Broj 264-265

Susedi

Slovenija: Mala i lepa

Biti 14 puta bolji od zemlje sa kojom se razlika pre jedne decenije merila procentima, dokaz je suprotnih politika ne samo u ekonomskom nego i u civilizacijskom smislu

Amerikanci imaju izreku The small is beautiful a sve sto su napravili je veliko: drzava, gradovi, kuce, automobili. Medjutim, da malo moze zaista biti i lepo dokazuje, pored ostalog, i postojanje danasnje Slovenije. Kad ne bi bilo tako, tesko da bi americki predsednik George W. Bush i ruski predsednik Vladimir Putin izabrali za mesto svog prvog direktnog susreta bas Sloveniju. Cinici bi rekli da je izbor pao na tu zemlju zato sto je tako mala da nema dovoljno ljudi koji bi izasli da demonstriraju protiv vodja velikih sila.
Otkako su se izvukli iz okrilja Balkana, »koji proizvodi vise istorije nego sto je u stanju da konzumira«, gradjani ove zemlje jednostavno su siti politike i bave se pre svega samim sobom i sopstvenom buducnoscu. Da nije malog prljavog rata, u kojem je bezrazlozno ubijeno 38 jugoslovenskih vojnika, 3 turska vozaca kamiona, koji su se slucajno zadesili u blizini operacija i 7 gradjana, oni bi cak i svoju borbu za samostalnost mogli da upisu u razumnu i pragmaticnu politiku koju su uvek vodili. Slovenacki najvisi politicari sami su izjavili da im je Milosevic nudio da odu iz Jugoslavije bez problema, ali su zakasneli nacionalni romanticari, tipa Janeza Janse, smatrali da je samostalnost velicanstvenija ako se prolije malo krvi, i to po mogucstvu tudje. Balkanska kasapnica, sto je usledila kasnije, bacila je u zasenak ovu ratnu epizodu i sem rodbine poginulih malo je se ko seca.

Pokazatelji uspeha

Danas je Slovenija najuspesnija od svih zemalja tranzicije i to ne samo po ekonomskim pokazateljima nego i po socijalnom skladu razvoja, visokom nivou kulturnog zivota, ekologiji jednostavno po svemu onom sto je veoma priblizava nivou razvijenih evropskih zemalja. Da nije samozadovoljna i zatvorena prema nerazvijenim susedima, ona bi verovatno mogla biti primer kako sopstvenu zemlju dovesti u red. Jos dok je bila u zajednickoj drzavi (socijalistickoj) Jugoslaviji ona je ispoljavala ono sto sociolozi nazivaju sindromom bogatih. To jeste legitimno pravo, ali ne donosi prevelike simpatije. Sta pod tim podrazumevamo? Sve danasnje samostalne balkanske drzave, koje su nekada sa Slovenijom bile u istoj zemlji, preplavljene su slovenackom robom. To je u redu. Nije u redu, medjutim, sto Slovenija sa tim zemljama ima neprirodno visok suficit u trgovini koristeci »glad« za dobrim proizvodima i ne trudeci se preterano da kupuje njihovu robu kako bi im bar donekle olaksala placanja i pomogla da razviju svoju proizvodnju. Naravno, deficit ima sa Zapadom, pa ga izravnava preko balkanske sirotinje. Na duzi rok to nije dobra racunica. 
Nema zemlje bez ekonomskih problema, pa tako ni Slovenija nije izuzetak. No, ako se poredi sa onim gde je bila pre deset godina i gde je danas vidi se da je u svetu tranzicije najuspesnija pre svega po nacionalnom bogatstvu koje je stvorila. Domaci proizvod po stanovniku u Sloveniji iznosio je prosle godine 14 300 dolara. Na toj listi prva iza nje je Ceska sa 11 300 dolara, sledi Madjarska sa 9020, Poljska sa 7690, susedna Hrvatska sa 5100 i na kraju ostatak Jugoslavije sa oko 1000 dolara po stanovniku. Biti 14 puta bolji od zemlje sa kojom se razlika pre jedne decenije merila procentima, dokaz je suprotnih politika ne samo u ekonomskom nego i u civilizacijskom smislu.
Siromasan svet najvise gleda gde su plate vece. Tako su zaposleni u Sloveniji imali prosecne neto plate od 1280 DEM (2030 bruto) u februaru ove godine. U Hrvatskoj su u isto vreme bile 840, a u Srbiji 150 DEM. Jedan slovenacki lekar specijalista zaradjuje koliko 8 primarijusa u Srbiji, a menadzer koliko 16 njegovih kolega na jugoistoku Balkana. Jako je vazno, pri tom, da u Sloveniji javne sluzbe (zdravstvo, skole, saobracaj...) funkcionisu na visokom evropskom nivou. Krajem 1999. godine The Financial Times je objavio podlistak o Sloveniji u kojem u jednoj reportazi novinar pise da je prelazeci iz Italije u Sloveniju imao utisak da ide na Zapad a ne na Istok.
Oko 20 odsto domaceg proizvoda (BDP) stvara se u turizmu zahvaljujuci ne samo prirodnim lepotama i prednostima koje nudi slovenacki deo Alpa i obala Jadranskog mora (samo 28 km), nego pre svega visokom standardu usluga i relativno prihvatljivim cenama. Lepotama koje im je poklonila priroda Slovenci sa svoje strane dodaju koliko god mogu, trudeci se da ne naruse prirodni sklad. Prefinjen osecaj za likovno izrazavanje vidljiv je od svetski visokog nivoa grafike do, recimo, izvanrednog oblikovanja flasa za vino, koje rade najpoznatiji dizajneri i vajari. Gotovo bez izuzetka slovenacki hoteli lice na male galerije slika koje ukrasavaju holove i sobe, umesto uobicajenog hotelskog kica svuda po svetu.

