Miroslav Filipovic

U poslednjih deset godina jedan broj predstavnika srpskog naroda pocinio je veliki broj zlocina. Broj ubijenih predstavnika drugih naroda meri se hiljadama. Iako se za deo zlocina znaju pocinioci, a za drugi deo postoje podaci i svedoci koji u sudskoj istrazi mogu da dovedu do pocinilaca, vlast, suprotno ocekivanjima, kao da nema nameru ni da sudi onim pociniocima koje zna, niti da, sprovodeci istragu, dodje do onih pocinilaca koje za sada ne zna.
Sustinsko pitanje koje ja pokusavam da postavim, pored ostalog i ovim tekstom, pitanje na koje pozivam da svima nama odgovore obe nase vlade, oba nasa predsednika i oba premijera, obojica ministara pravde, glasi:
Da li je u ovoj zemlji ubistvo drugog coveka kaznjivo?
Ako jeste, zasto sve ubice za koje vlast zna da su ubice nisu uhapsene i zasto im se ne sudi, a ako ubistvo nije kaznjivo onda vlast ne treba nista da objasnjava.
Doduse, istorija civilizacije i istorija ratova poznaju periode i situacije kada je nekakvim zakonom bilo dozvoljeno pobednicko orgijanje i pljackanje. Ti zakoni su vojnicima pobednicke vojske dozvoljavali da nekoliko dana po osvajanju nekog grada ili teritorije nekaznjeno ubijaju i pljackaju i na svaki drugi nacin terorisu porobljene stanovnike. Tih nekoliko dana (zapovednik bi tacno odredio koliko) nisu vazili nikakvi zakoni i lokalno stanovnistvo i njihova imovina bili su van svih zakona. Medjutim, onog casa kad je rok istekao svi zakoni su ponovo stupali na snagu i ubistva, otimanje zena i pljackanje su prestajali. Cak se desavalo da zapovednik javno kazni vojnike koji su posle datog roka nastavili sa orgijanjem.
Sta sprecava nasu Vladu da donese slican zakon i da u tom zakonu napise da pripadnici oruzanih snaga Jugoslavije (policija i vojska, a po potrebi i svi koji su se tamo zatekli) bez obzira sta su ucinili na Kosovu u vremenu »tom i tom« nece odgovarati ni pred sudom, ni pred bilo kim, niti ce iko smeti da ih pita sta su tamo radili. Tim zakonom bi se najlakse eliminisao raskorak izmedju »normativnog i stvarnog«.
Ovako, ono sto se desavalo na Kosovu, nacin na koji su ubijani albanski civili i sve ono sto se dogodilo posle toga i dogadja se i danas, ukazuje da je, narocito u policiji, bio fakticki proklamovan princip nekaznjivosti ubistava, silovanja i pljacki, a kao rezultat te fakticke proklamacije imali smo strasne zlocine kojih cemo se decenijama stideti i cija masovnost i bestijalnost navodi deo populacije da se pobuni protiv zajednickog zivota sa takvim zlikovcima.
Ja sam, posle pustanja iz zatvora, bio u prilici da mnogo putujem, da se vidim i da razgovaram sa veoma vaznim ljudima, da ucestvujem na vaznim skupovima. Na svim tim skupovima su mi »nabijani na nos« ti strasni zlocini koje su izvrsili »Srbi«. Nista nije vredelo moje pravdanje da ja nista od toga nisam ucinio i da je to ucinio samo mali broj mojih sunarodnika. Naravno, svi su me sacekivali sa tom proklamovanom »nekaznjivoscu zlocina«. Da su nasi tuzioci pokrenuli istrage, da su nasi sudovi osudili ubice i zlocince, onda bismo mogli da se branimo tim argumentom. Ovako, ne. Ovako dolazimo do sindroma razbijenog prozora.
Ko jos nije doziveo pricu o razbijenom prozoru. Koliko puta vam se desilo da vam dete dodje iz skole i trazi novac za razbijen prozor. Neko je u razredu razbio prozor i uciteljica je, u nemogucnosti da nadje krivca, razrezala svakom detetu deo prozora, odnosno novca za naknadu stete.
Isto je i sa ratnim zlocinom. Neko je pocinio ratni zlocin i cela Srbija je obavezana da plati razbijen prozor. Naravno da gradjani Srbije, posto su suvereni, imaju pravo da kazu: »Necemo da trazimo onoga ko je razbio prozor, platicemo solidarno«, ali bi, prema onome sto ja znam, vecina odbila tu cast ili bi bar trazila da se na referendumu izjasni da li zeli da plati deo prozora ili da natera onoga ko je razbio prozor da ga plati, tim pre sto se krivci znaju.

Pogibija, ubistvo i likvidacija

Kada su u pitanju ubistva civila na Kosovu od strane pripadnika oruzanih snaga Jugoslavije, nacelno postoje dve velike grupe u koje se mogu svrstati svi zlocini. Prva, manja grupa obuhvata ubistva ili, preciznije, pogibiju civila koja se, na neki nacin, moze svrstati u »kolateralnu stetu«. To su one situacije kada je, najcesce iz kuca, pucano na vojsku ili policiju. Jedan od komandanata 125. motorizovane brigade u razgovoru sa mnom opisao je nekoliko takvih slucajeva; evo jednog:

»Kretali smo se u borbenom poretku kroz ‘to i to’ selo. U koloni su bili i tenkovi i oklopni transporteri i druga vojna vozila. Odjednom je iz nekoliko kuca pocela zestoka puscana i mitraljeska vatra na kolonu. Iz ranijih borbi sa teroristima znali smo da imaju i protivoklopna sredstva. Brzo smo okrenuli tenkove i uzvratili vatru koja je ubrzo prestala. Kada smo usli u kuce iz koji je pucano na nas, zatekli smo jedan broj ubijenih civila.
Posle je ceo svet brujao da je vojska ubila toliko i toliko zena i dece. Medjutim, mi smo se samo branili. Mi nismo videli ko je pucao na nas. Uostalom, po zakonima rata, ako se iz civilnog objekta dejstvuje na vojsku, to vise nije civilni objekt«.

• pred njim civili,
• da ti civili po svom uzrastu i polu (deca, zene i starci) nisu nikad mogli da budu neprijateljski vojnici, odnosno borci,
• da ti civili nisu naoruzani,
• da ti civili nicim ne ugrozavaju, niti mogu da ugrozavaju njega ili njegove drugove.

