Prica o ratnim zlocinima srpskih patriota pretvara se polako u Veliki Morbidarijum.
Da bi krenula ka nekakvom ozdravljenju Srbija izgleda mora da prodje kroz grozomoru i kosmar. Kojim se drugim imenom mogu nazvati masovne grobnice zrtava patriotskih pohoda pronadjene na teritoriji srpskog glavnog grada? Koja je morbidna masta izdala nalog za takvu »operaciju«? Koji je morbidni rezon imala pred sobom? U glavnom gradu ce najposle traziti masovne grobnice? A ipak su pronadjene. Stara poslovica govori o pogodbi zemlje i raja u vezi sa tajnama.
U interesu nacije, rad ostvarenja svesrpske komasacije, bile su naredjene velike asasinacije. Da bi se sakrili dokazi za asasinacije, opet u interesu nacije, izdata je naredba za operaciju asanacije bojista. Sada je na redu operacija velike apsancije ucesnika asasinacije i asanacije. Ali, od toga nema nista. Jer, sve pomenute operacije morala je raditi ogromna Sluzba poverljivih ljudi neosetljivih na bestijalnosti, udobno pozicioniranih u velikom bestijarijumu. A novoj vlasti su potrebni ljudi za »poverljive zadace«.
Razmere grozomorne »asanacije« tesko da ce ikada biti otkrivene mada je i ovo sto smo saznali dovoljno da nam se digne kosa na glavi. Od jedne poznanice doznajem da je na jednom beogradskom groblju videla dosta grobova sa oznakom N. N. Srpski ministar policije, covek skrt na recima ali vrlo recit, pominje mrtvace pohranjene »ispod autoputa«. Sam djavo zna sta znaci to »ispod autoputa«. Verovatno to da u temeljima Miloseviceve »obnove i izgradnje« ima mnogo ljudskih kostiju. Mozda je nas veliki rusitelj i veliki graditelj sledio staro verovanje da se nijedna gradjevina ne moze odrzati ako se u nju ne ugrade ljudski zivoti. Morbidni stari mitovi u novom ruhu. Iz Sremske Mitrovice stize vest o masovnoj grobnici leseva izvadjenih iz Save. Pominje se i neko jezero u kojem, po dojavama, lezi jos jedan paket smrti. Pa vi sad krenite u prirodu, na nase lepe reke i zelenooka jezera.

Zlocini i zlocinacki odgovori na zlocine

Reagujuci na srpske »nevolje sa Harijem« iz prethodnog zapisa jedan poslanik najbolje pozicionirane srpske stranke prebacio je medijima da »kontraproduktivno dizu prasinu« a da »malo pisu o zlocinima nad Srbima«. Ministar Batic je vec istupio penkalo pisuci Karli del Ponte kako vec jednom treba da pohapsi albanske zlocince. Stereotipni srpski odgovor na vesti o zlocudnim podvizima nasih delija svodi se na pokusaj uspostavljanja klackalice zlocina. I onda sve postaje jednostavno i opravdivo.
Valja jednom, zarad lekovitosti istine, pokusati razmrsiti klupko zlocina (sto se sigurno ne moze uciniti »komisijski«). Valja razlikovati dve strane ovog zla: zlocin (nazovimo ga i primarni zlocin) i zlocin kao odgovor na zlocin (nazovimo ga i indukovanim zlocinom). I jedan i drugi, i zlocin i zlocinacki odgovor na zlocin, dostojni su punog ljudskog gnusanja. Ali, ovde ne govorimo o tome. Govorimo o nivoima odgovornosti i o tome da je uspostavljanje klackalice zlocina i suvise lako kupovanje indulgencije – one koja kaze: svi smo mi pomalo ili pomnogo zlocinitelji.
Odgovornost srpskih »patriota« za ratne zlocine je najmanje troslojna. Srpski »patrioti« odgovorni su za primarne zlocine i za indukovane zlocine, dakle ne samo za zlocine koje su pocinili nad onima koji »nisu nase gore list« vec i za zlocinacke odgovore koje su indukovali u mracnim spodobama iz drugih naciona. A to ce reci da su odgovorni u stanovitoj meri i za zlocine pocinjene nad samim Srbima (to je treci sloj njihove odgovornosti). 
Srpski »patrioti« i njihov mracni zrec morali su slutiti da ce svojim zlocinima izazvati kovitlac zlocina nezaustavljiv u svom bestijalnom sledu. 
Sugerisem li ovim da je postojala neka zlocinacka promisao koja je upravljala sledom mracnih dogadjaja? Da. Ne samo da je postojala, nego je i zamisljena s verom u istorijski car, s verom da ce biti zlatonosna po srpski rod.
Srpski patrioti ne samo da su slutili da ce njihovi zlocini izazvati pozeljan odgovor, nego su smisljeno programirali prvi cin zlocina i pustili da se dogadjaji odvijaju po zakonima crne dramaturgije zlocina. A rezultat te demonske dramaturgije trebalo je da bude jednacenje po zlocinu uz priznavanje dobitaka i nacionalne vajde proistekle iz kovitlaca zlocina. Da li je ova zlocinacka strategija bila uspesna jos ostaje da se vidi. Ljudska sklonost ka simplifikaciji daje joj lepe sanse. 
Druga strana ove medalje, zlocinacki odgovori na zlocine srpskih patriota, ne samo da ne moze biti amnestirana nego je dostojna dvostrukog gnusanja. Zlocinci iz drugih naciona zasluzuju kaznu i prezir ne samo za pocinjene zlocine vec i za to sto su zakrvavljenih ociju naseli i uleteli u smisljenu dramaturgiju zlocina. Izgleda da je nemoguce odoleti sirenskom zovu zla.