Pre izvesnog vremena, u istom broju Politike, pojavio se medju cituljama jedan spomen, a na sledecoj stranici jedan »medicinski apel«. Po sustini, udaljenost izmedju ta dva teksta je tolika da bi mogla da se meri svetlosnim godinama – od teske razdiruce emocije pa do demagogije, obmane i podvale.
Majka arhitekta i otac lekar dali su »in memoriam« svom sinu brucosu Gradjevinskog fakulteta u Beogradu, vojniku na odsluzenju vojnog roka, koji je pre devet godina poginuo u borbenim operacijama Vojske Jugoslavije u okolini Mostara. Napisali su unesreceni roditelji da su ostali bez sina u vreme kada »Srbija nije bila u ratu«, u vreme kada »nijedan vojnik iz Srbije nije bio van Srbije«, u vreme kada »Srbija se saginjati nece«. Ocajnici su naveli: »Koliko cemera, koliko, koliko suza, bola i jada donese nam ove tri misli ‘najveceg sina srpskog naroda’«.
Zalost neutesnih roditelja pretvorena – kako bi psihologija rekla – u jaci stepen utucenosti, u tugu, u nesrecu, tokom devet godina u konstantan dusevni bol, u ocajanje, ali nije presla u patetiku, u tuzbalicu. Ona je osuda! Osuda u ime mnogih mladih ljudi koji su mogli da budu radnici i intelektualci na ovom svetu. Roditelji znaju krivca i optuzuju ga. A tri navedene recenice su njegov lik iza kojeg je on bio skriven. Ta maska njegova bila je ocita, bez obzira sto je mnogi ni tada, a ni danas nisu uspeli da sagledaju.
Drugi oglas preko cele strane dnevnog lista bio je »Apel lekara, republickih i saveznih poslanika rukovodstvu Republike Srbije i SR Jugoslavije, medicinskoj i najsiroj javnosti za adekvatno lecenje Slobodana Milosevica i za obezbedjenje ambijenta u kome ce se ono realizovati«.
Jednim vrlo dugim i prilicno trapavim tekstom devetnaest lekara, medju kojima je potpisan i Milovan Bojic, objasnjavaju – kao izvadjenim redovima iz medicinskog udzbenika: psiholoske aspekte bolesti srca, simetricnu hipertroficku kardiomiopatiju, sa zakljuckom da se »Tesko obolelom Slobodanu Milosevicu moze jedino pomoci kompetentnim visokospecijalizovanim lecenjem u uslovima gde ne bi doslo do pogorsanja zdravstvenog stanja...«

Kompetentan ekspertski tim, kako potpisnici sebe nazivaju, obraca se »upozorenjem, koje je liseno svake politicke obojenosti«.
Ako taj udzbenicki isforsiran strucan stil pisanja podvrgnemo najmanje strogom vrednovanju, po Bejlinu on ce dobiti kao kic negativnu vrednosnu oznaku, a kao demagoski trik odaje ga insistiranje na obavestenju da je »upozorenje liseno svake politicke obojenosti«. A sta je demagogija nego zavodjenje naroda pogodnom recitoscu da bi se doslo do svog cilja. U ovom slucaju uz mnogo patetike, koja pak u pomenutom oglasu »in memoriam«, iako je smrt u pitanju, nije ni blizu dotaknuta.
Ne verujem da bi i najstrasniji mrzitelj bivseg predsednika mogao da kaze – kako je sejao tako ce i znjeti!
A posejao je mnogo smrti. Nije ni njegova pesma daleko od Klajsta, potpaljivaca mrznje, koji je pevao: »Njihovim lobanjama i kostima obelezite svaku livadu i polje...« Cak i coveku koji je diktirao narodu ponasanje, koje se pretvaralo u nemoral, izdaje prijatelja, nepostovanje svih vrednosti, prevare, ubistva bez ubica, ne moze se tek tako pozeleti smrt. On je u zatvoru da bi odgovarao za zlo koje je pocinio. A zar bi neko mogao da pomisli da bi njegovim cuvarima, ispitivacima i sudijama prevashodno stalo da pre vremena ode sa ovog sveta!? Tretman u sadasnjem obivalistu mu je bolji nego svim ostalim zatvorenicima, a na srecu pruzeni su mu tamo lekovi za pritisak, koje ljudi na slobodi, trceci iz apoteke u apoteku, danima ne mogu da nadju.