Moja prica

Prve vesti o ruznim stvarima koje su ucinili momci u plavim i zelenim maskirnim uniformama stigle su do mene neposredno posle »Vukovarske operacije«. Kraljevo ima srecu, ili nesrecu, da je u njegovoj okolini stacionirana jedna od elitnih oklopnih brigada. Tako je bilo i u ratu u Hrvatskoj, pa odmah zatim i u Bosni. Momci, inace mirni Moravci i Sumadinci bili su na ratistu i dosli otuda sa strasnim pricama o stotinama ubijenih ljudi, o svinjama koje jedu ubijenu decu, o deci koju su gazili tenkovima, o strasnom i nepotrebnom ratu koji su zametnuli crveni carevi, ratu u kojem su stradali i nasi i njihovi, a da ni jedni ni drugi nisu znali zbog cega i zbog koga stradaju.
Dani su, i meseci prolazili, carevi su bili neumorni, narocito ovaj nas najcrveniji, pa su nasi momci opet i iznova odlazili u rat, odlazili i vracali se, da bi sa svakim povratkom kuci konstatovali da je tamo odakle su dolazili nepovratno ostajao deo njih i to onaj najbolji, najcovecniji i najmilosrdniji.
Vratili su se nasi momci i iz poslednjeg rata i... promenili se. Neki su nekako uspevali da izdrze, da ostanu normalni, da prezive, a neki, bogami, ne. Milan je aktivirao »kasikaru« pod sobom, Rade se pozdravio sa zenom i decom, seo na zeleznicku sinu, zapalio cigaretu i duboko i zudno uvlaceci dim, »kao da mu je poslednje«, sacekao brzi voz, Dragan je ubio svoju zenu i sebe. Naizgled, ni za sta!? A mozda ti mirni ljudi nisu mogli da zive sa onim sto su videli, ili mozda ucinili, ko zna? Nisu mogli da podnesu snove sa crvenim patuljcima, Hobitima, gremlinima i ostalim karakondzulama, koji su ih pohodili danju i nocu, sedali im na grudi i vadili iz krvavog i masnog dzaka i gurali im pod nos odsecene decje glave, devojacke usi sa zlatnim mindjusama, verenicko prstenje na odsecenim prstima...
Vreme, medjutim, leci i teze stvari pa smo u mesecima koji su prolazili svi poceli da zaboravljamo strahote rata.
Da li bas svi i da li bas sve strahote?
Mozda bi se te strahote nekako i zaboravile, da pocetkom proleca 2000. godine Sumadijom i Pomoravljem ponovo nisu krenuli pozivari noseci pozive za »vojnu vezbu«. Govorilo se da sada krecemo na Crnu Goru. Opet?! Pa zar nije dosta krvi, pa onoj cetrdesetorici jos ni »godina nije izasla« (iz opstine Kraljevo za vreme NATO kampanje poginuo je 41 pripadnik OS)?! No, vlasti su bile neumoljive. Policijski automobili su krstarili sumadijskim i pomoravskim selima i sokacima, hvatali mobilisane rezerviste i vezane ih, krvave i modre od batina, sprovodili u kasarne. Kao po komandi, ceo kraj je planuo. Veterani su se zacas organizovali. Ekipa Vojnog odseka koja je mobilisala vojsku u pomoravskom selu Stubal, jedva se spasla linca, a na obe strane je bilo ljudi koji su drzali ruku na rucici pistolja. Celo selo je izaslo pred njih i najurilo ih. Buknuo je protest rezervista.
Druzeci se sa tim cestitim ljudima primetio sam da su strahote kosovskog rata u dobroj meri zaboravili. Sve strahote – osim slika mrtve dece, i to narocito kod onih mladih ljudi koji su i sami imali decu. Govorili su mi: u tri rata smo ucestvovali i u sva tri rata gledali mrtvu decu. Sada je dosta. Crnogorsku decu hocemo da gledamo zivu. Govorili su: sto pedeset hiljada rezervista je ucestvovalo u kosovskom ratu, a jedva stotinu njih je cinilo zlocine. Uhvatite ih i sudite im. Necemo mi da nosimo pecat zlocinacke vojske i zlocinackog naroda!
Bas tada je iz mene konacno izasao tekst koji sam ja naslovio: »Decje suze protiv Milosevica«. Nosio sam ja tu pricu skoro godinu dana. Ispricao mi je jos u junu 1999. mladic koji je sa dvadeset pet godina vec bio veteran cetiri rata. Najbolji vozac »osamdeset cetvorke« u celoj vojsci. Tada nisam mogao da objavim tu pricu, rat se tek okoncao, veliki broj ratnih uredbi je jos uvek vazio. Onda su u Kraljevo dosle koleginice Elen Popovic iz pariskog lista Liberation i Jolanda Jaquemet iz zenevskog lista Le Temps. Prenocile su u mojoj kuci i ja sam im teska srca dao tu strasnu pricu. Sutradan smo otisli kod »malog« i on je uz uslov nastrozije anonimnosti ispricao svoje svedocenje. Posle nekoliko dana, oba lista su objavila strasnu pricu jednog »srpskog rezerviste po imenu Boris«. Svet je bio sokiran.
Evo kako je pricu doneo Liberation u broju od 12. jula 1999. pod naslovom »Les cauchemars d’un soldat serbe« i podnaslovom »Un conducteur de char de l’armee yougoslave raconte les exactions commises au Kosovo de mars a avril«. Ovde ponavljam samo nekoliko karakteristicnih detalja.

»Najgore se dogodilo sutradan«, prica on. »Naredjeno nam je da napadnemo selo u okolini Kline. Mislio sam da se tu kriju teroristi. Medjutim, bila je to odmazda. U selu su ostali samo civili. Jedan rezervista je ubio blizu trideset zena i dece. Video sam to svojim ocima. Navodno je njegov prijatelj poginuo u napadu NATO prethodne noci i to je bio razlog masakru. U meni je nesto puklo. Poceo sam da vristim kao lud. Moj suvozac je nastojao da me umiri: ti nisi nista ucinio, misli na svoju zenu i sina, na povratak kuci. Ali, meni je mozak stao, bio sam mrtav, biljka«, prica ovaj tenkista i dodaje da to nije jedini uzas kojem je bio svedok. Njegova jedinica je u aprilu prekomandovana na podrucje Djakovice i ucestvovala je u »ciscenju sela za selom«, tri puta zajedno sa »jednom od cetiri policije koje su operisale na Kosovu«.
»Posto bi na selo bilo ispaljeno nekoliko granata, oni su ulazili i ubijali, pljackali i palili«, prica ovaj tenkista. »Za njih nije bilo razlike izmedju civila i terorista, dovoljno je da je covek Albanac. Na kraju su dolazili njihovi kamioni. U jedne su utovarivali plen, u druge, kamione–frizidere, tela ubijenih Albanaca i odvozili ih. I to sam vidio svojim ocima«, kaze ovaj svedok i istice da ga vise niko i nista ne moze oterati u rat. »Govore nam o pobedi. Moja jedina pobeda je sto sam jos ziv«, zavrsava svoju pricu ovaj bivsi tenkista, pola radnik, pola seljak, kako ga opisuje Liberation.

Odmah su otisli u moju radnu sobu, ukljucili kompjuter i poceli sa »pretresom«. Jedan udbas je drzao u ruci nekakav spisak iz kojeg je citao fajlove koje je njihov strucnjak za kompjutere pronalazio na disku. Odmah mi je bilo jasno da je stvar mnogo ozbiljnija nego sto sam u prvi mah mislio. Shvatio sam da su oni boravili u mom stanu dok sam ja bio sa umirucim ocem u Beogradu i natenane pregledali sadrzaj mog diska i radne sobe. Ovo sada je bila samo formalnost, samo parada za sud. Doveli su i neke »gradjane« u kojima smo odmah prepoznali njihove »cinkarose«. U jednom momentu je sa stocica pao na pod moj novcanik u kojem sam sakriveno imao 100 DM. Bojeci se da ce da nadju tih sto maraka i da ih oduzmu, a to su nam u tom momentu bile jedine pare u kuci, podigao sam novcanik na sto i lezerno ga prekrio nekim papirom. Jedan od »gradjana« je pratio sta ja radim i otkrio novcanik pokazavsi ocima policajcu. Na srecu, »drug« nije bio zainteresovan. Njima je trebalo nesto drugo.
Dobro, sve se to zavrsilo i poveli su me u MUP, u prostorije drzavne bezbednosti. Pocelo je ispitivanje. Najpre su mi rekli da ovo moze da traje kratko, a moze dugo, moze da bude lako, a moze i tesko. Sve zavisi od mene. Rekao sam da cu da potpisem sve sto oni napisu, ali su oni zeleli da ja svojom rukom pisem. I, tako smo poceli. Oni su diktirali, a ja sam pisao. Celu noc. Interesovali su ih izvori mojih informacija.

