Iluzija je u totalitarnom drustvu imati nezavisno sudstvo. U bivsem jugoslovenskom socijalistickom sistemu, sa dominantno takvim obelezjima, nisu postojali slobodni zakoni koji se javljaju kao osnovni preduslov ideje nezavisnog sudstva. Zakoni su u takvom sistemu bili instrumenti za izgradnju »besklasnog drustva«, ciji su nosioci bili radnicka klasa i komunisticka partija, kao njena avangarda. Izvedena socijalisticka revolucija jeste izvor svake legitimnosti i zakonitosti, pa se sva idejna i prakticna delatnost moraju tumaciti u njenom duhu. U takvom sistemu drustvenih odnosa nema podele vlasti na zakonodavnu, izvrsnu i sudsku, vec je naglaseno jedinstvo ove tri vlasti. Ideja o nezavisnom sudstvu, samim tim, ne nalazi se u osnovi takvog sistema. Sudska vlast je naglaseno instrument u rukama vladajuce grupe, koja joj sluzi za nametanje i ocuvanje vazeceg »pogleda na svet«. Cilju revolucionarne svrsishodnosti sve je podredjeno – pravo i pravda posebno. U takvom sistemu daleko smo od ideje da je pravda izvor prava. Izvor prava su ustav i zakoni koji su nametnuti odozgo, od strane komunistickih struktura koje vrse vlast. 
Ni danas se nismo oslobodili te komunisticke floskule o ustavu i zakonima kao izvorima prava. Cak i kada su ustav i zakoni doneti putem drustvenog konsenzusa takva jedna premisa ne bi mogla opstati. Pravni pozitivisti mogu prigovoriti ovakvom stavu, jer bi se takvi zakoni priblizili ideji pravednih, prirodnih zakona. Medjutim, iako se zakonitost i pravednost mogu susresti u pozitivnom zakonu, postoji ideja prirodnog prava u smislu teznje ka idealu. Ideal prirodnog prava mora biti naglasen. Takvim idealom moraju odisati drzavne ustanove, da bi se afirmisala pravda kao izvor prava.
Pozitivisti svaki zakon vide kao pravican po sebi, ako je donet u propisanoj proceduri i od legalne vlasti. Medjutim, pravna drzava, tvrdio je Kelzen, moze postojati i u despotiji, jer i tamo postoje zakoni, ali ne i pravna drzava u smislu vladavine prava. Stoga volja zakonodavca ne moze, ni u idealnim slucajevima, biti jedini izvor pravednosti. U covekovoj moralnoj samosvesti postoji jedan visi poredak i merilo na osnovu kojeg cenimo vrednost pozitivnih zakona i u kojem pociva vecna i nepromenljiva pravda i teznja ka njoj. Na takvom shvatanju prava i pravde, samim tim i primenom pozitivnih zakona, utemeljen je medjunarodni pravni poredak. Sva dokumenta o ljudskim pravima polaze od ideje prirodnog prava. Nacionalna zakonodavstva moraju poci od prihvacenih standarda ljudskih prava, koja vise ne mogu biti unutrasnja stvar odnosne drzave i u njenoj iskljucivoj nadleznosti (domaine reserve).
U poslednjoj deceniji proslog veka imali smo simulirani pluralizam i stanje slobode u smislu zahteva i ideala. U takvom stanju, koje je vise licilo na preddrzavno i pretpoliticko, izlaz je trazen u ideji Promene, da bi se uspostavile kakve-takve demokratske ustanove. Padom ideoloskog sistema olicenog u komunizmu i neokomunizmu u Srbiji su se, nakon 5. oktobra, stekli uslovi da sloboda afirmise drustvene ustanove koje ce omoguciti donosenje slobodnih zakona i izgradnju nezavisnog sudstva.
Ovaj proces ide sporo, a neki se potezi ne povlace redosledom koji je svojstven demokratiji. Naime, i dalje se desava da se ministar pravde nalazi u ulozi glavnog umesaca u sudskoj vlasti (bar kada su u pitanju zvanicni stavovi i saopstenja) zaboravljajuci da je on (Batic) jedan od ministara u izvrsnoj vlasti. Ne verujemo da su mu namere lose, ali takav stepen inercije iz bivseg sistema nije dozvoljen, jer se ponistava ideja Promene u smislu afirmacije nezavisnog sudstva.
Monteskje je na teorijskom planu, idejom o podeli vlasti na zakonodavnu, sudsku i izvrsnu, razresio prvi uslov za nezavisno sudstvo. U skladu sa ovakvom teorijskom postavkom uloga je ministra pravde da skupstini predlozi slobodne zakone na kojima ce pocivati sudska vlast. Radi se o dve grupe takvih zakona. Jednima treba obezbediti da sudstvo funkcionise kao autonoman sistem (organizacija, polozaj sudija, uslovi za vrsenje poziva i sl.). Ostali zakoni treba da osiguraju ljudska prava i slobode. Tu je pocetak.
