Gde je Ivan Stambolic? Zasto je otet? Ko je to ucinio? Mnostvo pitanja, koje namece dogadjaj od 25. avgusta prosle godine, nazalost, ne nalazi pun odgovor ni u inace odlicnoj, dragocenoj knjizi, 15. maja predstavljenoj u beogradskom Centru za kulturnu dekontaminaciju. Slucaj Ivan Stambolic, knjiga koju je priredila Latinka Perovic, a objavio Helsinski odbor, sadrzi dokumente, pisma, komentare, apele, saopstenja gradjanske javnosti zabrinute zbog mogucnosti da u jednoj, relativno maloj sredini, nestane istaknuta licnost, a da ni istraga ni zvanicni, drzavni organi mesecima ne micu s mrtve tacke.
Jedino sto se, eventualno, jasno ukazuje jesu inicijatori i motivi otmice, nije sporno. U tom smislu su i reci Zivorada Kovacevica, tokom predstavljanja knjige:
»U osnovi i mucko ubistvo Slavka Curuvije i pokusaj likvidacije Vuka Draskovica spadaju u istu kategoriju bolesnog fiksiranja objekata licne mrznje i osvete, pre nego hladnokrvne procene zlocinaca o realnim opasnostima koje im od tih ljudi prete. Pri tom, razume se, uvek treba govoriti oni a ne on, jer je ona uvek bila licna i osvetoljubiva, a on hladno proracunat bez velikog emocionalnog angazmana. Medjutim, sto im se kraj vise blizio patoloska mrznja je sve vise postajala zajednicka crta tih dveju, na prvi pogled razlicitih osoba, od kojih je svaka dala svoj doprinos kreiranju jedinstvenog genija zla«.

Tacka i na trag?

Kovacevic pretpostavlja da je postojao jos jedan, »dodatni motiv«, koji dejstvuje (paranoicnim) strahom na strah. Da poseju strah – »kao poslednju zastitu od neminovnog budjenja naroda«. Kao »cist totalitarizam«, koji je »vec usao u fazu nepatvorenog i iracionalnog zla«, Kovacevic smatra da je Stambolic »za njih bio nesto vrlo specijalno – mogucnost da on ipak na kraju bude u pravu, da on bude pobednik, politicki i moralni, da on prezivi njihovu politicku smrt – tu pomisao oni nisu mogli da podnesu. Mira Markovic je jednom i rekla: prava opasnost nije opozicija, cuvajmo se povampirenih leseva sa Osme sednice!«
Stamboliceva otmica je, primecuje Kovacevic, u odnosu na druga dva slucaja specificna po tome sto »ovde nisu dozvolili da i najmanji tragovi ostanu (...) Nije on otet, zatvoren, likvidiran, vec je nestao«.

Stanju »bio pa ga nema« doprinosi i nedopustiva »indolentnost novih vlasti«. Nisu shvatile, kaze Kovacevic, da je »ovo vazan test njihove stvarne spremnosti za odlucan raskid sa prethodnim rezimom, njegovim nosiocima i njegovom politikom.
Odbor za oslobadjanje Ivana Stambolica ne zeli da menja polazni stav – »dokle god postoje i minimalne sanse da je Ivan ziv, boricemo se da se on oslobodi. Pa cak i ako se konacno pokaze da nade nema, mi cemo se i dalje boriti da se istraga energicno vodi, da se otkrije ne ko je, nego kako i preko koga je taj zlocin izveo, da do kraja razgolitimo i na ovom drasticnom slucaju zlocinacku prirodu bivseg rezima i krvnika na njegovom celu, koji moraju stati pred lice pravde i za Vukovar i za Sarajevo i za Srebrenicu i za zlocine na Kosovu i za teror nad sopstvenim narodom, ali i za Ivana Stambolica. Dokle god to ne uradimo, necemo moci reci, ni drustvo ni nova vlast, da je raskid sa prosloscu definitivan i da nastupa vreme prava i pravde«, rekao je Zivorad Kovacevic.
I Spiro Galovic, koji je ucestvovao u predstavljanju knjige, veruje da je zapovest za otmicu »dosla sa najviseg mesta u ondasnjoj vlasti, a nalog su izvrsile tajne sluzbe ove drzave i, mozda, s njima povezana banda. Knjiga nam kaze: istina se zna«.
Sumnjajuci da nije ostao »nikakav trag u sluzbi koja je organizovala nadzor« (Stambolic je, izvesno vreme pre otmice, bio u stopu pracen), a podsecajuci da je »Milosevicev sef tajne policije ostao na duznosti nekoliko meseci pre pada rezima«, Galovic postavlja logicno pitanje: »Ko nas moze uveriti da je to bilo u interesu legaliteta i da je tako nesto zahtevalo nacelo legaliteta?«