Na vratima EU

Od 29 osnovnih uslova za pristupanje u redovno clanstvo Evropske unije Slovenija je do kraja prosle godine ispunila 18, s tim da je za ostale izvrsila kompletne pripreme i tokom ove godine ce i njih ispuniti. Najvece zamerke koje dolaze iz EU odnose se na sporu privatizaciju. Formalno to je tacno, jer u toj zemlji jos uvek oko 50 odsto privrednih preduzeca pripada javnom sektoru. Sustina je, medjutim, u tome da »drzavna« preduzeca posluju podjednako efikasno kao i privatna, a vlada svoju sporost ili bolje reci opreznost objasnjava argumentom koji je tesko odbaciti. Slovenija je jedna od zemalja sa najnizom stopom kriminala u Evropi. Haoticna privatizacija u drugim zemljama tranzicije postala je polazna osnova za razvoj korupcije i kriminala. U Sloveniji su u procesu privatizacije pokusali da uz pomoc iz Britanije primene takozvani ESOP (Employee Share Owners Plan) po kojem radnici besplatnim akcijama koje su dobili od drzave i sopstvenim dodatnim novcem (pretezno kreditima od banaka) otkupljuju preduzece u kojem rade i pocinju njime da upravljaju. Do sada je tom programu pristupilo 21 preduzece i ona spadaju medju najuspesnija u zemlji. Najveca kocnica tom procesu je prisecanje na neuspeh samoupravljanja.
Jednog kolegu, novinara najuglednijeg privrednog nedeljnika u Sloveniji, pitali smo kako se on licno ukljucio u privatizaciju. On kaze da je znajuci gde treba ulagati jedan deo dobijenih akcija ulozio u pivaru »Union«, a drugi u farmaceutsku industriju »Krka«. Sada, kaze, kad pijem pivo, a kao Slovenac pijem toga dosta meni rastu dividende. Kad preteram, kupim lekove da se otreznim i oporavim i meni opet rastu dividende. Salu na stranu, godisnje on preko dividendi dobije jos jednu do dve mesecne plate. Dakako, ima i drugih koji nisu umeli da procene gde ce uloziti svoje akcije i ne dobijaju nista. U svakom slucaju akcije na berzama padaju ispod nominale ali ne previse. U Sloveniji se stvorilo poverenje prema akcijama i duh ulaganja sopstvenog novca u privredu, a ne toliko u bankarsku stednju. Cak su poceli da igraju i na onim trzistima gde gradjani nemaju poverenja u sopstvenu buducnost. Ukratko, Slovenci poseduju preko 800 miliona DEM ulozenih u privatizacione fondove u Bosni, koristeci okolnost da se tamosnje akcije danas prodaju cak i za samo 1,8 odsto od svoje nominalne vrednosti.
Druga zamerka je skupa drzava i visoka stopa inflacije. To je tacno i malo koje objasnjenje moze zadovoljiti evropske birokrate sklone da sematski ocenjuju kandidate. Postoji jaka struja liberalnih ekonomista koji smatraju da nije vazno koliko je skupa drzava, vec sta gradjani dobijaju kao protivvrednost, odnosno kolika je efikasnost drzave. Slovenacko obrazovanje, od predskolskog do univerzitetskog, organizovano je bolje nego u znatnom broju bogatijih zemalja. Zdravstvo je na takvom nivou da mnogi gradjani severne Italije odlaze u slovenacke drzavne bolnice radije nego u privatne italijanske klinike. I to ne zato sto ih tako lecenje nesto manje kosta, nego zato sto imaju vece poverenje u slovenacke lekarske timove i funkcionisanje zdravstvene sluzbe uopste. Slovenija ima vrlo visok procenat penzionera koji su cak osnovali i svoju politicku partiju i uspevaju da se izbore za dostojan zivot u starosti.
Sto se tice inflacije, sadasnji nivo od 6,5 odsto godisnje jeste dvostruko veci od italijanskog, na primer, medjutim, treba imati u vidu da je Slovenija svesno drzala stopu inflacije relativno visoko da bi tako favorizovala investicione procese, no buduci da ta inflacija nije strukturna ona se lako moze monetarno-finansijskim merama svesti u zeljene okvire. Generalno prema grupi najverovatnijih novih clanica Evropske unije, postoji podozrenje da ce svojom radnom snagom preplaviti Uniju, pa su tako Nemacka i Spanija podnele zahtev da se buducim clanicama u narednih sedam godina uskrati pristup na jedinstveno trziste rada. Pomalo neocekivano, Slovenija je osudila ovaj zahtev kao segregacionisticki i pokazala solidarnost sa ostalima iako ona sa stopom od 6,6 odsto nezaposlenih stoji bolje nego sto je evropski prosek i vise ima potrebe za »uvozom« radne snage nego da bi ona nekoga ugrozavala.
Kad bi reci predsednika Evropske komisije Romana Prodija vazile kao pravilo u EU, a on je rekao primacemo u clanstvo onoga ko i kada zasluzi, onda bi Slovenija pocetkom iduce godine svakako trebalo da nadje mesta u Evropi. Umesto velikih reci dovoljno je samo primeniti najelementarnije pravilo racunovodstva da se dobre i lose strane saberu pa na osnovu toga napravi saldo. On bi za tu zemlju svakako bio pozitivan. Ima ona i poteza koje nije lako razumeti kao sto je, na primer, paraliza Koridora 10 autoputa koji od Salcburga preko Ljubljane vode prema Grckoj i dalje do Bliskog istoka i koji na delu slovenacke teritorije funkcionise kao najobicniji dvosmeran put dug 122 kilometra. Gradjen je jos pre cetiri i po decenije i vec tada je bio preopterecen. Za jednu pragmaticnu zemlju prosto je neverovatno da na takav nacin demonstrira svoj raskid sa balkanskom prosloscu. Vec sada ona za to placa racun, ali i svi oni koji bi da na istok voze robu i putnike.