Kako doci do slobodnih tj. umnih i pravednih zakona? Ovaj problem se u demokratiji razresava na zadovoljavajuci nacin. N. Bobio nije slucajno naglasio da vladavina prava slavi svoju pobedu u demokratiji. Zasto? Demokratija je politicki poredak koji pociva na pluralizmu i kao takav stvara uslove za najbolje mogucnosti slobode. Demokratiju karakterise odsustvo sopstvenog programa. Ona je politicka metoda, a ne doktrina, pa je time i kategorija viseg reda. U njenom su sredistu dijalog i tolerancija, tako da demokratija pruza najbolji okvir za konkurenciju razlicitih misljenja. Ona omogucuje da se izbor ucini u slobodnoj raspravi i da se odredjeno misljenje, koje ce biti podrzano u opstem interesu, nametne snagom argumenta i putem drustvenog konsenzusa, koji je slobodan, a ne nametnut odozgo, autoritetom vodje, naslonjen na tradiciju i sl. Takvi zakoni bice odraz zdravog razuma, a tek na njima moze pocivati slobodna drzava (Spinoza).
Slobodni zakoni moraju zadovoljiti odredjene uslove. Oni, naime, moraju biti opsti, odredjeni i jasni i ispunjeni vrednosnim sadrzajem.
Opstost je odlika slobodnih zakona, jer je, kako uocava Ruso, zakon izraz opste volje, pa kao takav i za svoj predmet uzima »opste«, tj. radnje kao apstraktne, a ne kao pojedinacne, da bi se pokoravali zakonu kao opstoj volji, a ne necijoj pojedinacnoj samovolji.
Odredjenost je druga odlika pozitivnih zakona. Ova odlika sprecava da se zakoni tumacenjem izvrcu. Njihov ratio legis mora proizlaziti iz samih reci zakona. Medjutim, reci – semanticki, nemaju to svojstvo jasnoce kao brojevi. Ipak, odredjeni standardi mogu biti zadovoljeni ako zakon ne sadrzi bezobalne pojmove, pravne praznine i generalne klauzule. Ova je osobina posebno naglasena kod krivicnih zakona, i to na planu politickog delikta, da bi se drzavi onemogucilo da udje u polje slobode koje je ostavljeno na raspolaganje individui i podmetnula zloupotreba slobode. Granica izmedju prava i neprava mora biti jasno povucena. U praksi totalitarnih drustava neodredjeni pravni pojmovi omogucavali su drzavi da pozitivno pravo uskladjuje sa uskim interesima grupe na vlasti. U takvim drustvima imamo arbitrarnost u primeni prava i odsustvo pravne sigurnosti. Zakoni nisu garanti slobode.
Zakoni moraju odgovoriti i odredjenoj sadrzini. To je njihova treca odlika. Zakoni moraju poci od odredjenog sistema vrednosti, kako bi osigurali slobode i prava coveka. Stoga je zakon samo onaj akt koji stiti slobodu i ogranicava moc onih koji vladaju.
Slobodni zakoni stavljaju sudiju pred sasvim drugu ulogu. Sudija postaje »usta zakona« a ne tumac drustvene stvarnosti. Ako su se slobodni, pozitivni zakoni priblizili ideji pravednih zakona onda imamo pozitivno pravo koje je utemeljeno na ideji prirodnog prava, a drustvene ustanove koje teze pravdi. Sudija u takvim slucajevima nema tesku ulogu. Ona se svodi na interpretaciju pozitivnog zakona u cilju ostvarivanja prethodne teznje. Prirodno pravo se opravdano namece kao korekcija pozitivnog prava. Ideju prirodnog prava kao merila vrednosti pozitivnog prava uzdigli su na nivo nacela engleski konstitucionalisti, koji su posli od ideje da zakon nije samo ono sto jeste, vec i sto treba da bude. Zato je vladavina prava vladavina pravednih zakona (u njihovom pozitivno-pravnom smislu), ali i vladavina onoga sto zakoni treba da budu (u njihovom prirodno-pravnom smislu), kako bi se ostvarila pravda kao cilj prava. Kada pozitivni zakoni ne ovlascuju sudiju na donosenje razumne presude, samo ce u slobodnom drustvu, u kojem je pravda cilj drustvenih ustanova, sudija biti u mogucnosti da slucaj resi primenom prirodnog prava.
Sve ovo su pretpostavke za ozivotvorenje ideje o nezavisnom sudstvu, koja ne moze biti posmatrana van demokratskog drustvenog ambijenta. Slobodni zakoni su prva etapa na putu ostvarivanja sudske nezavisnosti u sustinskom smislu.