Jedanaest godina pre izbijanja Prvog svetskog rata Srbija je pocela da stice »prvo i jedino ozbiljnije iskustvo sa institucijama parlamentarne demokratije«, kako procenjuje dr Olga Popovic Obradovic (predavanje »Zlatno doba« srpske demokratije 1903–1914. u projektu Moderna i srpski nacionalni identitet, Centra za kulturnu dekontaminaciju).
Samo do rata je trajalo to »zlatno doba«, inicirano 29. maja 1903. godine (po starom kalendaru), ubistvom poslednjeg dinasta Obrenovica, kada je u parlamentarni zivot vracen Ustav iz 1888. godine, »poznat kao najliberalniji koji je Srbija imala u svojoj istoriji«.
Vlast su drzali oni koji su je pobednicki stekli, radikali, brojem toliko snazni i mocni da su »na rec svog sefa mogli ocas posla preseliti Avalu na Visnjicu« – trebalo je samo da svaki clan »toliko zemlje s Avale ponese, koliko mu u kapi moze stati«.
Prevrat, posle kojeg se ceo narod, pisali su savremenici, »poceo osecati da zivi kao jedan covek«, za pobednike je bio »revolucija«, za protivnike »zlocin«.

»Kupa meda«

Presudnu ulogu u uoblicavanju parlamentarizma, podseca Olga Popovic Obradovic, imali su radikali, od 1904. godine podeljeni na staroradikale i samostalce. Stare srpske stranke (Liberalna i Napredna) ostale su na politickoj margini.
»Najsnaznija, staroradikalna stranka, tokom ovog razdoblja sve je vise postajala stranka vlasti, bez jasnog ideoloskog i programskog profila, pretvarajuci se tako u zgodan okvir, unutar kojeg su mogli istovremeno opstati pojedinci cija se drustvena i politicka filozofija zasnivala na medjusobno razlicitim temeljnim nacelima«, kaze Olga Popovic Obradovic.
Evropski orijentisani radikali, visokoobrazovani, sa modernim politickim afinitetima, nisu osporavali vrednost gradjanskog drustva (Milovan Milovanovic, Mihailo Vujic, Djordje Simic, Andra Nikolic, Milenko Vesnic...). Tezili su »kulturnom srpstvu«, u spoljnoj politici su bili umereniji i realniji i ne posebno bliski sa vodjom stranke Nikolom Pasicem. Samim tim je i njihov politicki autoritet imao relativno slab uticaj.
Daleko brojniji bili su »oni koji su nalazili za potrebno da cesto pominju ime Svetozara Markovica« – verujuci da je on bio osnivac radikalizma u Srbiji – pojam slobode odredjivali su patrijarhalno-egalitaristickim principom (prote Milovan Djuric, Marko Petrovic...). Bili su gotovo bezrezervno okrenuti Rusiji. I Pasicu, naravno, cija je lojalnost caru dovela dotle da samo »ime Pasic predstavlja jedan drzavni program«.

Za jedne »zlatno«, za druge »kameno« doba srpske demokratije – rezim koji je tada izgradjen bio je delo politickih stranaka – njihove drustvene filozofije, njihovog razumevanja prirode i cilja drzave, a narocito razumevanja demokratije. U sredistu je bio konstantan sukob izmedju patrijarhalnog i modernog, koji se iskazivao na svim planovima – u ideologiji i programima politickih stranaka, u politickom mentalitetu, u odnosu prema Zapadu kao jasno definisanom sistemu vrednosti, u razumevanju nacionalne ideje – ukratko, u svim onim pojavama koje u zivotu jednog drustva dugo traju i koje, kao takve, odredjuju njegov istorijski identitet. Tek u tom kontekstu moze se razumeti zasto se – kako su se vec tada pitali analiticari – toliko hvaljene zapadne ustanove odmah »izmetnu na nasem zemljistu« i »daju sasvim druge rezultate«.
(Iz predavanja Olge Popovic Obradovic)