Lekcija iz patriotizma 

Vec sam rekao da smo svi u porodici bili spremni za »susret« sa policijom. Ja nisam imao nikakvih iluzija da cu se izvuci. Znao sam da su moje kolege koje su pisale za IWPR bile pozivane na informativne razgovore u drzavnu bezbednost, pa sam verovao da to i mene ocekuje. Ipak, kad su me odveli u policiju nisam znao da sam uhapsen. Sada, kada pokusavam da rekonstruisem tih nekoliko sati i da pojmim da li sam ja to bio naivan pa nisam shvatao svoj polozaj, moram da zakljucim da nije bilo naivnosti. Ja sam policajce nekoliko puta pitao da li je pokrenut postupak protiv mene, kakav je moj status, imam li pravo na advokata itd., itd. Medjutim, policajci su mi uvek sa smeskom i veoma ljubazno odgovarali da ne shvatam ovo dramaticno, da ce mi kasnije odgovoriti na sva pitanja i pokazati sve papire, da oni samo rade svoj posao, »dajte da ovo zavrsimo brzo, pa da svako radi svoj posao«, tako da sam ja shvatio da njima trebaju neki odgovori, da zele da me ispitaju o mojim tekstovima i mojim izvorima, pa ce me onda pustiti i mozda kasnije podneti nekakvu krivicnu prijavu za sirenje laznih vesti ili eventualno »povredu ugleda drzave ili Vojske Jugoslavije«, sta ja znam. Da sam ja znao sta mi oni spremaju i ja bih se drugacije ponasao, jednostavno, branio bih se cutanjem ili bih negirao sve za sta me optuzuju. Mislim da bi to bio dobar pristup, jer zbog medijske kampanje koja se vec bila podigla ne bi mogli da me drze dugo u zatvoru, morali bi posle 72 sata da me ili puste ili okrive. No, napravio sam gresku naivno verujuci da ce oni posteno uraditi svoj posao.
Cak i kad su me sutradan sa krivicnom prijavom odveli kod istraznog sudije Okruznog suda u Kraljevu nisam svoj polozaj shvatao dramaticno. Tek kada me je on upoznao sa prijavom, tek kada sam saznao da sam okrivljen, odnosno »prijavljen« za spijunazu, upalile su se neke lampice u mojoj glavi, a kada su mi, posle prvog saslusanja, vezali ruke i odveli u zatvor, shvatio sam ozbiljnost svog polozaja.
Kraljevo je mali grad, a ja sam u gradu bio najpoznatiji novinar. Imao sam veliki broj postovalaca pa i ponekog obozavaoca, bavio sam se i publicistikom i humanitarnim radom. Slavica je imala jednu od najboljih apoteka za koju se govorilo da je dokazala da »privatno i humano« mogu da idu zajedno, nas sin Aleksandar je kao maturant gimnazije bio vodja djackih, ali i profesorskih protesta, jednom recju, malo ko je mogao da kaze da nas ne zna, a svako ko nas je znao morao je da nas zna po dobru. Neke kolege me nisu volele, zavidele su mi, ali to je u novinarstvu tako, uspeh vam nece oprostiti.
Grad je bio u soku. Sticajem okolnosti, tog dana je policija uhapsila veliki broj novinara u Pozarevcu pa se verovalo da ce to sa mnom trajati nekoliko sati ili dana i da ce me pustiti. Kad se to, medjutim, nije desilo i kad se saznalo za sta sam okrivljen, zavladala je neverica. Moram da odgovorim na pitanje koje mi je nekoliko kolega postavilo – da li su moji sugradjani poverovali da sam spijun. Niko nije poverovao, naravno, kad kazem niko, to niposto ne znaci doslovno niko, ali je taj broj bio do te mere mali da smem da kazem – niko! Slavica je odmah otisla kod nasih prijatelja koji rade u vojnoj bezbednosti. Mi smo znali da me vojna bezbednost prati, znali su i oni da mi znamo, ali smo igrali igre »bez granica«. Odgovorno tvrdim da je kompletno osoblje Kontraobavestajne grupe Vojske Jugoslavije (KOG) Kraljevo, na celu sa komandantom, pukovnikom cije ime znam, bilo iznenadjeno mojim hapsenjem koliko i ja. Pojma nisu imali, a to su nezvanicno saznali preko radija, a zvanicno kada im je njihov tadasnji sef general Geza Farkas sluzbeno javio. Njihova reakcija je, pored iznenadjenja, bila najpre neverica, a onda i ljutnja, jer je to ulazak u njihov »zabran«. Kasnije, kad sam izasao iz zatvora, moj poznanik, inace oficir VJ, mi je rekao da su oni, misleci na vojsku, od prvog momenta znali da ja nisam spijun ali da mi se namesta gadna igra u kojoj oni ne zele da ucestvuju. I nisu ucestvovali.
Meni je prilikom istrage u vojnom sudu u Nisu istrazni sudija kapetan Radomir Mladenovic predocio prepisku generala policije Radeta Markovica i generala VJ Geze Farkasa, prepisku koja je vodjena one noci, jutra i prepodneva kada sam saslusavan u policiji u Kraljevu. Markovic je uporno trazio da se vojska ukljuci u slucaj, a Farkas je to jos upornije odbijao da bi ga konacno i odbio. Svojim ocima sam video poslednje pismo generala Farkasa generalu Markovicu u kojem stoji da u mojim delima nema obelezja »kr. dela spijunaze«, a da ako ima »kr. dela sirenja laznih vesti«, onda treba da mi sudi civilni i to Opstinski sud u Kraljevu. To, medjutim, nije bilo dovoljno da se usijane glave opamete i oni su mi ipak »skrpili« krivicno delo spijunaze i to tako sto su Agenciju France-press, dakle jednu od najpriznatijih i najautoritativnijih informativnih agencija u svetu, proglasili za spijunsku organizaciju kojoj sam ja dostavljao spijunske izvestaje u vidu novinarskih tekstova koje sam uredno potpisivao.
Zanimljiva je bila i reakcija ljudi iz policije. Hapsenje je obavila ekipa drzavne bezbednosti iz Beograda i bilo je problema da se medju kraljevackim udbasima pronadje asistent koji je trebalo da me pokaze »Beogradjanima« i da zajedno sa njima izvrsi pretres stana i sve ostalo. Jedan po jedan su odbijali pozivajuci se neko na poznanstvo, neko na ovo neko na ono... Policajci su »listom« odbijali da se »brukaju i sprovode Filipovica«. Kola su se slomila na Mikici, mladom policajcu koji zivi u selu moje taste. Mikica je iste veceri otisao kod moje taste, izvinjavao se i cak plakao, navodeci neke dogadjaje iz njegovog detinjstva kada sam se ja lepo ponasao prema njemu »kao prema svom detetu«.
Ljudi u zatvoru su takodje bili iznenadjeni kada su me videli. Strazari su dolazili da me vide, a nadzornici su mi dozvoljavali da lezim i na druge nacine krsim pravila, naglasavajuci da to nije uobicajeno, ali, eto, u mom slucaju... Ispostavilo se da poznajem i upravnika zatvora (nisam znao da radi taj posao), koji me je utesio rekavsi: »Ne mogu da ti kazem da ne brines, ali, kad su i takve ljude poceli da hapse, ovo ne moze dugo da traje. Ja ovde imam pun zatvor. Ili su sitni lopovi ili posteni ljudi. Izdrzi i cuvaj zdravlje!«
Kada je u pitanju drugo krivicno delo za koje sam okrivljen, sirenje laznih vesti, ni tu nisam imao problema sa sugradjanima. Gradjani Kraljeva, za razliku od Beogradjana, znaju da su nasi momci na Kosovu cinili ruzne stvari. A znaju tako sto su to sami momci pricali po povratku sa Kosova. Sticajem okolnosti, iz opstine Kraljevo je u kampanji na Kosovu ucestvovalo 23 000 sto rezervista, sto aktivnih vojnika ili policajaca. Taj podatak je saopsten na sednici SO Kraljevo, a vojska ga nije demantovala. Za opstinu Kraljevo, koja ima oko 120 000 stanovnika, to znaci da je, prosecno, iz svake porodice neko bio na Kosovu. Kad su se vratili svi su bili puni prica i dozivljaja, od kojih je malo bilo herojskih. To su uglavnom bile price o spaljenim albanskim selima, kolonama izbeglica, lesevima. Poneki momak se hvalio da smo ovoga puta »Siptarima j... majku«, ali osnovno osecanje najveceg broja rezervista je stid i nemirenje sa ulogom koju su imali na Kosovu.
Dakle, ja nisam imao problema sa mojim sugradjanima. Cak i oni koji su mi zavideli, cak i oni koji su me iz bilo kog razloga mrzeli, znali su da sam ja nevin, da nisam spijun i da se ono sto sam u svojim tekstovima opisivao zaista dogodilo i to daleko, daleko strasnije nego u mojim pricama.
Sa takvim razmisljanjima, sa kosmarom u glavi, sa velikom brigom za moju porodicu, kako ce i od cega da zive (ja sam jedini zaradjivao), odveden sam u Nis.

Strasni sud

Tek kasnije sam saznao da je sve to bilo unapred dogovoreno i odredjeno. Okruzni sud u Kraljevu imao je zadatak samo da mi odredi pritvor i da se, kobajagi, na zahtev tuzioca oglasi nenadleznim i predmet ustupi vojnom sudu. U stvari, Milosevicu je u mom slucaju bila neophodna apsolutna kontrola nad sudom u svim fazama postupka, a takvu kontrolu nije mogao da ostvari u Kraljevu. Ne zato sto su sudije u Kraljevu bile postenije od drugih sudija, nego bas zbog moje reputacije, zbog protesta velikog broja gradjana, koji su trajali celo prolece, zbog opozicione vlasti i sredstava javnog informisanja koja bi listom bila na mojoj strani. Vlast jednostavno nije bila sigurna da ce u Kraljevu moci da sprovede »sefov« nalog i ja sam otisao u Nis, u Vojni sud 3. armije koji je imao veoma bogato iskustvo u montiranim procesima protiv Albanaca, ali ne samo u montiranim procesima, vec i u onim drugim koji nisu bili montirani jer su sudije u Nisu bile toliko bahate da se u jednom broju slucajeva nisu trudile ni da montiraju proces. To je odgovor na pitanje zasto nisam ustupljen Vojnom sudu 1. armije u Beogradu, jer je Kraljevo u vojnoteritorijalnom smislu pripadalo prvoj armiji. Beogradske vojne sudije nisu mogle da progutaju moj predmet.
U cetvrtak sam se obreo u Nisu, u vojno-istraznom zatvoru. Jedva su me primili. U pocetku su odbijali da me prime uopste, pa su onda rekli da ne mogu da zatvore coveka po resenju suda iz Kraljeva, jer to sto se taj sud oglasio nenadleznim, ne znaci da ce ovaj sud da se oglasi nadleznim. Na kraju su, posle naloga iz Beograda, napisali resenje i ja sam usao u celiju broj 1. Docekali su me Nedzmedin Ajzazaj, osudjen na 13 godina zatvora zbog terorizma, zatim Semsudin Kurti, vojni begunac sa Kosova, i mali Crnogorac Bobi koji je zakasnio nekoliko dana sa nekog vojnickog odsustva.
Odmah sam uspostavio dobar odnos sa »cimerima«. Po nepisanom robijaskom pravilu, glavni u sobi je bio Nedjo, kako smo zvali Nedzmedina. Medjutim, on je prvenstvo odmah predao meni, iako ja ni za zivu glavu nisam zeleo da ga uzmem. Trazili su mi novine, a Slavica mi je tog jutra kupila sve novine koje su mogle da se nadju u Kraljevu. Nedjo je otvorio Danas i na drugoj strani video moj tekst »Berkovo, selo koga nema«. To je bio tekst koji je govorio o jednom srpskom selu na Kosovu koje su Albanci posle povlacenja VJ potpuno ne samo unistili, vec i demolirali, posekli sve vocke, porusili i zatrpali bunare, cak i pse pobili. Tuzna prica kakvih je u tom vremenu bilo dosta. Naravno, na obe strane. Nedjo je procitao tekst, znao je da sam ga ja pisao. Pruzio mi je ruku i rekao: odlican tekst.
Sve vreme boravka u zatvoru imao sam priliku da razgovaram sa pritvorenim Albancima. Sa nekima sam bio u istoj celiji, a sa nekima sam razgovarao za vreme setnji ili, jednostavno, po podne ili uvece, kada u zatvoru nije bilo staresina, pa su strazari dozvoljavali razgovor i susrete.
Zanimljiv je stav tih ljudi prema zlocinima koji su pocinjeni na Kosovu. Mozda ce mi »Srbi cistunci« zameriti na onome sto cu reci, ali nema veze. Mozda ima i drugacijih Albanaca, ali u ovima sa kojima sam ja bio zajedno u zatvoru bilo je neceg viteskog, iako su mnogi od njih osudjeni za terorizam na veoma visoke kazne zatvora. Svi su oni u istrazi i na glavnom pretresu priznavali istinu. Ako su bili borci OVK, priznavali su da su bili borci, ako su ucestvovali u borbama sa VJ ili policijom, i to su priznavali. Bekim S., mladic od dvadeset i nesto godina sa najlepsim osmehom koji sam video, osudjen na 12 godina zatvora, priznao je na sudu da je nisanio na pripadnike vojske i tom prilikom pucao u njih. Medjutim, to sudu cesto nije bilo dovoljno, pa su ti ljudi, pod zakletvom da ce suditi posteno, neretko dodavali optuzbe sto je izazivalo zestoku reakciju Albanaca. Tako su Bekimu, po njegovim recima, dodali da je on rekao da je video kako su dva vojnika pala posle njegovog pucanja na njih.
Bekim je bio besan. Kad se malo smirio, dosao je do mojih vrata.

