Vise od pola godine nakon izbornog demokratskog preokreta – istina prilicno poguranog silom gradjanske teznje za promenama – nagovestilo je i odlucnu transformaciju dotad slugeranjskog sudstva kao pukog izvrsioca naredbi izvrsne vlasti kao i neposrednog mesanja te vlasti u ustavom garantovanu autonomnu i nezavisnu sudsku vlast.
Do takvih promena ne dolazi tempom kojim to zele gradjani–biraci pa su primedbe na rad pravosudnih organa ne samo i dalje prisutne u nasoj laickoj javnosti, vec idu dotle da se tvrdi kako se toboze nista u toj oblasti nije promenilo.
Nismo, dakako, skloni tvrdnji da je sudstvo naprasno postalo nezavisno i potpuno slobodno, ali ne mozemo prihvatiti ni ocene – od strane vrlo cesto i zapanjujuce nekompetentnih analiticara – o tome da se ni za pedalj nije odmaklo od stanja pre 5. oktobra. Uostalom, razbijanje cvrstog jezgra srpske Drzavne bezbednosti, hapsenje Slobodana Milosevica i njegovih najblizih saradnika, podnosenje krivicnih prijava protiv nekad »uglednih socijalistickih privrednika«, cinjenice su koje ukazuju da su odredjeni rezultati, premda spori, ipak vidljivi, s obzirom na to da su citavo drustvo bas kao i sam drzavni vrh bili kompletno kriminalizovani i korumpirani.*
Vrhovni sud je posle 5. oktobra ponistio mnoge presude koje su donete pod prisilom izvrsne vlasti i koje su bile u direktnoj suprotnosti sa pravom i ustavnim nacelima, dok prema recima predsednice Okruznog suda u Beogradu Vide Petrovic-Skero, za kratko vreme ovaj sud je postao mnogo azurniji u resavanju sudskih predmeta. Upravo ovih dana – istakla je gospodja Petrovic-Skero – poslati su otpravci sramnih presuda sa montiranog i na brzinu organizovanog sudjenja celnicima NATO-a Vrhovnom sudu koji ce u daljem postupku verovatno tu presudu ponistiti. I umesto da javnost shvati da se radi o normalnoj proceduri dostavljanja tih presuda advokatima optuzenih kao i Vrhovnom sudu Srbije na konacno odlucivanje, pravno needukovani novinari su od toga napravili nepotrebnu politicku aferu tvrdeci kako je toboze sud potvrdio presudu Milosevicevog suda izrecenu 20. septembra 2000. godine, nekoliko dana uoci izbora, sto je notorna neistina i tipicna dezinformacija javnosti.

Medijske dezinformacije i presija javnosti

Okruzni sud u Beogradu ne trpi vise klasicne politicke pritiske, vec se nalazi pod konstantnom presijom lose obavestene javnosti o radu sudova uopste, cemu doprinose kako mediji (ciji novinari nazalost ne razlikuju pravne kategorije »osumnjiceni«, »optuzeni«, »osudjeni«) tako i politicari koji u svojim javnim istupima unapred proglasavaju nekoga krivim i neretko prete da ce »taj i taj« biti vrlo brzo uhapsen. To je svojevrsna i nedopustiva politizacija sudstva, smatra sudija Skero.
Time se, dakako, vrsi strasan pritisak na rad i odlucivanje kako istraznog sudije tako i sudova. Taj neprofesionalizam politicara i medija nije zlonameran kao u Milosevicevo doba, on je lisen politicke zelje za moci, za ovladavanjem prostorom sudske vlasti, ali nanosi ogromnu stetu nezavisnom i autonomnom radu sudova i sudija. Predsednica Okruznog suda gospodja Skero navodi primer iz nedavne prakse: pustanje iz pritvora osumnjicenog Dragoljuba Milanovica, bivseg generalnog direktora RTS-a, izazvalo je u javnosti razumljivo interesovanje, ali je medijski toliko neprofesionalno o tom slucaju izvestavano da se stvorila prava konfuzija oko citavog slucaja koji je u osnovi legalan i legitiman. Sud ima pravo da nakon mesec ili dva dana pritvora pusti osumnjicenog da se brani sa slobode, taj pravni institut je oduvek postojao u nasem zakonodavstvu. Ali javnost nije uopste obavestena (a to je najmanje posao suda, ma kog suda, od opstinskog do Vrhovnog) da je u periodu posle 5. oktobra do pocetka decembra prosle godine (dakle pre decembarskih republickih izbora) Ustavni sud Jugoslavije, koji su cinile sudije izabrane u doba Milosevicevog rezima, ukinuo dve kljucne odredbe zakona o pritvoru osumnjicenog. Naime, prema tim izmenama, pritvor se ukida ako su ispunjena samo dva uslova: 1) da optuzeni nece uticati na svedoke i 2) da nema mogucnosti da pobegne iz zemlje. Ukinuta je, na primer, odredba da se iz pritvora osumnjiceni ne moze pustiti ako postoji osnovana sumnja da bi njegovo pustanje uznemirilo javnost i ako bi postojala mogucnost da opet ucini isto ili slicno delo. Prema tome, sud je u svemu postupio u skladu sa ovim zakonskim izmenama koje je doneo Ustavni sud. Da li je trebalo zadrzati odredbu prema kojoj osumnjicenog ne treba pustati iz pritvora do sudjenja ako bi takav cin mogao da uznemiri javnost – nije stvar sudije koji je postupio upravo onako kako nalaze zakon. Druga je stvar, naravno, sto je to ucinjeno, nesrecom, bas na godisnjicu tragedije tih mladih ljudi i njihovih porodica; to se moglo izbeci, mogao je biti pusten dan ranije ili kasnije – ali sasvim je verovatno da sudija to nije znao i bilo bi nemoralno optuzivati ga da je to ucinjeno namerno. Eto, to su naizgled sitne, »nevidljive« stvari koje i te kako uticu na rad sudova. Javnost to ne zna, pa cak ni nesto strucnija javnost nije bas najbolje upoznata sa tim – advokatura je posebna tema! – i to je ono sto nama i u novim, demokratskim uslovima usloznjava i otezava rad, istice predsednica Okruznog suda Vida Petrovic-Skero.
Bozo Prelevic, iskusni nekadasnji sudija opstinskog suda i eks-koministar unutrasnjih poslova u Prelaznoj vladi Srbije, a sada na radu kao koordinator u istom ministarstvu gde se bavi kreiranjem »policijskih« zakona (»nisam nikakav savetnik ministra unutrasnjih poslova Srbije Dusana Mihajlovica, to je jos jedna u nizu netacnosti koje mediji nekriticki plasiraju«) ne veruje da se stanje u policiji moze tako brzo promeniti.

