave, nego sto nije odeljena i udaljena od drustva (»vazan je savez sa drustvom, a ne savez sa policijom i birokratijom«).

U tom smislu je i shvatanje veronauke kod nas, ne kao verskog prosvecivanja – sto bi bila nuzna propedeutika uvodjenja u veru, nego kao partijsko-ideoloske didaktike koju treba nametnuti. »Da nevolja bude veca«, kaze Djordjevic, »onaj ko prati sve to oko veronauke lako ce primetiti da glavnu rec vodi drzava, a ne crkva. Drzavi je vise stalo da dobije od crkve ideoloski servis, nego crkvi, koja je i sama svesna da se katihizacija moze lako pretvoriti u novu indoktrinaciju...«
Iako klerikalizacija drustva nije cilj hriscanske drzave, nego jerarhije koja sebe poistovecuje sa autoritarnom drzavom, elementi toga naziru se i u instituciji vojnog svestenstva (trenutno aktuelnoj i kod nas), koja je »u istoriji hriscanske crkve dala negativne rezultate«. Kod nas nije jasno, dodaje Djordjevic, »cija je inicijativa, kuda to vodi i da li uopste moze nesto znaciti. Crkva moze, kad su u pitanju nedovrsena drustva, a takva su uglavnom tranzicijska drustva na Istoku, proglasiti sebe za saucesnika, kao sto je ne jednom u istoriji to bilo«.
Jos jedna je posledica toga i dramaticno se manifestuje, kaze Mirko Djordjevic. »Kod dobrog dela episkopata, netolerancija je postala normalno stanje i mi nemamo hrabrosti da iz obrasca netolerancije iskoracimo. O tome govore ne samo dogadjaji u Trebinju i Banjaluci, sramni po sebi, dogadjaji koji bacaju mrlju na crkvu, nego govori i citav niz svakodnevnih zbivanja u drustvenom zivotu«, a to vodi rusenju univerzalnih temelja triju monoteistickih religija. »Problem tolerancije se kod nas doista otvara na vrlo dramatican nacin«, zakljucuje Djordjevic.
Dodaju li se tome i cinjenice da je crkva na Zapadu »potpuno prihvatila i model demokratije i model pluralistickog drustva«, a na Istoku, u tranzicijskom periodu se nasla u bespucu (»Nema nijedne crkve na pravoslavnom Istoku danas, u kojoj nema nekoliko raskola«, kaze Djordjevic, navodeci primere u Crnoj Gori i Makedoniji, Ukrajini, Rumuniji, Bugarskoj...), preostaje jedino resenje: »Da se crkva uklopi u moderni civilizacijski proces, zovimo ga i globalizacija i mondijalizacija, koji je ireverzibilan po svojoj prirodi. Vratiti se nazad ne mozemo«.