»Miroslave, zasto to rade, zasto im to treba. Ja sam sve priznao. Mene kazna ne interesuje, ja sam borac za slobodu svog naroda. Ja sam priznao da sam pucao, cak sam rekao da sam zeleo da oni padnu posle toga, ali nisam rekao da su oni pali. Mozda jesu, ali ja to ne znam. Svi smo pucali na sve. Oni na nas, mi na njih. Bilo je mrtvih i ranjenih i kod nas i kod njih.«

»Ljudi koji su odlucili da vas zatvore na bazi ovako, u najmanju ruku problematicnih dokaza, smatraju da ste vi i dalje krivi. Njima vase oslobadjanje nista ne znaci. Prema tome, to sto ste pusteni je nesumnjivo dobar znak, ali, koliko ih ja poznajem, oni ce nastaviti da traze dokaze i da pritiskaju sud ne bi li vas ponovo smestili iza resetaka.«

»Evo kako stvari stoje« – rekao je – »vi ste okrivljeni za spijunazu. Bili ste pet dana u zatvoru, a onda ste pusteni. To se u principu ne radi. Ako se uhvati spijun onda se to ne radi ako se nema dovoljno dokaza, a ako se dokazi imaju onda se takav covek ne pusta na slobodu. Dakle, sve govori u prilog tome da vas vise nece zadrzavati. Svrha pritvora je da se osumnjiceni spreci da pobegne, da ne unisti dokaze, da ne kontaktira saucesnike i svedoke. Pustivsi vas iz zatvora tuzilac je stao na stanoviste da necete da pobegnete, da nema dokaza koje biste unistili i da vasi susreti sa drugim ljudima nisu bitni. Drugim recima, priznali su da su pogresili i sada gledaju da steta bude sto manja.«

Nova vlast bas i nije nova

Ja sam duboko verovao da ce ta kampanja trajati neko kratko vreme, da ce ljudi vodjeni emocijama i srcem vrlo brzo »ispucati« svu energiju i da ce, kad vide da od vike po novinama nema nikakve vajde, polako dizati ruke od mene. Tako bi i bilo da nije bilo moje Slavice i nase dece i moje redakcije iz Londona. Slavicini motivi su bili jasni a redakcija iz Londona je shvatila, prvo, da su i oni odgovorni za moje stradanje, a drugo, da je moj slucaj veoma iskoristljiv na zapadnom trzistu koje je jedva docekalo hapsenje i sudjenje jednom novinaru zbog toga sto je, najzad u Srbiji, rekao ono sto oni u svojim zemljama odavno govore.
Ja sam, medjutim, i pored gromoglasne podrske u kojoj se nije znalo ko me vise podrzava, da li kolege, da li javni radnici i gradjani, da li politicari, vrlo brzo primetio da prilikom davanja podrske politicari uglavnom izbegavaju da se solidarisu sa mojim tekstovima, cak su ih veoma nerado i pominjali. Sticao sam utisak da su me domaci opozicioni politicari i odgovarajuci deo domace javnosti branili samo zato sto me je Milosevoc uhapsio, a da pri tom niko nije ni video, a kamoli procitao tekstove zbog kojih sam optuzen. Svi su protestovali zbog mog hapsenja i sudjenja, ali niko nije rekao da sam ja u pravu i da nije u redu i dalje zataskavati zlocine nad albanskim i drugim civilima koje su pocinili pripadnici oruzanih snaga (vojske i policije) i za koje su najodgovorniji funkcioneri Jugoslavije i Srbije, uz poternicu i nalog za hapsenje, optuzeni pred medjunarodnim sudom, a srpski narod i njegova drzava okuzeni i zatvoreni u geto od kojeg tesko da postoji tezi i sramotniji.
Ja sam u to vreme imao puno razumevanja, narocito za politicare, jer sam znao da nam predstoje izbori, a da zalaganjem za priznavanje ratnih zlocina i njihovu javnu osudu nijedan politicar ne bi podigao sopstveni rejting, niti dobio kojeg glasaca vise. Posto sam i ja zeleo da opozicija dobije izbore nisam smatrao nimalo mudrim da se bilo ko od njih javno solidarise sa mojim tekstovima. Isto tako mi nije odgovaralo sto se nijedan moj tekst, iako sam za njih optuzen i osudjen, ali i dobio veoma prestizne nagrade, jos uvek nije pojavio ni u jednim domacim novinama. Podgoricke Vijesti su objavile tekst »Decje suze protiv Milosevica«, ali u Srbiji – niko. I za kolege sam u to vreme imao razumevanja. Ja sam bio optuzen zbog tih tekstova i mozda nije bilo mudro objavljivati inkriminisane tekstove. Mogla bi Miloseviceva kosa da zahvati jos nekog, mislio sam.
Ali, ma koliko tada imao razumevanja za sve koje sam naveo i koje nisam naveo, sto nisu govorili o predmetu mojih tekstova dok je Milosevic bio »ziv«, nije mi jasno zasto i sada, nekoliko meseci posle pada njegovog rezima, politicari i establisment uopste, ne samo da nisu otvorili tu neugodnu, ali neophodnu temu, nego na svaki nacin nastoje da opstruisu pojedinacne i veoma casne napore da se o zlocinima javno govori. Iz toga mogu da izvedem samo jedan jedini zakljucak, nije Milosevic niti strah od njega, a jos manje strah od gubljenja biraca bio razlog sto politicari nisu hteli ni da govore o zlocinima srpskog naroda protiv pripadnika albanskog naroda, a kamoli da ih javno osude. Isto vazi i za urednike domacih glasila.
Za vreme mog boravka u zatvoru i narocito posle pustanja iz zatvora moji tekstovi su bili prevedeni na gotovo sve svetske jezike. Ti tekstovi su se nalazili na vise od 1000 Internet sajtova, od Japana, preko Amerike, Kanade, africkih zemalja, Indije, pacifickih i atlantskih ostrva, jednom recju cela planeta je citala tih petnaestak tekstova. Mislim da smem da kazem da je Srbija jedna od malog broja zemalja u kojoj ti tekstovi nisu objavljeni. Sasvim sam siguran da nije u pitanju strah. Ne mogu da verujem da bi bilo koji list snosio bilo kakvu odgovornost ako to ucini. Ni medijska »zastarelost«, odnosno neinteresantnost ne moze da bude razlog. Tekstovi su i dalje veoma zanimljivi i aktuelni. Ako izuzmemo ljubomoru kolega, sa cijim sam se posledicama vec susreo, razlog moze da bude samo jedan – nespremnost politicara i novinara, pa i citavog drustva da govore o patnjama koje su pripadnici mog naroda naneli neduznim ljudima u drugom ili drugim narodima, i to najnezasticenijem delu populacije, deci i zenama.
Postoji jos jedan fenomen, koji mozda to i nije, ali ja ne znam kako da ga drugacije nazovem. Ja sam za svoje tekstove objavljene na web sajtu IWPR dobio nekoliko znacajnih nagrada. Prva je Nagrada za novinarsku hrabrost lista Danas iz Beograda. Obrazlazuci dodeljivanje nagrade bas meni Grujica Spasovic, glavni urednik Danasa, je rekao da »postoje oni novinari koji mnogo znaju, i oni koji lepo pisu, a Miroslav Filipovic i mnogo zna i lepo pise«. Druga nagrada je »Evropski Internet novinar 2000«, priznanje koje dodeljuje britanska »Net Medija« na osnovu glasanja zirija koji cine urednici virtuelnih medija iz svih zemalja Evrope. U obrazlozenju te nagrade koju su u Londonu primila moja deca, stoji da je, zajedno sa rezimom Milosevica, na marginu svetskih tokova, kao udvoricko i poltronsko, izbaceno i srpsko novinarstvo, a da sam ja, svojim tekstovima »vratio cast srpskom novinarstvu«. Na kraju, kao kruna dosadasnjeg rada, dosla su dva izuzetna priznanja. Prvo je »British press award 2001« za najboljeg Internet novinara godine u kolevci novinarstva, Velikoj Britaniji. »British press award« je britanski ekvivalent Pulicerove nagrade za americke novinare i u Engleskoj se nezvanicno naziva Oskarom za novinarstvo. Ove godine je ceremonija dodele nagrada obavljena u »London Hilton« hotelu. U konkurenciji za 23 priznanja u isto toliko kategorija bilo je 820 novinara, a ziri je cinilo 80 najpoznatijih urednika britanskih listova. U takvoj fantasticnoj konkurenciji ja sam dobio priznanje kao, do sada, jedini nebritanac u istoriji. Drugo priznanje je nagrada Nemackog udruzenja novinara za slobodu stampe. Na konferenciji za novinare koja je 3. maja odrzana u Berlinu i na kojoj su proglaseni laureati, predsednik udruzenja profesor Vajsenberg je rekao da sam ja svojim tekstovima »produbio pukotinu u Milosevicevom rezimu«.
Dakle, ja sam za neke svoje tekstove kao prvi i jedini Jugosloven, ili Srbin, svejedno, dobio Oskara za novinarstvo. Moji tekstovi su prevedeni na gotovo sve »normalne« svetske jezike, moje ime, prica o meni i moji tekstovi nalaze se na preko hiljadu web sajtova na Internetu. Sve to bi, po svim principima novinarstva kao profesije, trebalo da znaci maksimalno medijsko interesovanje, i za mene kao dobitnika i za moje tekstove koji su na »hladne Britance« ostavili takav utisak da su u obrazlozenju nagrade napisali: »Clanovi zirija su u njemu prepoznali hrabrog novinara koji nas sve cini ponosnim na nasu profesiju«.
Sve osim novinara i urednika srpskih medija. Zasto?
Ja nisam siguran da znam odgovor na to pitanje pa cu ga, bar za ovaj tekst ostaviti otvorenim.