(Ne)sloboda izbora

Definitivan razlaz medju radikalima, iz kojeg su samostalci izasli kao moderna politicka partija, kroz izborne borbe kao »gotovo centralni nivo unutrasnjeg politickog zivota«, izostrio je i slobodu izbora.
»Povrede ovog ustavnog nacela bile su visestruke, a najdirektnije i najvidljivije su bile one koje je cinila vlast. Snagu njenog uticaja na tok i ishod izbora pokazuje vec i to sto su se gotovo najostrije parlamentarne borbe vodile oko pitanja ko ce sastaviti vladu, ko ce raspisati i sprovesti izbore, a kao izvestan indikator moze se navesti i cinjenica da je na svim izborima u ovom razdoblju izbornu pobedu odnosila vladajuca stranka«, kaze Olga Popovic Obradovic. Podseca na mucne izborne marifetluke, za koje je najveca odgovornost pripisivana Stojanu Proticu. Dodaje da »pritisak vlasti nije bio jedini, pa ni najznacajniji uzrok prakticnog obesmisljavanja slobode izbora, odnosno politickih sloboda uopste«: »Sustinska ogranicenja bila su posledica neizgradjenosti gradjansko-demokratskog duha i svesti o individualnoj slobodi, a narocito neobicno velike netolerancije i nerazvijene politicke kulture« (primitivna politicka svest, primitivni nacionalizam, teritorijalni ciljevi koje je trebalo ostvariti ratom...). Uobicajena i gotovo najcesce koriscena kvalifikacija politickog protivnika bila je »izdajnik«. »Iako su ga srazmerno najvise upotrebljavali staroradikali, ovaj metod politicke diskvalifikacije nije bio tudj ni ostalim strankama koje su u tome posebno bile jedinstvene kada su ocenjivale patriotizam socijalista«, kaze Olga Popovic Obradovic, citirajuci »cascavanje«, recimo, Dragise Lapcevica: izrod covek, krvni dusmanin Srbinov, covek koji jede gustere i zabe...
Bez jasnih programskih stavova, sto se zamenjivalo uzajamnim kvalifikacijama, politicki nezrela medjustranacka borba bila je bez nacela. Strankadzije su je, svojom niskom politickom kulturom i netolerancijom, pretvarale u brutalne fizicke obracune, pa i ubistva. Opsti kontekst – siromastvo – pojacavalo je zestinu tih obracuna, drzavna sluzba je jedina garantovala licnu egzistenciju, a prag tolerancije postajao je sve nizi. Prodanovic, Skerlic, uocavali su nerazvijenu svest o opstem, javnom interesu. Po opstoj oceni, staroradikali su stvarali »partijsku drzavu« guseci prava manjina i slobodu neistomisljenika, krseci ustav i zakon, ohrabrujuci korupciju.
»Zlatno doba« srpske demokratije odlikovala su i nepomirljiva stanovista suprotstavljenih stranaka o parlamentarnom sistemu koji treba primeniti u Srbiji. Jedni su hteli engleski kabinetski sistem, drugi su verovali da je to »ruganje celom narodu«. »Stanoviste da su puna zastita slobode i prava, stroga zakonitost, kao i tolerancija i postovanje manjine neophodne pravne i politicke pretpostavke parlamentarne vlade, odvelo je veci deo opozicije ne samo faktickom pristanku na jacu ulogu krune, nego i otvorenoj relativizaciji prakticne vrednosti parlamentarnih institucija uopste«, kaze Olga Popovic Obradovic.

Vojska – kruna

»Sledece vazno ogranicenje srpskog parlamentarizma« bio je »snazan uticaj vojske u politici«. Iz vise razloga, parlamentarni rezim u Srbiji suocavao se sa problemom militarizma. I kralj Petar Karadjordjevic i ceo politicki rezim su, kaze Olga Popovic Obradovic, »svoj zivot dugovali vojsci«. A vojska je »s ociglednom namerom da tu cinjenicu iskoristi... sa ciljem politickog arbitriranja, fakticki na sebe preuzela ulogu krune«.
Posto je rezim startovao bez kralja, u sadejstvu narodnog predstavnistva (politicke stranke) i oficira–zaverenika iza kojih je stajala vojska, »u same temelje novog poretka ugradjene (su) dve medjusobno duboko protivrecne i konfliktne politicke tendencije koje ce sustinski odredjivati politicku realnost nastalu u Srbiji majskim prevratom. Kljucno pitanje novog rezima, postavljeno na samom pocetku, nije, naime, bilo pitanje prevlasti izmedju skupstine i kralja, nego pitanje prevlasti izmedju politickih stranaka i vojske, dakle izmedju civilne i vojne vlasti«, konstatuje Olga Popovic Obradovic. To pitanje koje su sami savremenici nazvali »zaverenickim« ostalo je »otvoreno tokom celog razdoblja«. U tom smislu, kaze ona, »ustavna istorija Srbije 1903–1914. moze se posmatrati i kao istorija osvajanja osnovnih politickih pretpostavki ustavnosti«.
Mada uloga vojske u politici nije bila novost u dotadasnjem politickom i ustavnom iskustvu, 1903. godina je bila »radikalan zaokret« u odnosu na eru Obrenovica. Uloge su se izmenile majskim prevratom – vojska je postala politicki cinilac, kruna njoj potcinjena.
»Stojeci na gledistu da je 29. maj bio revolucija, vlast je zastitu zaverenika odmah nakon prevrata bez odlaganja podigla na nivo drzavne politike.« Iz toga je proisteklo ugrozavanje ustavom proklamovanih sloboda i pravne jednakosti, sto je, uz pomoc zakona o stampi (zabranjeno pisati protiv oficira), do kraja 1907. godine, dovelo do neposrednog drzavnog nasilja – ubistva u zatvoru jednog od najangazovanijih clanova kontrazaverenickog pokreta Milana Novakovica. »Da li svaki rezim mora da bude veran svom poreklu i... odrzavati (se) onim istim nacinom na koji je postao«, pitao se tim povodom Stojan Ribarac.
Politickoj moci vojske doprineo je posle majskog prevrata i prvorazredni politicki cilj – nacionalno ujedinjenje i sirenje drzavne teritorije, tako da je Srbija izmedju 1903. i 1914. »sve vreme provela ili u stanju rata ili pripremajuci se za rat«. »Takva politika je«, kaze Olga Popovic Obradovic, »vojsku neizbezno ucinila jednom od najznacajnijih drzavnih institucija, ciji su autoritet i snaga sve vise narastali kako se priblizavao trenutak njene neposredne akcije«.

