Broj 262

Zbivanja

Bolna ranjivost Srbije

Znaci oporavka, mada postoje, jos su, nazalost, manje uocljivi od zamaha nasilja

Dragos Ivanovic

Dusan Mihajlovic je 15. maja sa olaksanjem saopstio javnosti da od njegove najavljene ostavke na mesto ministra unutrasnjih poslova nema nista, jer je pohvatana grupa koja je kidnapovala Milorada Miskovica, predsednika Delta kompanije. Svojevremeno, kada je prvi put pomenuo svoju ostavku, njegova resenost zvucala je jos dramaticnije: ili ce nadlezni vladini organi smrsiti konce kriminalcima ili ce ovom zemljom zavladati mafija. Pitanje je, medjutim, koliko ovakve pateticne izjave zvanicnika povodom konkretnih slucajeva ulivaju spokojstvo gradjanima u pogledu stabilnosti opstih prilika kod nas. Ljudi su, izgleda, skloni da sopstvenu i drustvenu bezbednost procenjuju po tome koliko su drzavni organi, pre svega oni najvisi, za ovih nekoliko meseci uspeli da cvrsto stanu na sopstvene noge i koliko smo postali normalna drzava. A upravo u tom pogledu svima nama se pruza jedna prilicno zamucena slika.

Ostaci autoritarizma

Istina, Vlada Srbije je preduzela odlucne reformske korake, cak nas njeni celnici uveravaju da smo u tom poslu brzi i efikasniji od drugih zemalja koje su prolazile kroz tranziciju. Uspela je da bar zaustavi sunovrat standarda, a krenula je i u razracunavanje s kriminalom. Sve u svemu, Vlada moze da racuna na prelaznu ocenu.
Ostali organi, koji treba da predstavljaju oslonac demokratskih promena, kao na primer Skupstina i pravosudni organi, najblaze receno postigli su vrlo mrsave rezultate. Skupstina jeste donela masu reformskih zakona, ali je sve to islo dosta traljavo, ostavljajuci utisak da najvisi zakonodavni organ jos radi u matrici prethodnog rezima. Uzmimo samo kako se ponasa nova vecina u Skupstini. Gotovo se svakodnevno desava da se skupstinske sednice prekidaju i odlazu zbog nedostatka kvoruma. O razmerama ove nediscipline, za koju do sada jos niko nije pozvan na odgovornost, moze se suditi po ovim brojkama: od 250 poslanika, DOS u Skupstini ima oko 170, a za vecinu je dovoljno 126. Na delu je, dakle, ista logika kao nekada vecina moze sve, pa cak i da ignorise dobre obicaje i svako drugacije misljenje. Zar i to nije ostatak nekadasnjeg autoritarizma i to na mestu gde, po prirodi stvari, ne bi uopste smelo da bude mesta ikakvoj samovolji.
Nevolja je u tome sto je nova vlast, ignorisuci manjinu, ignorisala i sopstvene birace. Nikome nije promaklo da su se dosovski poslanici jedva culi u skupstinskoj debati povodom reformskih zakona. Oni su svoju cutljivu uzdrzanost pravdali ustedom vremena kako bi donekle neutralisali propagandnu raspricanost espeesovaca i radikala. Prevideli su, medjutim, da su time prekinuli komunikaciju s gradjanima, na cije razumevanje i podrsku racunaju. Kada su naknadno uvideli gresku, na brzinu su sacinili ministarske i strucnjacke ekipe i razleteli su se po gradovima Srbije da svojoj bazi tumace sta su, zapravo, hteli sa reformom.