Predsednik

Za vreme mog boravka u zatvoru, Slavici i mojim redakcijama javljali su se brojni, uglavnom nepoznati ljudi. Preko redakcija lista Danas u Beogradu i IWPR u Londonu, meni je upuceno nekoliko hiljada pisama podrske. Ljudi su nudili reci podrske, utehe, neki su nudili pomoc, neki novac. Svi su oni verovali u moje price, svi su oni znali da su te price samo deo strasne istine o strasnim dogadjajima koji su se desili na Kosovu. Posebno je zanimljivo bilo ponasanje rezervista iz Kraljeva i okoline. Nudili su se da svedoce na sudu, da oni sudu ispricaju sta su policija i vojska radili na Kosovu, da oni ispricaju svoje snove i svoje nemire. Nudili su se da blokiraju Kraljevo, nudili su se da naprave protestni mars do Nisa, nudili su se da opkole sud u Nisu i ne dozvole sramno sudjenje.
Zacudjujuce je, medjutim, ponasanje nekih politicara. Ja cu ovde navesti samo tri pisma koja su u vezi sa mojim slucajem. Prvo je otvoreno pismo koje mi je uputio Vojislav Kostunica, tada »samo« predsednik DSS, doduse i predsednicki kandidat DOS-a. Ono je objavljeno 30. avgusta 2000. u listu Danas pod naslovom »Filipovicu nije mesto u zatvoru«.
Evo pisma:

»Kazna na koju je osudjen Miroslav Filipovic je drakonska i zbog nje, kao pravnik, protestujem. Filipovic sasvim izvesno nije spijun. Ta teska i ozbiljna optuzba u ovom slucaju je potpuno bespredmetna, jer je izrecena za tekstove koji su objavljeni javno. Osudjujem, dakle, to sto je Filipovic uopste poslat u zatvor, posebno na tako dug period.
Demokrata sam, sto znaci da verujem u neprikosnovenost ljudskih prava i sloboda. Zato sam jos pre petnaestak godina bio jedan od osnivaca Odbora za odbranu slobode misli i izrazavanja. Odbor je protestovao povodom hapsenja i utamnicenja zbog napisane ili izgovorene reci, bez obzira na to koje je stavove osudjenik zastupao. Tako smo ustali u odbranu beogradske sestorice – Vladimira Mijanovica, Pavluska Imsirovica, Miodraga Milica, Gordana Jovanovica, Dragomira Olujica, ali i Vojislava Seselja, Dobrosava Parage, Alije Izetbegovica, Janeza Janse, Franje Tudjmana, Vladimira Seksa i Gojka Djoga. Naveo sam sva ova imena da bi se shvatilo da cin protesta zbog sudjenja nekome ko je nesto rekao ili napisao nikako ne znaci saglasnost sa stavovima koje je taj neko izneo. Tesko da je mogucno i zamisliti sta bi ti ljudi mogli da imaju zajednicko, sem cinjenice da su zbog reci robijali.
Sa onim sto je Miroslav Filipovic pisao i nacinom na koji je pisao ne mogu da se slozim. Svaki tekst koji pretenduje na dokumentarnost morao bi da pociva na proverenim podacima iz pouzdanih izvora. Neke tvrdnje u Filipovicevim tekstovima, kao ona da su pripadnici jugoslovenskih snaga odgovorni za smrt 800 albanske dece mladje od pet godina, ocigledno su nastale iz teznje ka senzacionalizmu. Te vrste krajnje neodgovornosti prema citaocima bilo je mnogo u minulih deset godina, i medju ratnim, i medju antiratnim novinarskim profiterima.
Osudjujem, dakle, presudu Miroslavu Filipovicu i smatram da mu zaista nije mesto u zatvoru. Istovremeno, nisam spreman da se slozim sa stavom da je Filipovic osudjen zbog toga sto je, navodno, iznosio istinu. Da je ovo pravna drzava, Filipovic svakako ne bi dospeo u zatvor zbog ovakvih tekstova. Istovremeno, da je ovo pravna drzava, i da kod nas ne vlada toliki moralni i duhovni rascep, verovatno bi se potrudio da proveri ono o cemu pise.«

»Slucaj novinara Miroslava Filipovica koji je na pravdi Bozjoj osudjen na vojnom sudu u Nisu samo je jedan u nizu slucajeva otvorene i sve besramnije drzavne represije protiv slobodnih medija i novinara koji u ovo smutno vreme pokusavaju da istinom pobede laz i nepravdu. Sav greh i krivica Miroslava Filipovica jeste u tome sto je profesionalno vrsio svoju novinarsku duznost i iznad svega trudio se da progovori o onim teskim istinama koje je trebalo da probude uspavanu savest srpskog naroda, narocito njegove indiferentne inteligencije. Reakcija rezima bila je surova i beskompromisna. Miroslav Filipovic je izveden na vojni sud kao »izdajnik« i preko noci osudjen na robiju bez jasno dokazane krivice. Ipak, danas u Srbiji istinita novinarska rec dovoljan je razlog da covek moze da bude proglasen za stranog agenta i protivnika drzave. Sve sto ne ulazi u uske kalupe uskoumlja i poltronstva vladajucih struktura predstavlja reakcionarnu i pogubnu zaveru protiv »jedine slobodne drzave u Evropi«.
Zasto rezimu toliko smeta istina i slobodni mediji? Upravo zato sto se nedela korumpiranih i neodgovornih vlastodrzaca najbolje vide i razoblicavaju u nezavisnom i profesionalnom novinarstvu. Zato sto za savesnog i odgovornog novinara nema tabu-tema vec jedino obaveza prema istini i citaocima koje je potrebno ne samo obavestiti o zbivanjima vec i dovoljno slobodno isprovocirati da se za tu istinu odlucnije bore i zrtvuju. Miroslav Filipovic je upravo novinar takve vrste i njegovi izvestaji su uvek ne samo objektivni i profesionalni, vec pozitivno provokativni i predstavljaju izazov javnosti da se odredjenije postavi prema kontroverznim pitanjima naseg svakodnevnog zivota, ne kao prema senzaciji vec kao prema ozbiljnim problemima za koje svi snosimo deo odgovornosti, ako nicim drugim onda barem svojim cutanjem i pasivnoscu. I suvise je mnogo bilo ovih godina dogadjaja o kojima se nije jos rekla zavrsna rec i o kojima predstoje ne samo meseci, vec i godine dubokog svenarodnog preispitivanja i pokajanja (preumljenja – promene uma).
Dok Miroslav bolestan i dalje u zatvoru pise svoje licno i zivo svedocenje o dubokoj nepravdi rezima koji pokusava u Srbiji da utamnici slobodnu rec, zaprepascujuce je da javnost i suvise lako zaboravlja one koji su svoju rec potvrdili licnim rizikom i patnjom. I suvise su brzo zacutali i mnoge kolege novinari i zastupnici ljudskih prava dok se odvija jedna bolna drama Filipovica i njegove porodice koja strada zajedno sa njim. I suvise lako se zaboravlja da tamnica u kojoj sedi Miroslav Filipovic nije samo ona u Nisu vec i po svim gradovima ponizene Srbije koja je u pomami licnog slavoljublja samoubilackog para pretvorena u svenarodnu tamnicu, zarobljene misli, duha i savesti. Ove nemuste reci svedocanstvo su jednog iskrenog osecanja i solidarnosti sa covekom koji je za buducnost demokratske i slobodne Srbije ugradio ne samo svoj novinarski talent i odvaznost vec svoj zivot i zdravlje.
             protosindjel Sava«

»Postovani gospodine Kostunica,
Najpre zelim da izrazim zahvalnost sto ste osudili zatvaranje i osudu mog oca, Miroslava Filipovica. Sasvim sam siguran da Vi moga oca znate jako dugo, jos dok je radio u Ibarskim novostima iz Kraljeva, i dok ste Vi sa gospodom Micunovicem i Djindjicem vodili jedinstvenu Demokratsku stranku. Sledstveno tome, znate da sasvim sigurno nije ono za sta su ga osudili, i zato Vam hvala sto ste stali u njegovu odbranu. Medjutim, postoji jedna stvar koju nisam mogao da razumem, a tice se Vaseg teksta u Danasu od 30. avgusta. Naime, iz konteksta nekih Vasih recenica shvatio sam da Vi zapravo smatrate da je Miroslav Filipovic izneo neistine u nekim svojim tekstovima, narocito o ubijanju albanske dece. Znate li Vi, gospodine Kostunica, da je Miroslavu Filipovicu sudjeno za sirenje laznih vesti? Sigurno znate da je on za to krivicno delo dobio tri godine zatvora. Da li Vi selektivno osudjujete tamnicenje novinara? Niko se ne moze naterati da brani i zastupa necije stavove, ali se cak ni ispod plasta velikosrpstva ne moze kriti istina. Ukoliko Vi ne znate da li je tacno sto je moj otac napisao, nemojte tvrditi ni da nije, a narocito nemojte Miroslava Filipovica da smatrate profiterom.
U Kraljevu ima dosta ljudi koji ne mogu da zaspe jer im se stalno vracaju prizori koje su videli na Kosovu. Ako Vi, postovani gospodine Kostunica, niste imali kontakta sa ljudima koji su bili u ratu na Kosovu, moj otac je imao. Niti su ti tekstovi senzacionalizam, niti profiterstvo, ti tekstovi su samo reprodukcija onoga sto je cuo od nebrojenih rezervista. I Miroslav je smatrao da ce na taj nacin ograditi Vojsku kao instituciju od zlocina koje su vrsili pojedinci. I to ne treba kriti. Miroslav Filipovic je, postovani gospodine, iznosio samo istinu. Proverene informacije. Da li Vi u to verujete, zavisi samo od Vas. I nemojte mog oca braniti samo sto je osudjen zbog pisane reci, jer nekim Vasim tvrdnjama Vi ga osudjujete kao coveka. Kao, nadamo se, buduci predsednik Vi cete morati da se izjasnite kako cete braniti javnu rec. Nacin na koji ste osudili zatvaranje Miroslava Filipovica nije bas najbolji, jer to sto prebacujete mom ocu, da je iznosio nesto neprovereno, uradili ste bas Vi.
Uz najlepse zelje za uspehom na izborima,
Aleksandar Filipovic«

Ko sve ima potrebu da govori o ratnim zlocinima

Secam se jedne decje pesmice o tome kako se sve brani domovina. Ne znam, brani se ovim, pa se brani onim, a na kraju pesmice se kaze, »domovina se brani zivotom i lepim vaspitanjem«. Dakle, upravo zbog lepog vaspitanja, upravo zbog nacela da svoju decu i svu drugu decu vaspitavam na temeljima legalnosti i postovanja zakona, upravo zbog toga sto sam celog svog veka govorio da ljudi treba da cine samo dobre i lepe stvari jer jedino tako mogu da uspeju u zivotu, upravo zbog svega toga zelim da se o tome govori i govorim o tome. Govorio sam i kada je bilo mnogo teze i opasnije, pa zasto da ne govorim i sada.
Dakle, u ovom mom popisu, ja sam prvi koji ima potrebu da javno govori o zlocinima. U vreme kad sam pisao te tekstove, duboko sam razmisljao o posledicama svog dela. Nisam ja bio mali niti sam bio naivan. Znao sam da cu imati posla sa policijom, pa i sa sudom. Medjutim, tog proleca je Srbijom krenuo talas gradjanskog bunta. Kljucalo je na sve strane. U Sumadiji i Kraljevu posebno i narocito medju mladjim ljudima koje smo mi stariji skloni da nazivamo decom. Moja deca su bila aktivno ukljucena u sve to, narocito moj sin Aleksandar. Nije formalno bio u Otporu, ali je pre svake njihove akcije bio konsultovan. Bio je vodja srednjoskolskih protesta i predstavljao je autoritet cak i za svoje profesore koji su stidljivo nastojali da od vlade izvuku koji dinar vise.
Ja sam uvek smatrao licemernim da ja sedim za svojim kompjuterom i zasticen reputacijom i dobrim honorarom pisem gorljive tekstove o pravdi i slobodi, da tim tekstovima »palim« decu da jurisaju na suludi rezim. Moram ovde da nacinim jednu digresiju. Postoji u Srbiji jedan lep obicaj, da se, kad se zavrsi skolska godina, sva deca iz razreda fotografisu sa uciteljicom, a kasnije razrednim staresinom. To su radila i moja deca i sada je ta gomila fotografija visila u mojoj radnoj sobi, a ta deca su me posmatrala iz svih uglova. Ja sam se njih secao sa decjih rodjendana, pamtio ih najvise po gomili cipela u predsoblju, pocev od, nekada, sasvim malih, prvackih, pratio kako te decje cipele rastu do orijaskih »najki« broj »blizu pedeset«, razvozio tu decu, skolske drugove moje dece do njihovih kuca, pricao im poucne price i zavijao razbijena kolena. I sada su ta deca iz mojih secanja izasla ispred svojih smusenih roditelja da umesto njih za svoju decu obezbede nesto od zivota i da na svoja, zaista nejaka pleca, natovare pendreke, samare, hapsenja, vredjanja, zatvaranja i sve ono sto je toj deci radila suluda vlast.
Ja nisam mogao tako. Rekao sam da moja deca mogu da se bore protiv rezima samo iza mene, rekao sam da moj sin moze u zatvor samo ako sam ja vec u njemu. Sa takvom svescu sam, sasvim ravnodusan prema onome sto me ceka, pisao sve svoje tekstove i, kada je za to doslo vreme, odlucio da ih objavim pod punim imenom i prezimenom. Naravno, kasnije, dok sam ocajavao u zatvoru, bilo je trenutaka kada sam se zbog toga kajao i bio spreman da se prodam nekom Mefistu, ali to su ipak bili samo trenuci slabosti koji su brzo i bez posledica prolazili. Sada, kada me neko pita da li bih ponovio sve sto sam radio, kazem da bih, ali bih, zahvaljujuci znanjima stecenim na sudu i u razgovoru sa svojim advokatima, znao da se daleko bolje sacuvam.
Svakako, na drugom mestu su zrtve zlocina, dakle rodjaci i prijatelji ubijenih, ali i narod kojem su pripadali. Njihovi motivi su jasni. Niko ne moze da im vrati drage osobe, ali ako krivci budu kaznjeni, onda ce i bol za njima lakse podneti. Vec sam napisao stav do kojeg sam dosao satima razgovarajuci sa kosovskim Albancima. Lakse je oprostiti zlocin, nego oprostiti ignorisanje zlocina. O tome sam razgovarao sa mojim drugom Agimom.

»Znas, Miroslave« – govorio je Agim jedne vrele veceri kada smo bili zajedno u setnji – »ovo je bio rat u kome su ljudi bili zverovi. Posto ste vi brojniji narod, kod vas je bilo vise zverova. Svako moze da ubije coveka, svaki narod ima zverove i krvnike, pa kad se ti krvnici dohvate vlasti i oruzja, onda cuda naprave. Ali, kad se rat zavrsi, onda taj njegov narod, narod tog krvnika, ako i sam nije krvnik, uhvati ludaka, pa ga ili leci ili ga osudi i zatvori. Ako narod tako uradi, onda tom narodu moze da se oprosti, sa tim narodom moze da se gradi zajednicki zivot. Ako se narod ne odrekne krvnika, ako ga ne iskljuci iz sebe, onda se on slaze sa njim, i ceo narod postaje krvnik. Onda je to veoma lose«.

»Nikome vise ne mogu u oci da pogledam. Ne mogu da podnesem niciji pogled. Znas, tamo... kad se to desilo, gledali smo se, a... posle... kad se sve zavrsilo, nekima su oci ostale otvorene.«

»Ne« – govorili su – »lekar nas tretira kao ludake, dâ nam neke jake lekove. A, nama ne trebaju lekovi, nama treba da izbacimo ovo iz sebe, treba nam da normalno spavamo, treba nam... Nek ide sve u p.... materinu! Pa znas li da ne mogu da uzmem u krilo svoje dete... Kad god ga uzmem, setim se.«

»Isto je lezala iskrenuta, izlizanog djona, izgrebana, otkopcanog kaisa... kao ona tamo. Nesto mi je puklo u glavi, sevnulo pred ocima...«

»Verujes li« – govorio mi je jedan veteran koji je srecom izbegao Kosovo – »da postoje gradovi u Bosni i Hrvatskoj u koje nije moguce uci automobilom sa kraljevackim tablicama. Toliko smo ozloglaseni, toliko su pojedinci medju nama naneli zla tim ljudima da je smrtni rizik putovati sa tim tablicama. Zasto da se ja stidim da kazem da sam iz Kraljeva. Zar samo zbog nekoliko budala i zlikovaca.
Nama sada kazu nasu oficiri i politicari, zasto nam niste rekli za zlocine, zasto niste prijavili te zlocince. Oni nisu normalni. Ja da prijavim coveka koji svakog dana zakolje ponekog civila!? Pa on ce da ubije i mene i da pri tom ne trepne?«

O cemu mi govorimo?

Krajem prosle godine Uprava za informisanje i moral Generalstaba Vojske Jugoslavije odrzala je u Beogradu okrugli sto pod nazivom »Regulisanje verskih pitanja u Vojsci Jugoslavije«. Taj okrugli sto je tema za sebe, ali se u temu ovog teksta mozda uklapa recenica koju je izrekao Vladimir Dimitrijevic, jedan od ucesnika:

»Jedna od najvaznijih osobina srpskog vojnika je njegov hriscanski odnos prema neprijatelju. Sta to znaci? To znaci da Srbin oseca da je i neprijatelj covek i ne dozvoljava sebi da se ogresi o covestvo svog bliznjeg, makar taj bliznji bio sa druge strane bojista... Sa druge strane, sveto nacelo hriscanskog ratnika je – ne cveliti nejac, bilo ciju. Zene i deca su neprikosnoveni i ko se ogresi o njih, mora biti strogo kaznjen«.

Milosevic je prihvatio to idejno resenje i ono je za vreme njegove vladavine pretoceno u operativni plan za ciju realizaciju je bio potreban bar lokalni sukob ako ne neki veci rat. Taj plan nije mogao da se sprovede u mirnodopskim uslovima, sa NATO kampanjom je dosao kao dar sa neba.
Tako je stvoren okvir za »Potkovicu«, ali i alibi i izgovor za ubijanje. Sto pedeset hiljada ljudi se stustilo na kosovska i metohijska sela. Elitne tenkovske jedinice su cistile selo za selom. Samo je od covecnosti komandira ceta zavisilo da li ce biti zrtava medju civilima. Policija nije imala te »humanisticke dileme«. Posle gotovo tri meseca orgijanja, mit o zlocinu je definitivno dogradjen i utvrdjen.

Da li smo mogli da se odupremo?

I da li jos uvek mozemo? Naravno da mozemo. Mozemo, recimo, da koristimo iskustvo Nemacke u kojoj je dan-danas neumesno i neukusno pricati viceve na racun Jevreja. Mogli smo, ali nismo.
Suoceni sa cinjenicom da ce morati, ako zlocini postoje, ne samo da moralno osude zlocine koje smo ucinili drugim narodima, vec i da sude izvrsiocima tih zlocina, srpski intelektualci su zakljucili da je najbolje ignorisati i ne priznavati postojanje tih zlocina. Ako zlocina nema, onda nema ni potrebe odredjivanja prema njima. Ako zlocina ima, onda oni moraju da se osude, takvi delikti moraju da se ne samo ocene, vec i ucine kaznjivim. A onda dolazimo do malog lokalnog srpskog Nirnberga. Medjutim, nista nije dalje od razmisljanja prosecnog srpskog intelektualca od tog kolektivnog sudjenja ratnim zlocincima. Tako su srpski intelektualci zasluzili svoju sudbinu koja se najlepse moze opisati jednom recenicom bivseg predsednika Milosevica, izrecenom na nekom od brojnih mitinga, da je jedan akademik njemu i Srbiji potpuno ravan jednom obicnom seljaku.
Naime, obican covek pocinje da se brani od opasnosti kad ona postane izvesna, kad pocne da ga ugrozava, i kad je gotovo uvek prekasno da se sa uspehom odbrani, a ljudi koji, svako na svoj nacin, predvode narod, oni su duzni da opasnost koja preti narodu uoce mnogo pre nego sam narod, da mu skrenu paznju na nju, pa ako treba i da je uklone pre nego bude kasno. Zato narod ima svoje prvake i predvodnike i zato im je i dao tu ulogu i taj zadatak. Tu funkciju. Ako tako ne bi bilo, cemu postojanje narodnih prvaka i predvodnika, u cemu bi se sastojala razlika izmedju narodnih predvodnika i obicnog naroda.
Tesko je pronaci nacionalnu instituciju koja je pokusala da sacuva srpski narod od cinjenja zlocina, a narocito je tesko naci instituciju koja nije huskala srpski narod na zlocine. Gde su bili Akademija nauka, Crkva, Univerzitet, politicke partije? Sta se dogodilo sa Crkvom koja je bila najavila otvaranje sopstvenog dosijea o srpskim zlocinima na Kosovu. Najavila je, u ime srpskog naroda, pokajanje i trazenje oprostaja od nasih zrtava. Ko je to zaustavio?
Milosevica su na zapadu odavno prozvali »balkanski kasapin« i odavno su ga uporedili sa Hitlerom. Nemacka pred Drugi svetski rat ne moze bas da se uporedi sa Srbijom pocetkom devedesetih godina. Kad je Hitler poceo da besni, kad je Nemacka pocela da lici na pomahnitalu zver, napustilo ju je mnogo vrhunskih intelektualaca, naucnika, glumaca. Iako je i Milosevicevu Srbiju napustio jedan broj umetnika, naucnika i intelektualaca uopste, mnogi su se stavili u njegovu sluzbu iako su znali da sa njegovim naredjenjem, odobrenjem ili bar znanjem, svaki dan od »srpske ruke« strada na stotine neduznih ljudi. Sada od takvih ljudi traziti da govore o zlocinima znaci traziti od njih da priznaju sopstvenu krivicu.
Nagovestaji neljudske svireposti i zestoke potrebe za unistenjem Albanaca bili su svakidasnja pojava u dnevnim vestima sa Kosova, plasiranim preko velikog broja medija, kao sto su bili uobicajena pojava nekoliko godina ranije kada je bila aktuelna Hrvatska, pa Bosna. »Ko to kaze, ko to laze?!«
Da li se dovoljan broj gradjana Srbije, a posebno Srba, pobunio protiv Srebrenice, postideo Strbaca, uzasnuo Vukovara. Ko je podstrekace, komandante i izvrsioce tih nedela nazvao pravim imenom, ko je trazio da se ti ljudi, ako im takav naziv prilici, odvoje u neki zatvoreni prostor i pokazuju turistima... Mali broj, svakako neproporcionalan velicini zla nanetog drugima! Zato su nasi sunarodnici koji su kao takvi, dakle, kao pripadnici srpskog naroda, pocinili necuvene zlocine, nezapamcene na ovim prostorima za nas jos uvek heroji. A dokle god je tako, dokle god su zlocinci heroji i na slobodi, mi cemo kao narod biti zlocinci i bicemo u manjem ili vecem zatvoru.
Red je da se na kraju zapitamo da li u ovom sveopstem nacionalistickom mraku postoji svetla tacka, da li, izuzimajuci nekoliko ili nekoliko desetina pojedinaca, postoji organizacija ili institucija koja je uradila vise od nacionalnog proseka.
Postoji i ma koliko to sokantno zvucalo – to je Vojska Jugoslavije. Jedino je Vojska, makar i tajno, makar i krijuci to od javnosti, sankcionisala zlocine svojih pripadnika. Ja znam, video sam u vojnom sudu u Nisu, to sam vec rekao, veliki broj dosijea sa predmetima u kojima je sudjeno pociniocima zlocina protiv civilnih lica. Znam i za osudjujuce presude visokim oficirima. Mozda je broj od 250 sudskih postupaka koliko je Informativna sluzba Generalstaba VJ javno priznala mali u odnosu na broj ucinjenih zlocina, ali tih sudjenja ima. Iz veoma pouzdanih izvora saznajem da policiji ne pada na pamet da delikte svojih pripadnika podvrgne proveri zakonitosti, iako se procenjuje da od deset ubijenih albanskih civila, devet »ide na dusu« »jednoj od cetiri policije«, kako rece Boris ili Drazen ili kako se vec zvao »moj decko«.
Kako dalje, sta uciniti da proces javnog govorenja o zlocinima koji je nepovratno poceo dobije na zamahu? Medijska osporavanja koja lice na pocetak hajke na javne licnosti koje su govorile, govore ili mogu da govore o tome, sastav i, narocito, zadatak koji je dat »Komisiji za istinu«, ali i izjave visokih funkcionera DOS-a da nikad nece predati medjunarodnom ili svakom drugom sudu oficire policije koji su DOS-u pomogli da 5. oktobra dodje na vlast ukazuju da taj blok nema nameru da tek tako odustane od odbrane Srba i Srbije od necega od cega se ne treba i ne moze braniti.

