Godinama i zaista neumorno crnogorski mitropolit g. Amfilohije zbunjuje i laicku i crkvenu javnost svojim sibilinskim i uglavnom politicki intoniranim izjavama. Pravo na politicke izjave – po sebi se razume – niko mu ne spori, ali su one cesto tako dvosmislene da se i najveci strucnjaci nalaze na mukama. Nedavno je visokopreosveceni kazao da su na rimskom prestolu sv. Petra u Vatikanu sedele »pravoslavne pape«. U novinama se to prikazivalo kao »biser« kojim se dokon svet i zabavlja ali i sludjuje, ali je stvar mnogo ozbiljnija od toga. Tu se skriva jedan fenomen koji nije jos uvek objasnjen, cak i u ozbiljnoj nauci kakva je moderna psihoanaliza. Mislio je g. Amfilohije da kaze kako su pre velikog raskola 1054. svi bili pravoslavni, pa su onda katolici i drugi postali »otpadnici«; nevolja je u tome sto se izraz koji je u pitanju pre te godine ne pominje, niti su rimske pape sebe nekada nazivale pravoslavnim. Jos je teze izaci na kraj i sa drugim slicnim izjavama uvazenog crnogorskog prvojerarha. Opet ne tako davno – u Vecernjim novostima od 03. 06. 2001. – on je, braneci Milosevica, izjavio da je sud u Hagu »produzetak srednjovekovne Inkvizicije« i da bi trebalo suditi mnogima a ne srusenom srpskom diktatoru. Stvar nije u tome sto on ponavlja od reci do reci izjave gdje M. Markovic i saopstenja SPS-a. Rec je o necem sto je mnogo vaznije i u isto vreme mnogo komplikovanije za tumacenje. Tu se skriva nesto dublje kao motiv koje pokrece ovakva razmisljanja i ovakva opredeljenja, upravo u ovim nesrecnim vremenima kada Srbija – nakon citavog ciklusa izgubljenih ratova – kako bi se reklo, trazi sebe medju narodima u modernoj Evropi.
To dublje je upravo pomenuti fenomen pred kojim je zastala i najozbiljnija nauka – pred kojim je sasvim nemocna humanisticka psihologija. 
Nije visokopreosveceni jedini u tom poslu – ugledni clanovi najpoznatijih institucija se necim slicnom poodavno bave. Ugledni pravnik i drzavnik nespornog ugleda, predsednik SRJ g. V. Kostunica govori o Zakoniku cara Dusana kao paradigmi prema kojoj bi se moglo oblikovati pravo modernih drzava i oni koji se odluce da zavire u taj – inace kao dokument nesto dragoceno – zakonik zastaju zbunjeni i pitaju se kako su takve izjave moguce. I drugi ne zaostaju za njim. Ugledni clan SANU – redovni clan – i poznati pravoslavni publicista dr V. Jerotic u jednoj svojoj knjizi o delu N. Velimirovica – objavljenoj u Sapcu godine 1993. – na samom pocetku razmislja o Rusima i Srbima kao nekim posebnim – drugi bi rekli »metafizickim« – narodima i priznaje da se o tome ljudskim umom ne moze suditi pa se u traktatu, opcinjen imperijalnom velicinom Rusije, jednostavno ovako izjasnjava – »Zajedno sa ruskim pesnikom Marinom Cvetajevom jedino mogu da kazem – u Rusiju se moze samo verovati!«. Nesporno je pravo redovnog clana SANU da Rusiju i Srbiju shvata kao bice bozje, ali je nevolja u necem drugom i to drugo upucuje opet na onaj fenomen koji smo pomenuli, za koji nastojimo da ponudimo skromne naznake za objasnjenje njegovo. Pesmu o Rusiji napisao je F. Tjutcev godine 1864. – a ne M. Cvetajeva u cijoj poeziji nema slicnog motiva.
U modernim psihoanalitickim istrazivanjima uocen je fenomen nazvan »ideoloski eros«; tom sintagmom se oznacava stanje kada ljubav – politicka posebno kao volja za moc – zaslepi razum i kada se jednostavno elementarne empirijske cinjenice ne vide.