Strah i zabrinutost

Postoje i druge stvari kada je rec o tome kako vlast koristi svoja ovlascenja. Kod nas se, nazalost, o personalnim i drzavnim stvarima jos otvoreno i javno odlucuje u vrhu DOS-a, a Skupstina i Vlada su samo puki dekor. Umesto da Skupstini i Vladi pribavlja ugled i ucvrscuje njihov legalitet i integritet, DOS se ponasa kao da je i dalje u opoziciji ili u ilegali. Ima i mnogo nerazjasnjenog u odnosima u samom DOS-u. Izmedju DSS i ostatka DOS-a povremeno i u Skupstini izbijaju razlike za koje se jos ne vidi dokle dosezu. Da li je DSS ono manje reformsko krilo DOS-a i da li ce bas oko toga uskoro doci i do dubljih razlika? Recimo, na zahtev DSS iz skupstinske procedure povlaci se desetak zakona kojima se prosiruju ovlascenja Skupstine Vojvodine. To je jos vise dolilo ulje na vatru u ionako zategnutim odnosima Novog Sada i Beograda, tako da se svaki detalj, ovoga puta to je bila najavljena prodaja Beocinske fabrike cementa, koristi da se strasti i neslaganja jos vise raspale. Uz sve to idu i nesredjeni vladini odnosi sa sindikatima, tako da smo stalno pred novim talasom stihijnih strajkova.

Ako su republicka Skupstina i Vlada sa velikim bremenom problema, savezni organi i Skupstina i Vlada su u direktnoj krizi. Desavanja u neprirodnoj koaliciji DOS-a i SNP-a mogu da izazovu pravu politicku blokadu i da paralisu sve dosadasnje dobre tekovine. SNP predstavlja direktnu smetnju za pristojan razgovor sa Crnom Gorom, mada se i DOS u tome nije proslavio. U slucaju Sainovica i Zebica jasno su pokazali da nisu zainteresovani za istragu kriminala, a njihovo odbijanje da se Milosevic izruci Hagu direktno ugrozava ne samo nacela pravde, vec i ekonomsku obnovu i razvoj odnosa sa svetom.
Na strani takozvane opozicije, i parlamentarne i vanparlamentarne, dolazi do pojava koje izazivaju strah i zabrinutost. Nema ni pomena o tome da se nametljivo radikalsko suprotstavljanje u Skupstini moze shvatiti kao neka alternativa reformskim potezima vlasti. Sve sto cine vise je nasilje nego skupstinska opstrukcija. Svojim ekstremnim ponasanjem gube i kod sopstvenih trezvenih biraca, ali to i dalje cine jer su pre svega zainteresovani za produkciju haosa. Kao da svima jasno porucuju: ne budite suvisni optimisti, nasilni rasplet politickih prilika jos nije proslost u ovoj zemlji. Tu spada i SPS, koji ne pokazuje zelju da se menja u demokratskom smislu.

Zarista nasilja

U bloku vanparlamentarne opozicije jasno se profilisu desnicarske snage okupljene oko SPO koje svojski rade na rehabilitaciji cetnistva. Trebalo je samo videti taj morbidni skup na Ravnoj Gori 13. maja, na kojem se sabralo, neki kazu 30 000, a neki tu brojku podizu i na 100 000 ljudi, gde se vitlalo nozevima i sve se prolamalo od pucnjave iz vatrenog oruzja. Cela je ta druzina odisala nezdravim nabojem i nestrpljenjem da se najzad krene u nekakav odlucan boj.
Prema tome, dobronamerno pitanje Dusana Mihajlovica s pocetka teksta, ili ili, ne svodi se samo na obracun s pojedinim kriminalnim grupama, vec ima i siri drustveni okvir. Srbija je i dalje zemlje mnogih nesredjenih odnosa i puna zarista nasilja jug Srbije, Kosovo, ubistva po stanovima i na javnim mestima, pretnje i otmice, razne tajne organizacije, sve agresivniji grafiti po ulicama. Znaci oporavka, mada postoje, jos su, nazalost, manje uocljivi od zamaha nasilja. Kao da i dalje vlada strahovanje da opet s neke strane moze da grune oluja. Sve dok bude tako ova ce zemlja i dalje biti na vatrometini s osecanjem neke bolne ranjivosti.

 


© 1996 - 2001 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar