Iskustvo sa usvajanjem zlosrecnog zakona o saradnji sa Haskim tribunalom pokazalo nam je jasno, kao na dlanu, da je nasa drzavna kriza mnogo dublja nego sto smo i sami pretpostavljali. Ovde, naime, za razliku od drugih zemalja parlamentarne demokratije, pitanje opstanka jedne vladine garniture ravno je pitanju opstanka citave federalne drzave. Zato se iz ovih nedavnih dogadjanja moze izvuci vise indikativnih zakljucaka.
Najvazniji je, svakako, da u vrhovima drzave ne postoji nepodeljena spremnost za suocavanje sa zlocinima iz bliske proslosti, niti sposobnost da se uoce i sve posledice koje iz takvog jednog ponasanja proizlaze. SNP jeste stvarni uzrocnik i inicijator ovog najnovijeg nesporazuma, ali ni DOS nije neduzan u svemu tome. Predstavnici DSS, dakle jednog od glavnih DOS-ovskih stubova, izjavljivali su na konferenciji za novinare 4. juna, upravo onog dana kada je kriza otvorena, da »imaju razumevanje za stavove SNP«. Na pitanje zbunjenih novinara da li to znaci da ih podrzavaju odgovorili su »ne«, nego samo »imaju razumevanje«. Uvece istog dana na sastanku predsednistva DOS-a razlike su izgladjene, pa je, prema saopstenju iz kabineta predsednika Kostunice, postignuto puno jedinstvo u podrzavanju predloga zakona o saradnji sa Tribunalom.
Naravno, ovakvo krpljenje jedinstva tesko da bilo kome moze da ulije spokojstvo. Setimo se samo da je Kostunica svoj mandat na celu savezne drzave poceo odlucnim negiranjem Haskog tribunala, da bi kasnije, kada je video da je djavo odneo salu, posle povratka iz Amerike, pristao na saradnju sa ovom visokom medjunarodnom sudskom instancom. Za sada ova orijentacija u DOS-u izgleda sigurna, ali ko moze da tvrdi, posle svih iskustava, da i novi obrti u ovom pogledu nisu iskljuceni.
Vec samo to je dovoljno da se vidi s kakvim neizvesnostima ocekujemo donatorsku konferenciju i kakvim su sve iskusenjima izlozeni nasi odnosi sa svetom. Ima, medjutim, i drugih stvari koje izazivaju strahovanje u kakvoj to drzavi mozemo uskoro da osvanemo. U jednom trenutku, dok je ova kriza trajala, neko je pomenuo i mogucnost da se obrazuje manjinska vlada kako bi se izbegao rizik da se zajedno sa vladom srusi i drzava. Manjinske vlade poznate su iz prakse parlamentarnih drzava, pod uslovom da se striktno postuje dogovor o tome ko koga, pod kojim uslovima i u kojem roku podrzava u parlamentu. S takvim vladama do sada niko nije imao srecu, kod nas bi ona bila jos jedna floskula laznog federalizma. Jer, SNP niti je vecinski predstavnik Crne Gore niti je lojalni saradnik u Saveznoj vladi. U tom nesrecnom politickom spoju (DOS i SNP) koji se zove Savezna vlada, ima vise razarajucih elemenata nego tvorackih potencijala. Zbog toga u nasoj federaciji ne moze ni onoliko koliko je danas mogucno u Crnoj Gori, uprkos njenim nestabilnim politickim prilikama – da se obrazuje manjinska vlada.

U ovom trenutku nasa situacija najvecma podseca na 1990. i 1991. kada je Slobodan Milosevic, u odgovoru na odlazak predstavnika ostalih republika, na silu namakao nekakvo Predsednistvo SFRJ i Saveznu vladu, sve u nadi da ce da odrzi kontinuitet bivse drzave. Nova savezna vlast ne moze tek tako da se odrekne predstavnika Crne Gore, bez obzira kakvi su, jer bi to bio i stvarni i formalni kraj i ove trece Jugoslavije.
Izvor nase krize, ipak, nije samo u federalnom centru. Kada je SNP pocetkom juna pomenuo kao alternativnu mogucnost da Savezna skupstina donese samo okvirni zakon o saradnji sa Hagom, a da sve ostalo bude prepusteno republickim skupstinama, srpski ministar pravde Vladan Batic javno je zapitao: cak i da Skupstina Srbije usvoji propis o izrucenju Milosevica Haskom tribunalu, sta ako predsednik Srbije Milan Milutinovic odbije da potpise takvu odluku. Ministar pravde tako sve nas pita ono sto bi u stvari mi trebalo da pitamo njega – zasto se, uprkos 5. oktobru i 23. decembru 2000, tako dugo odrzava ovo neprirodno stanje i u Srbiji i ko je ovde tvorac, a ko zrtva ovako pogresne koncepcije legalnosti. Sve se ovo o traganju za haskom odgovornoscu svelo na pricu o prebacivanju vruceg krompira iz jedne u drugu ruku i o vladi i drzavi koje zive samo do prve krize.
Ako neko u svemu ovome moze da pronadje i gorko humorne elemente, ne treba zaboraviti da je cela ova dogodovstina imala i jednu veoma mracnu stranu. Istoga dana kada je obznanjena kriza poceli su da se sire glasovi kako se radi na koaliciji SNP–SPS, koji bi zajednicki prigrabili Saveznu vladu. Espeesovci su na ovakva novinarska pitanja odgovarali nesto neodredjeno, sa uobicajenim prenemaganjem, a kasnije su ovi glasovi utihnuli. Pretnja je, medjutim, ostala u vazduhu izazivajuci neugodna osecanja – da li smo zaista dosli dotle da su i tekovine 5. oktobra dovedene u pitanje i da li ce gradjani morati ponovo na ulice da stvari vrate svom izvornom znacenju.