Umesto zakljucka

»U lazi su kratke noge«!?
Istina ili varka? Ko zna? Ja mislim da je to varka i to varka za decje citanke i istoriju lakovernih i prostodusnih naroda kojima, nazalost, pripada i moj narod. To je izreka koju bake govore deci dok su sasvim mala, da bi ta ista deca cim malo porastu shvatila da su ih bake, u stvari, lagale. Jer, ma koliko imala kratke noge, laz ima velika i mocna krila.
Kad u Srbiji, o coveku i nekom njegovom delu ili nedelu, svejedno, makar i najboljem i najplemenitijem ili najuzasnijem, na put medju ljude krene istina, ona hoda kao lopov, krijuci se i snebivajuci i svakom se sklanja, izvinjava i pravda, ona se s velikom mukom probija i jedva izdrzava iskusenja raznih dokazivanja i potvrdjivanja, a na tom kretanju medju ljudima svako ko je se dotakne od nje otkida po jedan delic, tako da se ona kruni kao kocka secera koju drzimo u casi vode pa vremenom od te istine ostane malo ili nimalo, upravo onoliko koliko od one kocke secera ostane coveku medju prstima, a i to sto ostane nije sigurno, nego klizi, mrvi se i topi, tako da covek na kraju, iako to nije lepo, gurne prste jos malo u vodu i tako spere poslednje kristale secera, odnosno istine.
Medjutim, kad o coveku na put krene laz, makar i najbezazlenija, ona ide veselo, sredinom sokaka, nakindjurena, pevuseci neku veselu pesmicu. Za razliku od istine, nju svako rado prima i zadrzava i njoj se, opet, za razliku od istine, sasvim i potpuno veruje. I ne samo to nego joj, kad podje dalje, svako, po dobrom domacinskom obicaju, zavije ponesto za put, pa ta laz iduci od coveka do coveka i od kuce do kuce raste i velica i, ako ima dovoljno ljudi i kuca, zna da naraste do neslucenih granica.
Istorija, sa druge strane, ako je dobro poznajete i posteno tumacite i primenjujete, zna da bude vrlo okrutna. Gotovo kao tablica mnozenja. I u istoriji, kao i u tablici mnozenja dva puta dva su na kraju uvek cetiri, iako nama cesto ne odgovara da bude tako. Zamislite kako bi bilo lepo da dva i dva mogu, kad nam to zatreba, da budu pet ili deset ili sto. Ili tri! Zar ne? Ali, nazalost, nije tako, i dva i dva uvek, pre ili kasnije, a redovno na »kraju balade« daju onih suvoparnih, dosadnih i ponekad neprihvatljivih cetiri, kao sto i istorija i ono sto se zaista dogodilo zna katkad da bude vrlo suvoparno i veoma neprijatno, pa cesto i neprihvatljivo, toliko neprihvatljivo da posegnemo za dopisivanjem, prekrajanjem, precutkivanjem, dakle, jednom recju, falsifikovanjem istorije, ili ako bas hocete laganjem, ali nikada to ne moze da bude i opstane do kraja i da traje zauvek, ma koliko nam ta solucija bila bliska.
Dakle, ko je kriv? Svi smo se vec naslusali optuzbi na racun Slobodana Milosevica i njegovih saradnika, pa cak i na racun neidentifikovanog krivca zvanog njegov (Milosevicev) rezim. Bilo bi divno da je to tako. Da je to tacno, ili da su samo oni krivci, sada bismo, pet meseci posle dolaska DOS-a na vlast, imali jasne dokaze priznavanja te krivice, imali bismo sudske procese protiv zlocinaca u nasim redovima, imali bismo nacionalno ociscenje i mogli bismo da kazemo »da je cudovisni i nenarodni rezim Slobodana Milosevica ucinio da na komandna mesta u politici i oruzanim snagama dodju najgori ljudi koji su ucinili to sto su ucinili, ali mi smo ih uhapsili, sudimo im, trazimo oprostaj od nasih zrtava, ali i stvaramo novo drustvo u kojem nikad vise ne moze da se dogodi da takvi ljudi odlucuju o upotrebi oruzane sile«. Tako bismo kazali da je kriv samo Milosevic i njegov rezim.
Medjutim, evo vec pola godine, nista se od toga nije dogodilo, pa je veoma jasan zakljucak da nije Slobodan Milosevic taj koji je jedini i najvise kriv za zlocine srpskog naroda protiv ostalih naroda. Namece se i jedan drugi, prilicno porazan zakljucak da, s obzirom na ponasanje aktuelne vlasti, nema garancije da iste zlocine necemo da ponovimo. Jer, ko je garant da se to nece ponoviti i cime to garantuje? Policajci ubice albanske dece napredovali su u sluzbi, oficiri koji su haubickim plotunima tukli pitoma sela, svakog 22. decembra (ili nekog drugog datuma, svejedno) dobijaju poneko odlikovanje i poneku zvezdicu. I jedni i drugi su se u septembru »presvukli« i doveli DOS na vlast i time zasluzili da ih premijer javno i unapred abolira.
Posto se jos uvek kao drustvo nismo odredili prema zlocinima koji evidentno postoje, a mi Srbi smo ih pocinili, onda je sasvim u redu da svet ceo srpski narod smatra zlocinackim i da ga tera da deli posledice takvog tretmana. Imali smo, na kraju, hapsenje Slobodana Milosevica, ali ne kao ratnog zlocinca po haskoj optuznici u kojoj je do detalja navedeno sve za sta je taj gospodin optuzen, vec kukavicki, za nesto sto verovatno nije uradio ili sto bi uradio svako od nas da se nasao na njegovom mestu.
Dakle, nicega od normalne reakcije zrelog i odgovornog drustva i zrele i odgovorne vlasti nema, ima samo pojedinacnih pokusaja koji, upravo zato sto su pojedinacni, dobijaju daleko veci publicitet i znacaj od njihovih objektivnih dometa, cesto i zato sto protagonisti tih pokusaja trpe teske posledice svoje profesionalne hrabrosti. Jedan od tih skromnih pokusaja je i moj pokusaj koji bi, da nije bilo, za rezim, glupog i nepotrebnog hapsenja, sudjenja, zatvora i, uopste, slucaja »Filipovic«, prosao potpuno nezapazeno i ne bi Srbe nimalo priblizio toliko potrebnom i neophodnom ociscenju.
Kad bi takvih pokusaja bilo vise brzo bismo dosli do saznanja i javnog priznanja da je tih strasnih zlocina bilo i da su ih nasi sunarodnici cinili. Tada bi demokratski potencijali koje ovo drustvo nesporno ima lako naveli politicare i pravosudje da autonomno dejstvujuci pronadju i imenuju krivce. Moja borba i borba nekolicine istomisljenika danas je osudjena na neuspeh, ali jednog dana cemo uspeti. Da bi taj dan dosao, potpuno sam svestan te cinjenice, neko danas mora da se za njega bori makar i neuspesno i makar sopstvenim stradanjem koje podrazumeva i zatvor.
Mozda ce tog lepog dana, kao u bajci o Trnovoj Ruzici, prestati za Srbe zla vradzbina pa ce i moj narod da se probudi, prene i podje za onim narodima koji su taj mucan, ali neophodan posao odavno uradili.