Ko peva zlo ne misli, u to nema sumnje. Cak i kada peva: »Sprem’te se, sprem’te, cetnici«, to ne znaci da se zaista spremaju, spremaju. Mozda samo pevusi i ne obraca paznju na tekst. A mozda se i hrabri. Cetvrtog oktobra 2000. godine, u kamionu punom ljudi i kamenica na putu od blokade Ibarske magistrale u Preljini prema Tamnavi, grupa mladica je pocela da peva ovu pesmu. Nismo znali kuda idemo, nekome na blokadi su bili javili na mobilni da je gradonacelnika Cacka Velju Ilica, Vericu Barac, predsednicu Gradjanskog parlamenta Srbije, Jacima Milunovica iz UGS Nezavisnost i jos neke Cacane na putu za Kolubaru, iza Ljiga, zaustavila policija. Natovarili smo kamion kamenicama i krenuli. Ubrzo je pola kamiona zapevalo onu pesmu i ja ne mogu reci da mi je zasmetalo. U prikolici punoj ljudi i kamenica sve je to zvucalo potpuno prirodno, jedini visak sam mogao biti ja. A nisam bio, krenuo sam kud i oni. Samo se drugacije hrabrim.
Informacija dobijena preko necijeg mobilnog ubrzo se pokazala kao samo delimicno tacna. Verica i Jacim jesu na putu do Kolubare imali problema sa policijom, ali Velja Ilic se u tom trenutku nalazio u Cacku. Nebitno za promene, one ionako nikada nisu zavisile od takvih.
Sutradan ujutro su se ponovo svuda oko mene spremali, spremali. Krenuli su u Beograd »da zavrse posao«, sigurni da se na sledeci poziv nece odazvati. Ako sada ne zavrse niko ih vise nece izvuci iz kuce. Opet kazu da im je srce posebno zalupalo kod skretanja za Ravnu Goru, ali ne mora da znaci. Miloseviceva ratna propaganda jeste naisla na plodno tlo sirom Srbije, ali se ono manje zvalo drevni srpski nacionalizam, a vise neobrazovanje. Tesko da je iko od mojih prijatelja iz kamiona krenuo za Tamnavu iz ljubavi prema senima Draze Mihajlovica. Naprotiv, nesto nas je bas tako raznolike spojilo u iste kamione i autobuse, na istom poslu.
Pamtim jos jedan detalj od 4. oktobra. Po povratku u Cacak te veceri, dok smo hvatali vazduh za sutrasnji miting u Beogradu, Verica je stigla da primeti nesto nad cime cemo se ozbiljno zamisliti tek nekoliko dana kasnije. Od trenutka kad su se povukli na obliznji parking i pustili gradjane pridosle iz cele Srbije da se pridruze rudarima, na policiju vise niko nije obracao paznju. Verica je, medjutim, zapazila kako su se kao po komandi pokupili za Beograd kada je predvece stigao Kostunica. Predsednik je dosao, sada mogu da idu kuci. Sta bi se desilo da je predsednik sutradan ujutro isto tako usetao u Skupstinu? Da li bi se onih dvadesetak nesrecnika u plavom pokupilo i otislo kucama? To vece nismo imali kad da razmisljamo o finesama, vreme nam je bilo suvise dragoceno.
Bas je bilo pocinjalo da tece.

Podla zavera vecnosti

Zivim u granicama krajnjih mogucnosti,
okrenut ka sjajnijoj buducnosti
koje nema, nema, nema...
»Partibrejkers«, 1997.