Ratna psihoza

Od 1908. godine Srbija je bila u pravoj ratnoj psihozi. Paravojna organizacija »Narodna odbrana« pripremala se za gerilski rat u Bosni, stampa (medju brojnim novim listovima pojavio se i Pijemont) je propagirala militarizaciju nasuprot demokratiji. Apisovi zaverenici formirali su tajnu organizaciju Ujedinjenje ili smrt (Crna ruka), 1911. godine... i vojska vise nije mogla da se drzi samo ustava. »Od garanta novog rezima ona je pretila da postane njegov rusilac«, kaze Olga Popovic Obradovic.
Parlamentarne institucije u Srbiji tog vremena su, svojom sadrzinom, bitno odstupale od temeljnih nacela parlamentarne drzave, iako je, sa stanovista forme, odnosno strogo institucionalno-pravnog, rezim bio parlamentaran. Po oceni Olge Popovic Obradovic, »ove protivrecnosti... predstavljaju jedno od osnovnih obelezja srpske parlamentarne istorije. U stvari, uvodjenje parlamentarnih institucija u Srbiji 1903. i njihovo jedanaestogodisnje funkcionisanje pokazuje se kao problem recepcije modernih politickih institucija u predmodernom drustvu«.
Kakve god da su bile, te institucije su doprinele da »u nekim segmentima politickog zivota (bude) uocljiv izrazit dinamizam«. Bila je to, pre svega, pluralizacija partijsko-politicke scene (podelom Radikalne stranke Srbija je izasla iz »faktickog partijskog monizma«), a samim nestankom partijskog hegemona ostale stranke su podigle svoj realan znacaj i pocele da saradjuju, tako da je na kraju razdoblja partijski zivot u celini »izgledao znatno moderniji nego na pocetku«.
Vazan ucinak parlamentarne epohe bio je »vidno sazrevanje svesti o znacaju ustavnosti, zakonitosti, kao i postovanja forme i procedure u procesu politickog odlucivanja«, ocenjuje Olga Popovic Obradovic. Ova sustinska pitanja moderne drzave bila su, kaze ona, »neprekidno otvorena i vrlo zivo raspravljana u onovremenoj politickoj javnosti... Stranacki prvaci, cesto ugledni naucnici i intelektualci, svojim sjajnim skupstinskim govorima izrecenim u odbranu institucija ustavnosti, slobode, zakonitosti i demokratije, obogatili su srpsku politicku tradiciju i ostavili svedocanstvo o postojanju moderne politicke elite«.

Senka epohe

Engleski parlamentarni obicaji potezani su skoro u svakom spornom dnevno-politickom pitanju, mahom iz pukih partijskih interesa, ali je i to »ucvrscivalo legitimitet parlamentarne forme, a samim tim i podizalo nivo opste politicke kulture«, zakljucuje Olga Popovic Obradovic. U tome nisu izostajale ni stranke manjine – medju svima je vladala »jednodusna vera u vrednost parlamentarnih institucija i principa«.
Iako je, zbog kratkog vremena koje su imale na raspolaganju stranke i njihova elita, kao i zbog svojstava drustva kojima je njihova politicka kultura bila determinisana (»i koliko je sama elita bila kadra da u prakticnoj politici ostane lojalna nacelima koja je inace branila«), tesko proceniti njihove znacajne pomake, jasna je »obeshrabrujuca cinjenica«, sa stanovista njihove stabilnosti: vremenom je »otpornost prema militaristickim tendencijama, posebno medju strankama manjine, slabila, sto je najveci deo opozicije uoci Prvog svetskog rata dovelo cak dotle da se u borbi za vlast neposredno osloni na militaristicke krugove u vojsci«, kaze Olga Popovic Obradovic.
Pred sam rat uticaj vojnih krugova na legalne institucije rezima doveo ih je u pitanje. O tome Olga Popovic Obradovic kaze: »To je bacalo ozbiljnu senku na inace nesporno znacajne rezultate parlamentarne epohe i ukazivalo na to da duboka kriza pred kojom se nasao srpski parlamentarizam uoci izbijanja Prvog svetskog rata nije dosla spolja, nego iznutra, iz dubine drustvenog i politickog tkiva onovremene Srbije«.