Mameluci kao proroci

Posle politickog pada, 1987. godine, Stambolic nije javno istupao nekoliko godina. Na osnovu svoje politicke vokacije, on je ipak »trazio i nalazio sagovornike«, a sebi najblize nasao u srpskim liberalima, Latinki Perovic, Mirku Tepavcu, Aleksandru Nenadovicu i zbog politicke kvalifikacije u kojoj je nasao i svoje ime nije krio zadovoljstvo, jer je vec stigao do liberalnog socijaldemokratskog stanovista. »Iz te perspektive«, kaze Spiro Galovic, »uvideo je znacaj svojevremene pojave Marka Nikezica u srpskoj politici i vrednosti alternative koju je tada Srbija propustila da prihvati«.
U huku mitinga, posle 1987. godine, kada su vec bile jasne premise »politike koja je slavila pobedu na 8. sednici«, na tu stranu su se svrstali mnogi uceni ljudi, ali »danas niko od njih nije u stanju da objasni sta su zapravo hteli«. Bio je to, primecuje Galovic, »pad ispod dostignutog stepena politicke tolerancije, ali i odbacivanje prosvecenosti koja je stekla kakvo-takvo postovanje u jednopartijskom sistemu. Prestali su da vaze obziri i prema pravilima obicne ljudske pristojnosti«. Stvari su upravo tada krenule naopako, kaze Galovic i »pravac dogadjaja za narednu deceniju odredjen je tih godina«. 
Kada je, pocetkom 97. godine sreo Stambolica u protestnoj masi na Trgu Republike u Beogradu, spazili su, seca se Spiro Galovic, neke od »Milosevicevih nekadasnjih Mameluka – urednici ‘odjeka i reagovanja’, voditelji TV dnevnika, propagandisti... S rubova prikljucivali su se, trazeci svoje mesto i pojedini clanovi Akademije i druge nacionalne velicine ovencane svim mogucim nagradama. Po tome se videlo da se rezim blizi kraju. Svaki od pokajnika vredeo je bar koliko deset pravednika«.
To zatvaranje kruga Galovic ilustruje citatom Bendzamina Konstana: »U nekim razdobljima ljudi treba da prodju ceo krug ludila da bi se vratili pameti«.
Prosirivanje kruga mitingasa nekadasnjim ucesnicima Pazove, Usca, Gazimestana, njihovo veselje, uocio je Galovic u jos vecem broju 5. oktobra. Ivan Stambolic je, kaze, cekao taj dan i znao je da ce doci. »Na licnostima koje su tada dosle na vlast stoji obaveza da tajnu nestanka Ivana Stambolica iznesu na svetlost dana. Nemamo razloga da sumnjamo u njihovu volju, jer je rasvetljavanje ovog slucaja sukladno s njihovim bitnim ciljevima«. Galovic podseca na pravnicku maksimu: ne postoji savrsen zlocin, postoje samo nesavrsene istrage.

