Naklon pred srpskom Jovankom Orleankom

Eslingen: Vesni Pesic urucena nagrada Teodor Heker – Ponosna na demokratsku revoluciju
Recima »Nikad vise!«, strasnim odbijanjem sile i rata, zavrsila je Vesna Pesic svoj govor. Pre toga joj je urucena nagrada Teodor Heker grada Eslingena za politicku hrabrost i doslednost. Laudator Peter Mirosnikof hvalio je angazovanu zenu kao znacajnu i hrabru politicarku, kao neku vrstu srpske Jovanke Orleanke, koja se uvek smelo angazovala okrenuta buducnosti za ljudska prava.
Nagrada Teodor Heker, dotirana sa 10 000 maraka, juce je u dobro posecenoj Gradskoj hali Eslingena po sesti put dodeljena. Vesna Pesic, rodjena 1940, postala je bogatija ne samo za jednu nagradu, vec i za godinu dana, jer je tog dana imala rodjendan.

Nagrada je dobila ime po coveku koji slovi za duhovnog oca nemackog otpora protiv Hitlera. Teodor Heker (Theodor Haecker), umro 1945, redaktor, filozof i katolicki mislilac. Znacajan po tome sto je rano spoznao opasnosti nacionalsocijalizma. Za vreme nacionalsocijalizma bilo mu je zabranjeno da javno nastupa i objavljuje. Ali, njegove dnevnicke beleske i druge krisom pisane tekstove su mladi, prema rezimu kriticki raspolozeni ljudi prepisivali i slali cak vojnicima na front. Uticao je jako npr. na minhenski krug otpora »Bela ruza«. Njena danas najpoznatija clanica Sofi Sol (Sophie Scholl) napisala je posle jednog njihovog susreta: »To su bili sati puni utisaka. Njegove reci padaju polako kao kapi koje covek pre toga vidi kako se prikupljaju i padaju u to ocekivanje posebnom tezinom. On ima veoma smireno lice, pogled kojim kao da gleda unutra. Niko me jos svojim izrazom lica nije ubedio kao on«. Heker je bio u kontaktu sa poznatim misliocima svoga vremena. Maksima hriscanskog humaniste, koji inace nije svodljiv ni u jedan sablon. Po njemu, inteligentni ljudi nisu nikada smeli da nasednu nacistima, o kojima je predocavao: »Ako se ljudi vise ne boje da kazu nesto pogresno, onda se uskoro vise nece bojati da ucine neku nepravdu«.
 

Peter Mirosnikof
Dame i gospodo,
uvazene ekselencije, postovani gospodine gradonacelnice, uvazeni casnici i draga Vesna Pesic. Vama danas upucujem dvostruku cestitku. Prvu za rodjendan a drugu povodom danasnjeg odlikovanja koje Vam se dodeljuje kao znacajnom i odvaznom srpskom politicaru. Jos krajem 60-ih godina ste na opozicionoj sceni i u intelektualnim krugovima Beograda predstavljali neku vrstu srpske Jovanke Orleanke, nastupajuci kriticki i energicno protiv Titovog rezima, naoruzani strastvenim temperamentom i okrenuti ka buducnosti. Od tada, sloveci za advokata ljudskih prava i demokratije, Vesna Pesic je dobila vise medjunarodnih priznanja da bi 1997, kao sto je poznato, bila nominovana i za Nobelovu nagradu za mir. Predsednik Klinton ju je odlikovao u ime Americke fondacije za demokratiju, dodeljeno joj je Averel Hariman priznanje, norveski Helsinski komitet joj je dodelio Saharovljevu nagradu, a to isto je ucinila i fondacija koja nosi to ime.

»Bog nije stvorio coveka kao narod, vec kao inidividuu. Mogucnost napretka unutar zajednice i uopste covecanstva vezana je za individualno. Povremeno, cesto tragicno odvajanje individue od njegove zajednice uslov je napretka.«

O diktaturama
»Bitak modernih diktatura je spona jednodimenzionalnog, povrsnog misljenja sa nasiljem i terorom« (Dnevnici i nocnici, avgust 1940).

O duhovnom redu
»Ako je moj cilj da mislim istinito, onda mi je svejedno kada patriote kazu da ne mislim nemacki« (DiN, januar 1941).

Dragi prijatelji, drage gradjanke i gradjani Eslingena,
Hvala Vam na nagradi koju mi je dodelio Vas velicanstveni grad. Ova nagrada koja nosi ime Teodora Hekera i koja mi se dodeljuje ove, 2001. godine, za mene je velika cast. Ali ja sam svesna da me nagradjujete nagradjujuci ujedno mnoge srpske gradjanke i gradjane koji su se 5. oktobra 2000. sakupili ispred jugoslovenske skupstine. Oni su bili odlucni da poloze svoj zivot za slobodu i demokratiju. I ja sam toga dana stajala ispred Skupstine. Stajala sam usred jedne mase ljudi i svi smo bili ispunjeni nadom da ce doci do promene i dugo ocekivanog oslobodjenja od jedne vlasti koja je mnogim nacijama a i Srbima nanela velike patnje. To je konacno bio cas oslobodjenja. 
Nas sadasnji polozaj je paradoksalan. U poslovicno zaostalim balkanskim zemljama sada imamo postmoderne tvorevine kao sto su Bosna i Hercegovina koje se odrzavaju samo uz prisustvo medjunarodne vojne sile. Svi znamo da je to samo privremeno resenje, a ne stvarno resenje problema. Za zaustavljanje destabilizacije balkanskih zemalja i za stvaranje osnove za stvarnu stabilnost, Evropa mora da pomogne da integrise svoje zapostavljeno predvorje. Evropa mora da se aktivira u regionu novim idejama o integraciji i razvoju. Po meni, citav region mora uskoro da bude integrisan, a regionalni razvoj i saradnja intenzivno unapredjivani. Ako nema jasne integracione politike, moramo ubuduce da racunamo na dogadjaje koji su u suprotnosti sa emfaticnim nastojanjem Evrope na odrzanju multietnickih struktura. †...‡ Etnicki sukobi popustaju samo onda kada su nadjeni drugaciji zajednicki ciljevi i kada se dosegne rastuci privredni napredak. Osiromaseno stanovnistvo zapadnog Balkana postaje sve vise leglo nasilne nestabilnosti i nemira. Jos vise usitnjavanja i jos vise bede ne moze da bude odgovor. Paznja mora da se koncentrise na zajednicke interese i prednosti integracije. Proces popustanja izmedju Srba i Albanaca nije nemoguc u novoj integrativnoj politici. Mora da se izgradi zajednicki put koji od balkanske periferije brzo vodi ka rastucoj integraciji. To je po mom cvrstom uverenju jedini moguci put da bismo se otrgli od nasilja i ratova. To je jedini put koji bi znacio »nikada vise«.