Zamena dresova

Dokle god su u policiji ljudi starog rezima nema ozbiljnijih promena u ponasanju i delovanju policije, smatra Prelevic i dodaje da su oni samo navukli druge dresove. (»Znate ono, kisa, blato, u prvom poluvremenu i dresovi se zaprljaju, onda se u drugom obuku novi, suvi i cisti.«) Neke promene se doduse opazaju, ali krucijalne nikako, tehnologija je ostala potpuno ista. Policija na konferencijama za stampu i u saopstenjima za medije kada podnosi krivicne prijave cesto koristi potpuno javno i potpuno nekriticki izraze kao »lopovi«, »okrivljeni«, »zlocinci«, kao da oni odlucuju o tome, a ne da nakon opsezne istrage istraznih organa i izvodjenja dokaza na kraju presudjuje sud. Tek kada se donese presuda i ona postane pravosnazna neko postaje kriv, neko postaje lopov, zlocinac i slicno. Taj neprofesionalizam u policiji je stvar komunisticke inercije, stvar proslih vremena i Prelevic ne veruje da se to moze tako lako iskoreniti. Ako se zeli graditi nezavisno sudstvo i pravna drzava onda su takva ponasanja nedopustiva.
Prelevic je istakao da ce u septembru nasa zemlja (»ako je naravno bude kao dvoclane federacije«) biti primljena u Interpol. Interpol ne zahteva reformu policije poput npr. NATO-a koji od svojih clanova i pridruzenih clanica partnerstva za mir zahteva reformu vojske. Interpol je organizacija medjunarodnih drzavnih policija koje medjusobno imaju obavezu da saradjuju u pogledu sprecavanja organizovanog i svakog drugog kriminala.
Prelevic smatra da s obzirom da i prema republickim ustavima i onom saveznom, republicke policije (srbijanska i crnogorska) su te koje imaju fakticku vlast u oblasti kojom se bave dok je savezna svedena na puku formalnost i brojcano i po tehnickoj i kadrovskoj opremljenosti.
Zanimljivo je i pitanje kako ce nasa zemlja biti primljena u Interpol: kao SRJ – sto bi bilo u duhu pravila ove medjunarodne organizacije – ili ce, pak, to clanstvo biti dvojno, crnogorsko i srbijansko. Sve su to pitanja, kaze Prelevic, sa kojima se u ovom trenutku suocavamo. I, naravno, tome treba dodati probleme u drzavnoj bezbednosti, izvesni paralelizam koji tamo jos uvek vlada, borbu protiv kriminalizovanog vrha bivseg rezima, probleme juga Srbije i resavanje materijalno-tehnickih problema policije.
Cini se da samo skladna veza izmedju policije kao organa gonjenja i par excellence drzavnog organa i sudske vlasti verifikovana adekvatnim zakonima, saobrazenim sa evropskim normama, ali i uz promenu starih kadrova ili barem starih navika, moze da inicira brze i sigurnije stvaranje okvira za formiranje pravne i demokratske drzave.

* Gostujuci u jednoj nedavnoj televizijskoj emisiji Mladjan Dinkic je s pravom rekao da smo u Milosevicevo vreme svi mi bili »korumpirani«, da nas je sama drzava na to terala i da smo svi, bez razlike na drustveni i ekonomski status, »cinili zloupotrebe i izneverenje osnovnih zakonskih normi«. On je to ilustrovao prostom cinjenicom da smo, kad nam »zagusti«, menjali po 10, 20 ili 30 maraka na ulici kod svercera sto je i onda predstavljalo ozbiljan devizni prekrsaj, »pa neka se javi barem jedan gledalac koji to nije cinio«.