Licnost predsednika

Mnogo pozitivnog Slovenija duguje svom »vecitom« predsedniku Milanu Kucanu koji je zahvaljujuci svom pragmaticno protestantskom poreklu i komunistickom iskustvu umeo da vodi zemlju sa najmanje potresa i losih zbivanja. Kad su ga novinari, nakon dobijanja pocasnog doktorata na Univerzitetu u Klivlendu, sredinom maja, pitali kako ce se ubuduce potpisivati, ciljajuci na novosteceno »dr«, odgovorio je: »Kao i do sada, desnom rukom«. Upravo ovih dana on vodi zestoku bitku da ogranici uticaj vojske. »Vojska u demokratskoj drzavi«, kaze, »svoj razvoj, strukturu, obim i nadleznost nema prava da sama definise«. Poziciju u medjunarodnim odnosima on vidi tako da »nije moguce dobiti ulaznicu ni u jednu medjunarodnu instituciju ili integraciju a da se nista ne plati. Nije moguce samo dobijati a da se nista ne dâ... S obzirom na stanje u svetu nema bolje bezbednosne i razvojne alternative nego sto su EU i NATO«. Ovu izjavu treba staviti u kontekst najsvezijeg podatka da samo 47 odsto Slovenaca zeli pristupanje pomenutim integracijama, dok je 28 neodlucno. I konacno: »Vlast brzo kvari ljude i utoliko je opasnost veca ukoliko je arogantna i racuna samo na vecinu koju poseduje... Mora se posebno voditi racuna o onih cetrnaest posto Slovenaca koji zive na granici takozvane socijalne bede, jer je to osnova za socijalno i politicko promisljanje o kvalitetu drzave«. Ima vise nostalgije nego strahovanja sto ce Kucan, pocetkom 2003. godine, definitivno morati da ode sa funkcije prvog gradjanina.

Milutin Mitrovic   

 


© 1996 - 2001 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar