Druze urednice,
Bas ovih dana navrsila se godina otkako zalosna arbanaska plemena nose svoj krst na Golgotu. To je godina dana sistematskoga istrebljivanja arnautskoga stanovnistva u svima oblastima koje je srpska vojska zauzela.
Za tu godinu dana proliveno je mnogo ljudske krvi po klancima i poljima prostranoga balkanskoga razbojista. Ali ono sto balkanskim ratovima udara pecat najvarvarskijih i najkrvozednijih ratova mracnoga srednjega veka, to nisu potoci krvi s jedne i druge strane popadalih lesa naoruzanih ljudi, koji su u rat krenuli, ne, vec su to reke krvi poubijanoga neborackoga stanovnistva, nevine dece, zena i mirnih ljudi, radnoga sveta Stare Srbije, Arbanije, Makedonije i Trakije, cija je jedina krivica sto se drukcije bogu moli, sto drugim jezikom govori, drugo ime nosi i sto je na svom vekovnom ognjistu naivno sacekao cetiri divlje najezde.
Ta zlocinstva nisu dela pojedinaca ni licnoga raspolozenja, vec sastavni deo »nacionalne« politike balkanskih drzava. Srpska vojska je istrebljivala Arnaute po Staroj Srbiji i Arbaniji, a bugarska Turke po Trakiji i grcka Turke i Arnaute na Devolu, sa zlocinackim uverenjem da time vrse jedno »nacionalno delo«, da, skidajuci taj nevini svet s lica zemlje, skidaju s vrata neprijatelja sa kojim ce u buducnosti biti tesko izici na kraj.
A sa ratnim obrtom koji je nastao sa sukobom saveznika medju sobom, stari sistem nije prestao raditi, samo je izmenio materijal za klanje: mesto Turaka i Arnauta, pod bugarskim nozem su sada izdisali Grci i Srbi, a pod grckim i srpskim Bugari. Balkanski narodi su bili ujedinjeni – u krvi!

Kao sto vidite, druze urednice, sudbina arbanaskih plemena nije bila usamljena, izuzetna. Ipak je ona u jednom pogledu bila izuzetna, teska, teza od sudbina ostalih balkanskih stradalnika, naime: arbanaska plemena su padala ne samo bez branioca vec tako reci bez i jednoga glasa zastite i protesta u njihovu korist. Glas srpskoga proletarijata, glas nase Partije, to je bio jedini znak covecanskoga saucesca u tragicnoj sudbini ovih nesrecnih gorstaka, pa ni taj glas nije, na zalost, mogao do njih dopreti. Zauzimanje austrijske i italijanske stampe i diplomatije ne samo da im nije pomoglo vec, stavise, ucinilo je da se jedan pravedan protest kompromituje u ocima napredna sveta i da jedna pravedna stvar propadne u prljavim rukama.
Jos i sada, posle tolikih krvavih prizora koji nerve zderu, stoji mi u zivoj uspomeni prvi izvestaj o sukobu srpske vojske s Arnautima. Taj je sukob izbio pre objave rata. Arnauti su namamljeni na domak artiljerijske vatre. »Odmah potom«, opisuje jedan ocevidac, »nasi karteci pocinili su najstrasniju pustos medju njima. Albanci su padali gomilama. Krici besa i bola skoro su se izjednacavali sa grmljavinom topova. Kroz vazduh su letele ruke, noge, glave i komadi mesa Albanaca. A kada je artiljerijska vatra obustavljena, bojiste bese pokriveno ne lesevima vec rastrgnutim udovima koji su izgledali kao neka masa prelivena kao karmin crvenom bojom«. I na svaki znak gnusanja i protesta, dobijao sam od oficira kojima skoro izreda zavlada razbojnicka psihologija komitskih bandi jedan isti odgovor: da tako i treba izdajnicima! Mi ne znamo kakav su dogovor s Arnautima imali nasi i preko koga su ga imali. Ali, ma kakav taj dogovor bio, on nije mogao sadrzavati zamenu staroga ropstva ropstvom novim gospodarima, koji su od samoga pocetka ratnih operacija pokazali da ne stede nijednu slamku krova nad glavom i nijedan plamicak zivota kod nevinasceta od nekoliko meseci. I ako je neko izdajnik dogovora, taj nesumnjivo nisu Arnauti vec srpska vlada i vojska kao njen organ.
Jos i sada, posle velike setnje po zgaristima od Ristovca do Lerina i od Draca do Careva Sela, ja ne mogu da zaboravim utisak koje je na mene cinilo crvenilo neba od prvoga paljenja sela. Prvih nedelja rata sa Turcima mi noci nismo imali, jer smo se kretali, logorovali i tukli prema svetlosti arnautskih sela koja su gorela. Vatre zapaljenih sela bile su jedini signal kojim su pojedine kolone srpske vojske javljale jedna drugoj dokle su stigle. A arnautsko stanovnistvo – ukoliko nije poubijano i koje je moglo bezati – gurali smo pred sobom i nagnali ga da nam, kao ocajnik koji gleda kako mu kuca gori, dade upornog otpora na Bujanovcu, a potom da se uz tursku vojsku na Kumanovu lavovski bori. Ovu varvarsku politiku srpske vlade i Vrhovne komande platio je srpski narod zivotima mnogih svojih vojnika. Sa padom Kumanova slegao se u Skoplje ceo onaj svet arnautskoga stanovnistva koje je srpska vojska, nadiruci sa severa, gurala pred sobom i koje je tu, trazeci utocista, velikim delom naslo – smrt. Kao da je ustao iz groba srednji vek, kada je onaj despota na Demir-kapiji uveseljavao sebe u pijancenju bacanjem ljudi strmoglavce u talase Vardara.

Posto su ratne operacije prestale, moglo je izgledati da ce se stati i sa tamanjenjem arnautskoga stanovnistva. Onaj arnautski pojas sto je opasivao staru srpsku granicu od Mitrovice do prema Vranju vec je bio sliscen, pri cemu se narocito istakao jedan covek koji sedi kao poslanik u Narodnoj skupstini! Na Kosovu je zavladala grobna tisina, samo ovde-onde pukne po koja osvetnicka puska koje su, po priznanju koje mi je jednom prilikom ucinio jedan od najvidjenijih okruznih nacelnika u novim krajevima, izazvane »netakticnim« drzanjem nasih organa vlasti.
Ali, da je sistem tamanjenja prestao raditi, samo je moglo izgledati. On nije prestajao raditi, kao sto ne prestaje ni danas. I ono, druze urednice, sto je taj sistem pocinio pred ovaj arnautski upad i pri odbijanju Arnauta prevazilazi sve grozote koje su prema tome narodu za ovu godinu dana pocinjene. Cim se osetilo nemirnije kretanje medju Arnautima prema srpskoj granici, pogranicni komandanti pristupili su klanju. Nad arnautskim ziteljstvom Peci, Djakovice i Prizrena lebdela je avet smrti dan i noc. Ko bi ziv zamrkao, nije bio siguran da ce ziv osvanuti. Jer su ih bas po noci, vreme koje je uvek birano za izvrsenje najgorih ljudskih zlocina, kupili iz postelja i apsana i odvodili na gubiliste. Ne cuje se ni suma, a jos manje puscanoga pucnja, »mir« i »red« vladaju svuda, a Arnauta svake noci nekuda nestaje, kao da se sakali i hijene iz ovih krseva izvlace, prikradaju njihovim kucama i ove jadne ljude kupe, odvode i dave. Ta i hijene bi ih na coveciji nacin podavile!
Kada sam saznao za ove poslednje podvige srpske vojne i gradjanske vlasti u novim krajevima, pomislio sam: Zar je zlocinacka komitska psihologija ovladala celom vlasnickom hijerarhijom; od prvoga ministra do poslednjega zandarma, a ti, Srbijo, kuda ces sa njima i gde ces se zaustaviti?
U taj cas stigle su vesti o pokolju u Ljumi, vesti u koje se ne moze da veruje; iako su susta istina, koje se tesko mogu saslusati do kraja kada ih drugi prica, a jos teze ispisati da ih drugi cita. Vama je poznato, druze urednice, da nije jedna zena ili jedno dete izdahnulo od srpskoga noza ili kursuma; nije zapaljena jedna arnautska kuca i nije se nad glavama jedne arnautske porodice uz strasan prasak skrhao progoreli krov kucni; kroz guste oblake dima nije se cuo jedan cvrkut dece na majcinoj sisi, poslednji cvrkut tih opasnih stvorova sto, za ime boga, rovu protiv srpskih vlasti i dizu bunu! Ali u Ljumi unisteno je tim merama za nepuna dva sata celo jedno selo, selo bez seljana, bez ljudi, selo u kome su bile ostale samo zene sa decom na krilu, devojke, bolesni i ostareli i deca svih uzrasta. Receno im je da slobodno ostanu kod kuca, jer, kada Arnauti zarobljene srpske vojnike razoruzaju i puste, zasto da ne savetuju svojim zenama da slobodno ostanu kod kuce? Ali su se one uzaman molile, dizuci decu uvis i govoreci: »Aman, komandare, sta smo mi krive? Kazujete li vi vasim zenama kada sto radite?«
Predajuci ovo pismo javnosti, Vi cete, druze urednice, postupiti u duhu rada socijalne demokratije i vladu javno staviti u polozaj: ili da za vinovnicima ovih zlocina ucini poteru, ili da se sa zlocinima solidarise. Ako se odluci na prvo, to nece biti samo slaba satisfakcija, pa ipak satisfakcija uvredjenom osecanju svakoga kulturnoga coveka i jedan akt koji ona duguje unizenom ugledu srpskoga naroda, vec i javna zaloga da ce jedanput prestati da radi sistem istrebljenja jednoga celoga naroda. Ako vlada pokusa da preko ove javne optuzbe predje, onda ce bar ogromne posledice ovoga sistema pred istorijom i srpskim narodom biti nepobitno ostavljeni njoj u odgovornost. A one ce se pamtiti s kolena na koleno, kao sto se pamte Vartolomejska noc, Sicilijansko vecernje, Kisenjevo, i kao sto ce se pamtiti Demir-hisar i Doksat.
 

* Iz: Radnicke novine br. 223, 22. oktobar 1913. Dimitrije Tucovic, Sabrana dela, Beograd 1980, knj. 7, str. 160–164.