Zlocinac – mera nacije

U kontekstu opaski da je Stambolic bio funkcioner komunisticke epohe (sto i danas stvara prema njemu odijum), Galovic podseca da je u onome sto je poslednjih deset godina govorio sadrzan »ceo program sadasnje demokratske vlasti«. Po njemu, Stambolic je i »covek novog doba, licnost demokratskih i liberalnih uverenja«. Nabrajajuci stavove, istupanja, interesovanja Ivana Stambolica, njegovo propovedanje neke vrste »gadjenja nad heroizmom«, koje je u kontekstu odbacivanja mitova i suviska istorije u nasim glavama i sluzenja politike zivotu, a ne smrti, vodilo ulasku naroda u modernitet, Spiro Galovic precizira: »Do nekih njegovih tvrdnji (nova) vlast ce tek u nastavku doci, a neke ce mozda morati nevoljko da proguta i potom istakne kao svoje. Ako je Ivan Stambolic nastradao zbog toga sto je govorio, onda je iz istih razloga mogao stradati svaki od politickih vodja nove vlasti. Ovaj slucaj ostaje javni problem i, kao takav, ne moze se zaboraviti. Ova knjiga je dokument o slucaju Ivana Stambolica kao slucaju Srbije. Rasvetljavanje tajne njegovog nestanka unece nesto svetla i reda i u nase zivote i doprinece da se kao drustvo suocimo sa sopstvenim odgovornostima, sa istinom o nasoj skoroj proslosti, sa sadasnjicom i buducnoscu«.
I po Radomiru Konstantinovicu, knjiga je »dokument o ovim nasim danima«. Latinka Perovic, koja je priredila, kaze da se u Ivanovom slucaju »seku putevi starog i novog rezima«. »To je tacno«, kaze Konstantinovic, dodajuci da se, u nekim trenucima, »stari i novi rezim tu ne uspevaju da razlikuju i to pre svega po izvesnoj indiferentnosti prema stradanju Ivanovom«.
Povodom nacela neselektivnosti koje provejava kroz pricu o nestanku Ivana Stambolica (»svaka otmica je ista«) Konstantinovic podseca da je osnovno nacelo egzistencije – nacelo selektivnosti. Tu je rec o omalovazavanju znacaja Ivana Stambolica kao coveka, rastvaranju u »istom« svakog stradanja, poistovecivanju sa svim drugim zrtvama najstrasnije decenije proslog veka.
»U ovom trenutku, zadovoljavam se napomenom da je u osnovi ravnodusnosti prema Ivanu, Ivanov beskompromisni antinacionalizam (...). Kazem ovo zato sto nacionalizam iskljucuje svaku dublju odgovornost prema zlocinu i to upravo zato sto je krajnje selektivan. Takvim se pokazuje i u odnosu na sopstvene zlocince (ili cak pre svega u tom odnosu). Nema izmirenja izmedju nacionalizma i odgovornosti. Pogledajte samo kako se takozvani nacionalni ponos iskazuje danas pokusajem zastite zlocinaca sopstvene nacije i to tako kao da je svaki takav zlocinac mera tvog nacionalnog ponosa. Kao da je on tvoj i, sto je jos gore, jos malo pa kao da si ti on sâm, tako da ti, braneci njega, branis sebe«.
Postavljajuci pitanje – otkud odbrana nacije odbranom zlocinca, autor Filosofije palanke podseca da za nacionalizam ne postoji pojedinac, nego samo pleme, a »to je ovaj nas trenutak: zlocinac kao mera nacije. Zato je nacionalisticka svest sudjenje bilo kom pojedincu – sudjenje celoj naciji. Mislim na Haski tribunal. Mislim na otpor prema njemu. Izvesna gospoda ovde veoma su zabrinuta zbog sudjenja srpskim zlocincima, a to su ona ista gospoda koja su ravnodusna prema zlocinu (i zlocincima) cija je zrtva Ivan«.
Zakljucivsi da, ipak, nije »nesrecan zbog toga«, Radomir Konstantinovic kaze: »tako se, zahvaljujuci toj gospodi srpskoj, Ivanova krv sjedinjuje sa krvlju dece poubijane u Srebrenici, u Vukovaru i dece sarajevske, pobijene snajperom, precizno (mislim nesto preko 1600). Vidim ja Ivana sad u toj deci. Ivan je ta deca. Mnogo pobijene dece. Ceo jedan decji narod«.