Ukratko, mi mladi

Pobuna protiv Milosevica je od pocetka devedesetih cesto bila stvar mladih, posebno studenata. Iako su i sami povremeno brljali gosteci Karadzica po svojim protestima, pobunjeni studenti su mnogo jasnije nego opozicione stranke umeli da formulisu antimilosevicevsku borbu kao antiratnu i antifasisticku. Najintenzivniji antiratni protest u Srbiji, masovna odbijanja vojnih poziva, zahvaljujuci kojem je bivsa JNA za rat u Hrvatskoj uspela da mobilise svega 6% pozvanih rezervista, takodje je u najvecoj meri bila pobuna mladosti protiv ubijanja i umiranja. Medjutim, iako sposobniji da prepoznaju zlo, mladi su na njega reagovali bezanjem. Od mobilizacije, pa 300 000 preko granice... Manje svesni, ili platezno mocni, najcesce su se odlucivali da zaplutaju u vladajucoj kulturi snalazenja. Ipak, devedesetih, kako je ugrozenost postajala sve jaca, a mogucnost da se ode preko granice se drasticno smanjivala, novim generacijama studenata, djaka i neprijavljenih sljakera po kaficima, duvaca marihuane i lepka i ostalima koji su jedno zlo vreme nazivali svojim, nije ostao nijedan nacin da se izbore protiv zla osim suprotstavljanja.
Steta samo sto se do jednostavnih jednacina cesto dolazi posle deset i vise godina lutanja. Posle mnogo zabluda i gresaka, posle takvih padova kakav je bio raspad koalicije Zajedno. Nekad kao ucesnik, nekad kao svedok, cesto ni sebe nisam uspevao da ubedim da sve to sto se zvalo borba protiv rezima Slobodana Milosevica ide ka cilju, samo je trenutno zesce zalutalo, promasilo i kos i tablu, a mozda bilo i korumpirano...
Kada bi me neko pitao kako smo pokrenuli vreme u Srbiji, ja bih mu ispricao pricu koja sledi. Duboko verujuci u dve stvari – da svako od vas ima svoju verziju, podjednako istinitu kao i moja, i da nam je podsecanje preko potrebno.

Na sredokraci – Studentski parlament

Onako kako je zamisljen, Studentski parlament je trebalo da bude najvaznija tekovina Studentskog protesta 1996/97. Dok je gradjanski bunt tokom 1997. padao na nos od razocarenja zbog raspada koalicije Zajedno i jedne po jedne Draskoviceve prodaje, studenti su citavu stvar otrpeli ostavsi na nogama. Kao sto i dolikuje najzivljem i najkritickijem delu citavog drustva. Studentske organizacije izasle iz Studentskog protesta nastavile su da rade po citavoj Srbiji, a na vrhuncu krize opozicionog delovanja, pocetkom skolske 1997/98, na Beogradskom univerzitetu odrzani su izbori za Studentski parlament.
Slicna ustanova je na Beogradskom univerzitetu postojala i izmedju dva svetska rata. Podatak je malo poznat pre svega zato sto tadasnji Studentski parlament nije imao bogzna kakvo mesto u takodje burnim previranjima u Kraljevini i njenom BU. Nalazeci da ne treba da se mesa u politiku, medjuratni SP je svoje kompetencije ogranicio na pitanja studentskog standarda. Bio je vlasnik svih studentskih domova u Beogradu (nacionalizovani posle Drugog svetskog rata) i upravljao raspodelom. Ako ima smisla govoriti o kontinuitetu sa starim Studentskim parlamentom (na cemu su insistirali neki od utemeljivaca novog), onda bi se, uz sve uvazavanje razlika izmedju dva vremena i polozaja Univerziteta u njima, 1997. godine pre mogao naci u drzavnom Savezu studenata, makar po svojim preokupacijama i sumnjivom nemesanju u politiku. Studentski parlament iz devedesetih sebi je namenio potpuno drugaciju ulogu: tela u kojem bi izabrani predstavnici studenata zainteresovanih za Univerzitet radili i odlucivali o svim studentskim pitanjima. Pa i o onim koja se ticu studenata kao gradjana i politickih zivuljki, sto ce se kasnije pokazati kao mac sa dve ostrice.
Na samim izborima za Studentski parlament pokazalo se da nepoljuljana aktivnost studentskih organizacija nakon Studentskog protesta zapravo ne ocrtava realno stanje na BU. Izlaznost na izbore bila je neocekivano slaba, a posebno je zabrinjavalo to sto su studenti u velikom broju svoje poverenje poklanjali nezavisnim kandidatima, dakle onima koji nisu ucestvovali u radu niti jedne organizacije. Vise od pola predstavnika u SP izabrano je iz redova nezavisnih. Nista zabrinjavajuce, ali nepoverenje studenata u organizacije koje su se ispostavile kao jedini opipljivi rezultat protesta ’96/97. ukazivalo je na veliku krizu jedne energije za koju se mislilo i o kojoj je govoreno da je toliko jaka i iskrena da Milosevic protiv nje nema nikakve sanse. Ovo nepoverenje su mi tada neke od kolega, koje su prethodne zime i jele i spavale na Studentskom protestu, najcesce objasnjavale razocaranjem u pojedine vodje protesta (Cedomir & Cedomir) koje su se ubrzo pokazale kao oportunisti na dobrom startu politicke karijere. Primedba da su u organizacijama ostali upravo oni koji se nisu uhlebili po strankama uglavnom je docekivana odmahivanjem: »Svi su oni isti«. Od samog pocetka na klimavim nogama, Studentski parlament se pokazao nedovoljno snazan da odgovori problemu kojem niko drugi nije bio prirodniji protivnik – novom zakonu o univerzitetu.
Kada kazem neuspeh odbrane univerziteta, mislim na to da sira studentska populacija nije bila nimalo zainteresovana da solidarno brani autonomiju kriticke misli i svoju (izborenu, ne sudjenu) poziciju najzivljeg i najkritickijeg dela citavog drustva. Protiv Seseljeve retorike i Miloseviceve policije drugu vrstu uspeha nije trebalo ocekivati. Medjutim, ni sam Studentski parlament nije uspeo da postigne jedinstvo oko ovog cilja – nije imao kvorum na sednici na kojoj je trebalo da izglasa da ce povesti protest protiv najavljenog zakona o univerzitetu. Protest su sazvale organizacije koje su ostale na bojistu, Studentska unija i Studentska federacija, ali ne i Studentski parlament. Mnogi clanovi dveju organizacija tada su ovaj debakl Studentskog parlamenta objasnjavali odlukom kolega da na izborima svoje poverenje radije poklone nezavisnim kandidatima nego ljudima iz organizacija. Sporni nedostatak kvoruma se naime desio zato sto iza natpolovicnih nezavisnih nije bilo centrale koja bi ih pritegla da dolaze na sednice. Sta cete, takav smo narod.
U ovom objasnjenju sigurno ima i zrnce istine, samo sto u stvarnom zivotu zrnce ne igra bitnu ulogu tako cesto kao u slavnoj proslosti (ili sjajnijoj buducnosti). Od samog pocetka rada Studentskog parlamenta karakteristicno je bilo to sto se nezavisni nisu redovno pojavljivali na sednicama (mnogi cak ni na jednoj) i sto se vazda radilo na ivici kvoruma, ali nisu ni sve sednice bile jednako vazne, niti svaki dnevni red zanimljiv. Tesko je ocekivati bogzna kakav entuzijazam od veterana Studentskog protesta kada se raspravlja o domovima i menzama, ali ako kvorum izostane kada ne moze biti zanimljivije? Pitanje je, naime, da li bi poziv jedinstvenog SP na borbu protiv Zakona o univerzitetu pomogao da se za nju okupi kriticna studentska, profesorska i roditeljska masa. Iskreno govoreci, sigurno ne bi. Koliko se secam, niko od mojih kolega tada nije ni primecivao da Studentski parlament skapava. Za razliku od ljudi iz organizacija, nezavisni su mnogo vise pripadali nezainteresovanim studentima, kojima novi zakon o univerzitetu nije bila najvaznija vest dana.
Radikalni kriticari desavanja na BU u leto ’98. presekli bi da Studentski parlament (ili vec ko) tada nije dobio solidarnu podrsku svojih kolega u odbrani Univerziteta jer je dva meseca ranije definitivno odlucio da ne bude mesto koje okuplja najzivlji i najkritickiji deo citavog drustva. Aprila 1998. Studentski parlament se pobunio protiv sporazuma Tri plus tri izmedju Milosevica i Rugove o povratku albanskih studenata na Univerzitet. Izmedju mogucnosti da politicki podrze makar kakav pomak unapred, ili otvoreno upozore na novo kupovanje vremena iza kojeg se krije sledeca velika nesreca, najzivlji i najkritickiji deo citavog drustva izabrao je da brani srpske studente od albanskih. Ovaj iskorak na teren vecine tadasnjih opozicionih stranaka (»Mi se samo borimo protiv komunista, a Siptarima svakako treba pokazati cija je ovo vekovna zemlja«) kasnije ce kulminirati sa odbranom Univerziteta. Odbijajuci da sagleda kako su za potrebe kontrole apsolutno svega u Srbiji za prethodnih deset godina padale jedna po jedna autonomija i da su im prirodni saveznici svi ugrozeni vladavinom nasilja, koja je nakon masakra nad porodicom Jasari u Drenici jasno vodila novom ratu, protest protiv Zakona o univerzitetu ostao je na sredokraci izmedju zastupanja interesa studenata u uzem (studentski standard i problemi samog Univerziteta) i sirem (gradjanskom, politickom) smislu. Odbili su da formulisu jasan antiratni stav, nastojeci da se oko odbrane jedne od najvaznijih nacionalnih institucija okupe i ratni i antiratni cinioci opozicione scene. Usred rasprava na temu: »Da li to vec imamo rat na Kosovu ili nam je on samo neminovno pred vratima?«, autisticna odbrana akademskih sloboda i studentskog standarda zvucala je kao nepristojno izivljavanje od strane onih koji su za sebe zeleli kontinuitet sa Studentskim protestom ’96/97.
Stoje sve kritike upucivane profesorima BU za skandalozno mlak odgovor na Seseljev zakon, ali poziv kolegama: »Izlazite napolje!« u zimu 1996. nije trebalo dvaput ponavljati. U leto 1998, nesolidarnost studenata sa gradjanima vratila se istom merom, cak i nakon sto je policija pretukla demonstrante ispred republicke skupstine. Desetak dana kasnije protest je prekinut do pocetka sledece skolske godine. Priznat je neuspeh kako protesta tako i ideje Studentskog parlamenta koji je istom prestao da postoji. Kritikovana je nesolidarnost kolega, gradjana i posebno nezavisnih medija. Postavljano je pitanje: » Da li treba da ubiju nekoga od nas pa da B-92 pomene protest u vestima?« Ispostavilo se da ne treba, bile su dovoljne batine u Ulici srpskih vladara i sutradan u parku kod »Manjeza«. Medju retkima koji su protest javno podrzali bili su patrijarh Pavle i Arkan. Na jesen je od citave price ostala upornost manje grupe studenata Filoloskog. A da, ostao je i znak pesnice, i parola OTPOR!
U zimu iste godine, petoro studenata BU provelo je deset dana u zatvoru u Padinskoj Skeli zato sto su pisali grafit: »OTPOR! Smrt fasizmu!« U isto vreme, na drugom kraju sveta, Veran Matic je u majici sa pesnicom ispred radija B-92 primao MTV nagradu Free your mind.
Ali, to je druga prica.

Antiratna kampanja

Zelja nam je samo jedna,
Da fasista vise nema.
Darko Rundek, 2000.

Tribuni i saputnici

Mislim, mada pamet strada.
Mislim, mada je blokada.
»Boye«, 1993.

A onda je doslo prolece

Jedan detalj iz februara 1999. godine savrseno dopunjava i pomalo koriguje prethodnu pricu. Naime, paralelna urbana rokerska Srbija ne oznacava slavski Beograd u uslovima procvata pop kulture, niti narodnjaci iskljucivo dolaze iz ruralnih krajeva trajno opterecenih radikalskom mrznjom prema obrazovanju i sumnjivim novotarijama. Jedan od svega par beogradskih bendova, koji su se tokom devedesetih osmelili da i pored krajnje finansijske neizvesnosti koncertno prokrstare Srbijom, sastav »Dza ili bu« juna 1994. ovako je opisao atmosferu u Lucanima, gradicu kod Cacka: »U Lucanima jos ne znaju za tehno-narodnjake. To je prava rokenrol komuna, svi nose HM i pank majice iz ‘Bezistana’. Jedino, valjda, njima tamo nije bilo neobicno kada smo dosli ispred kluba ‘Audi-turbi dieselom’ iz koga se ne cuju turbo-narodnjaci, nego ‘Slayer’«¹. Provincija nije oko nas, ona je u nama, a rokenrol je bio mogucnost da se pobegne u paralelni svet u kojem zivot jos uvek tece (zaljubljivanje, opijanje, zal za drugovima koji »nekud su otisli i nestali«, »neki vani a neki ka nebu...«), suprotno od pirovanja nad sopstvenim propadanjem, od hleba i igara za posten svet kojem se smucio neposteni svet vlasti, generisan iz istog centra iz kojeg su dosli i ratovi i pogromi. U vreme kada je Srbija u kojoj ne funkcionise nista osim sverca i nocnog zivota dozivljavala svoj vrhunac, zatalasalo je tamo gde se jedino i nikada nije ocekivalo – na dizelaskoj estradi.

I dalje mi je velika enigma (ako neko zna, neka mi se obavezno javi) kako je pesma »Plavi slon« grupe »Twins« i Ere Ojdanica (»Nocas sam sanjao, ja i Divac Vlade, Amerima iz snova lupamo blokade / I da sam visok tri-nula-tri i, jebote, vole me svi!«) uspela da dodje do TV Pinka i ostalih emisara eskapisticke zabave, cak i da postane apsolutni hit sezone mart-jun 1999. Prvo sam mislio da su stratezi Svemirske Srbije unutar svog modela za zatupljivanje jos jednom (posle Seselja i Draskovica) stvorili atraktivnu simulaciju otpora koju ce onda moci da kontrolisu, osramote ili uniste, ali se ta zaveraska varijanta uporno razbijala o svaki susret sa konzumentima ovog cudnovatog proizvoda i njihovom reakcijom na refren: »Necu da se probudim, jer hocu da poludim / Kad vidim ko sam, kad vidim gde sam...« Pre ce biti da je stratezima SS-a jednostavno popustila koncentracija. Sistem je krenuo da se rusi sam od sebe. Model koji su onomad stvorili bio je kicerajski glamurozan okvir sa sto banalnijom sadrzinom. Ako je moguce i bez sadrzine. Iskreno verujem da su se Twins featuring Era tada provukli u medije kao jos jedna sarena laza i da niko od nadleznih nije ni slusao o cemu se tu peva. Jedna krupna subverzija u srcu estrade prosla je gotovo neprimeceno. Osim kod onih kojima se obracala.

Pravo na zivot – Gradjanski parlament

Gradjani Srbije morali su do kraja da se suoce sa uzasom legalizacije zlocina koja je pre deset godina pokrenuta, toboze, u njihovu zastitu i da sami postanu meta ratne politike da bi se pobunili protiv ubijanja i pokrenuli da otmu sopstvene zivote od vecnosti. Srpski pokret obnove u parlamentu je vec bio dao Milosevicu privid nacionalnog konsenzusa za ulazak Srbije u rat protiv najjaceg vojnog saveza na svetu, a istim tragom ce ubrzo po pocetku bombardovanja krenuti i ostale opozicione partije. Patriotska saopstenja DSS-a redovno su objavljivana na RTS-u, opstinska vlast Cacka proglasila je moratorijum na rad politickih stranaka zarad jedinstva naroda u borbi protiv spoljne opasnosti sto se nadvila, a prvi target-miting, sutradan po bombardovanju »Slobode«, u Cacku su skupa organizovali SO i lokalni SPS-JUL. Nakon sto su drugopomenuti prevarili predsednika opstine Velimira Ilica da ne govori na mitingu, SO se oglasila saopstenjem u kojem je kritikovala raspevane demonstracije u vreme kada sa Kosova stizu posmrtni ostaci vojnika iz Cacka i pozvala gradjane da svoj opravdani gnev zbog strane agresije izrazavaju sa vise dostojanstva. Nevladine organizacije okupljene oko Jugoslovenske akcije uzdrzavale su se od delovanja u uslovima ratnih uredbi. Moratorijum na svoj rad do daljeg je uveo i Otpor. Srpska pravoslavna crkva je ovaj put svoju podrsku ratnoj politici rezima objasnila distinkcijom izmedju pravednih i nepravednih ratova. Nikada toliko ugrozeni i nikada toliko sami, gradjani Cacka, Krusevca, Aleksandrovca, Leskovca i drugih gradova, sami su se organizovali i izasli iz sklonista da zastite svoje pravo na zivot. Utoliko se slazem sa tvrdnjom da je najuticajnija predizborna kampanja u Srbiji bila NATO kampanja.
Kao osnovni motiv za svoje sazivanje, Gradjanski parlament Cacka je istakao odbranu prava na zivot. Da se zadrzao na tom bezbednom opstem mestu, ubrzo bi bio zaboravljen kao pokusaj opozicione varijante Patriotskog saveza Cacka (danas OO Stranke srpskog jedinstva) ili mitinga Pesmom za mir, pesmom za slobodu. Forma je, medjutim, vec na prvom okupljanju profunkcionisala kao urbana javnost, mesto na kojem se, usred rata i uredbi o zabrani javnih okupljanja, slobodno iznose i suceljavaju stavovi i misljenja, tako slobodno kako cesto nije bilo moguce ni u mirnodopskim etapama Miloseviceve vladavine. Osnovni motiv je formulisan u odlucnu politicku volju nizom konkretnih zahteva kojima je od NATO-a i vlada SRJ i Srbije trazeno da se odmah prekinu sva ratna dejstva, bombardovanje Srbije i sumanuta akcija sistematskog progona 700 000 njenih gradjana albanske nacionalnosti. Osudjena je strana intervencija, kao i pogubna politika rezima u Beogradu koji je zaratio protiv citavog sveta. Izjava do tada nepoznate Cacanke Verice Barac, u kojoj se rezim u Beogradu osudjuje za bombardovanje Srbije i progon kosovskih Albanaca, obisla je citav svet. Kao i vest o hapsenju sestoro gradjana koji su proglaseni za kolovodje protesta nekoliko dana kasnije. Prethodno se opstinska vlast u Cacku ogradila o rad Gradjanskog parlamenta kada je poslao pismo podrske gradjanima Cetinja prema kojima je Vojska Jugoslavije okrenula topove. »Sta se vi mesate u veliku politiku?« (Milan Kandic, tadasnji i aktuelni predsednik IO SO Cacak, Demokratska stranka).
Nakon sto su u Krusevcu i Aleksandrovcu krenuli protesti rezervista i njihovih roditelja protiv selektivne mobilizacije u kojoj stradaju socijalno najugrozeniji slojevi (a u dnevniku RTS-a bili predstavljeni kao mitinzi protiv NATO agresije), juna meseca montazer na lokalnoj leskovackoj televiziji Ivan Novkovic je u toku kosarkaske utakmice emitovao svoj poziv sugradjanima na protest protiv rezima. Novkovic i jos sedam kolovodja protesta iz kojeg ce izaci Narodni parlament Leskovca su pohapseni, a solidarnost Leskovcana je ucinila da se protesti ne ugase citava dva meseca, sve dok Novkovic i ostali nisu oslobodjeni. Ubrzo su na proteste u Leskovcu poceli da dolaze i ljudi iz Gradjanskog parlamenta Cacka. Solidarna borba za pravo na zivot je nezaustavljivo krenula. Naporedo sa prvim mitinzima Saveza za promene posle bombardovanja, »Miting protiv vlasti« je organizovao i Bogoljub Arsenijevic-Maki. Protiv vlasti, ali i protiv tadasnje opozicije. Maki nije propustao priliku da istakne svoje razocarenje Draskovicem sa kojim je saradjivao u vreme DEPOS-a i koalicije Zajedno. Prethodno je, naravno, morao biti ocaran.
Gradjanski protesti za vreme i neposredno nakon NATO kampanje svakako nisu bili samo stvar mladih. Kada je Gradjanski parlament Cacka odlucio da bez obzira na prestanak ratnih dejstava nastavi da radi, kada je protest trebalo da preraste u organizaciju, izgledalo je da dotadasnje razlike u misljenjima postaju razlozi za sukobe, a najizrazitiji se pojavio na liniji stari–mladi, po raznim osnovama: od nacina rada do pravca politickog delovanja. Mirjana Hercog i grupa clanova i simpatizera stranaka iz gradske vlade (Nove Srbije, Demokratske i Demohriscanske stranke) Verici Barac i grupi omladinaca poceli su da zameraju: »Sta se nas tice Leskovac?« ili: »Koga ste pitali da idete u Valjevo?« Od lokalnog Radio Cacka mladi su krajem leta 1999. dobili pola sata nedeljno. Ali nismo ocekivali da ce nam Mirjana Hercog traziti napismeno sve sto ce se u emisiji pricati ili da ce se glasati o svakoj reci koja se nekome ne svidja. Sukob je sve vreme u korenu imao nameru opstinara da kontrolisu rad Gradjanskog parlamenta preko (»Ovde ima da se slusa Veljo!« – Milan Bozovic, nestranacka licnost), a neslaganja oko metoda rada ili osude zlocina nad Albancima bile su samo podatan okvir da se formiraju nepremostive prepreke u daljem radu. Vec u septembru je doslo do potpunog cepanja organizacije, za sta je posluzila inicijativa da se od organizacija nastalih iz protesta ’99. formira Gradjanski parlament Srbije sa centrom u Cacku. Iz nikada objasnjenih razloga grupa koja je insistirala »da se slusa Veljo« usprotivila se formiranju GPS i optuzila Vericu Barac da time hoce da iskoristi organizaciju »za sopstvenu politicku promociju«. Posle jedne hajke na Vericu Barac i njene, u kojoj se iz cacanskog odbora Demokratske stranke cuo ceo arsenal poznatih etiketa (antiratni profiteri i sl.), a autor ovog teksta od visokog funkcionera Nove Srbije i sadasnjeg republickog poslanika DOS-a Miroslava Markicevica dobio zuti karton: »Mali, nemoj da te posle traze po vrbacima kraj Morave«, u nadi da cemo izbeci prepucavanje po lokalnim medijima istupili smo iz Gradjanskog parlamenta Cacka i nastavili rad u okviru GPS. Iako je istupnicu potpisalo 19 od 27 osnivaca, gospodja Hercog je nastavila da vodi organizaciju pod imenom Gradjanski parlament opstine Cacak (kasnije samo Gradjanski parlament Cacka).
Maja 2000, Otpor je u Cacku sazvao protest na gradskom trgu zbog premlacivanja i hapsenja aktivista u Pozarevcu. Policija je zabranila da se odrzi na trgu najopozicionijeg srpskog grada, opstinari su zakljucili da ih se to ne tice, pa su gradjani pred pocetak zamoljeni da predju u salu Doma kulture. Velimir Ilic je par nedelja pre toga na TV Palmi imao cuveni duel tri na jednog, sa Cankom i Baticem protiv Seselja, u kojem je govorio kao predsednik opstine Cacak i smeskao se da on nije politicar nego je »za to da vidimo sta svi zajedno mozemo da uradimo za Cacak«. Priznajem da sam sledecih nekoliko dana likovao nad materijalnim dokazom da najveci moderni hajduk ne sme da se suprotstavi Seselju. Imam i ja dusu. Na pomenutom Otporovom mitingu, najavljen kao kopredsednik Nove Srbije, Ilic je mladim pobunjenicima odao priznanje da su »najbolji rezultat desetogodisnjeg delovanja srpske opozicije«. I jos: »Da zamrznemo rad opozicionih stranaka, i svi stanemo iza Otpora«. Porucio je mladima da »ne maze srpsku opoziciju« (»Znamo mi kakvi su oni!«), ukazavsi pri tom na kljucne probleme u njenom radu: »Nisu smeli da otkazu miting u Pozarevcu! Miting u Pozarevcu je cilj srpske opozicije!«
Gradjanski parlament Srbije nastavio je da se »mesa u visoku politiku«. Odrzali smo vise sastanaka na kojima smo u saradnji sa NUNS-om, Udruzenjem profesora i istrazivaca, Alternativnom akademskom obrazovnom mrezom i Drustvom sudija Srbije usvojili osnovne principe na kojima treba urediti cetiri oblasti cije je valjano funkcionisanje presudno za demokratizaciju Srbije: ljudska prava, informisanje, visoko skolstvo i sudstvo. Rezultati ovih rasprava objavljeni su maja 2000. godine u knjizi Pravac promena. Zalagali smo se i radili na solidarnoj zastiti ljudskih prava, saradnji u smeni rezima na izborima, demokratskim promenama odredjenog kvaliteta.
Neki cudni akteri promena nastavili su da se motaju oko nas.

Neki cudni akteri promena

Devetnaestog februara 2000. godine, dok smo sedeli u holu ispred svecane sale SO Nis pred pocetak sedmog sastanka Gradjanskog parlamenta Srbije, na kojem je trebalo da raspravljamo o nacinima borbe da se ukine postojeci Zakon o univerzitetu i spreci dalje propadanje i sramocenje ove institucije, predsednik Odbora za ljudska prava u Nisu Mikan Stojadinovic se jadao kako ga lokalni espeesovci stalno pitaju da li je zabrana izlaska iz zemlje Milosevicima, Karicima i drustvu, takodje krsenje ljudskih prava, a on ne zna sta da im kaze.
Od trenutka kada je, po prestanku bombardovanja, An Mari Bostrom iz Swedish Helsinki Committee for Human Rights pokazala interesovanje za proteste u Cacku i za formiranje Gradjanskog parlamenta Srbije, najavljujuci da ce nam SHC pruziti finansijsku podrsku, u rad GPS ukljucio se veliki broj ljudi i nevladinih organizacija koji nisu imali veze sa gradjanskim protestima za vreme bombardovanja, ali jesu sa An Mari Bostrom. Na Gradjanske parlamente Srbije, na kojima smo raspravljali o navedenim temama i pripremali knjigu Pravac promena, uglavnom nisu dolazili, a kada bi i dosli krisom su zevali i gledali u sat. U vreme sudjenja Makiju bili su prezauzeti, za bilten nisu imali sta da napisu. Sve na okupu sam ih video samo dva puta, na Gradjanskom parlamentu Srbije 15. aprila u Kraljevu, koji je posetila An Mari Bostrom, i na zatvorenom sastanku organizacija clanica GPS-a u Nisu koji je jula 2000. sazvao Mikan Stojadinovic.
Nekoliko dana pre sastanka u Nisu Mikan nas je pozvao da se vidimo u Krusevcu. Verica je bila na odmoru. U Krusevcu smo culi da gospodja Bostrom vise ne zeli da saradjuje sa Vericom Barac, da trazi od nas da osnujemo Upravni odbor GPS-a u kojem ce, naravno, biti mesta za cacansku organizaciju, ali ne i za Vericu. Pravi razlog nikada nismo saznali. Vratili smo se u Cacak, sazvali clanove i izglasali da nemamo nista protiv osnivanja Upravnog odbora, ali da ne prihvatamo smenu Verice Barac.
Mislim da je u Nisu gospodin Stojadinovic prvi put progovorio u oficijelnom delu sastanka. Obavestio je prisutne o zahtevima An Mari Bostrom, kritikovao predsednicu GPS-a i posebno naglasio da ce nam SHC uskratiti finansijsku podrsku ukoliko se tog dana ne ispuni zahtev za osnivanje Upravnog odbora na cijem celu nece biti Verica Barac.
Opet nismo hteli prepucavanja po stampi. Gradjanski parlament Srbije je citav svoj rad usmerio u pravcu izborne smene rezima, smatrali smo da bi sami sebe prodali da smo u predizbornom spicu poceli da se bavimo nekim cudnim ljudima. Nekim svetom koji je sebe zvao Gradjanski parlament Srbije, a cije sam glasove prvi put cuo u Nisu, kad su krenuli da napadaju Vericu. Na sastanku je izabran board od pet clanova, na celu sa Dobrosavom Nesicem iz leskovackog Odbora za ljudska prava. Aktivnost GPS-a je pred izbore skoro potpuno stala, manje zbog novca, vise zato sto je stala i saradnja izmedju organizacija. U Cacku i par okolnih gradova organizovali smo koncerte i mitinge Free Filipovic, na kojima smo pozvali ljude da glasaju za DOS i spasu zivote i sebi i Miroslavu Filipovicu. Sa sastanka GPS u Beogradu, septembra 2000, uputili smo poziv gradjanima Srbije da glasaju za program G17 Plus/DOS-a i Vojislava Kostunicu. Predsednik UO GPS Dobrosav Nesic na sastanku se zalozio za model: »Izadji i glasaj!«, rekavsi da bi on u Leskovcu najradije uputio ljude da podrze lokalni SPO.

Kako se postaje narod – OTPOR!

Ko je tu, ko nije?
Prodaje se magla, ljudi nestaju u njoj.
»Partibrejkers«, 2000.

Neke druge kampanje

Sudba kleta jednaka je,
Bio gospodin, il’ druga.
Rambo Amadeus, 1996.

Politika nesvrstanosti citave NVO kampanje i podilazenje zabludi o tom prljavom svetu politike koju je jednom projektovao rezim za potrebe slamanja volje za promenama, tuzno svedoci da nam je bilo svejedno da li ce smena rezima u Srbiji biti iznudjena medijskim trikovima ili zasnovana na istini da se ovde politika ne vodi vec godinama, da postoje samo sila vlasti i borba za zivot. Ovo drugo, samo ako uspe, tek stvara pretpostavke za normalnu politicku borbu. Cuvati nestranacko devicanstvo kao da su prevare samo u resoru politickih stranaka, a NVO sektor je po definiciji imun na njih, u drustvu u kojem ko-koga-kako-i-gde-stigne, boriti se protiv diktature a ne zauzeti otvoren stav samo zato da budale ne bi rekle da si neciji covek? Pa oni ce to reci u svakom slucaju. A i da nece, borimo li se mi zbog njih ili zbog sebe? I, onako uzgred, zbog gradjana koji skupljaju snagu da zacepe nos i glasaju protiv.
Rezultati ovakvog NVO pristupa izborima otvaraju i neke druge probleme. Snazno centralizovana u Beogradu, kampanja »Izlaz 2000!« je pokazala kako zapravo funkcionise nevladin sektor u Srbiji. Veliki broj organizacija iz unutrasnjosti (a Beograd je, valjda, spoljasnjost) je zaista predano odradio akcije projektovane u neformalnim centralama NVO scene (pre svega Gradjanske inicijative), ili po zadatom nestranackom modelu.

Promene!

Napravili smo krug, videli smo sve.
»Partibrejkers«, 2000.

Pola godine kasnije...

... ostali smo bez Otpora.
Problem je postao ocigledan vec u prvim danima nakon smene rezima, smusenom kampanjom za stednju struje. Naravno, vazno je pomoci nejakoj demokratskoj vlasti da prebrodi prve krize, pogotovu ako su izazvane opstrukcijom bivsih, ali to onda treba ljudima reci, a ne izmamljivati poslusnost prepoznatljivim simbolima pobune. Milosevic je GOTOV, a sa njim i nacin borbe da se zbijamo u redove iza jednoznacnih parola. Neki od otporasa, oni koji su ranije cinili neformalnu centralu, to jos uvek nisu shvatili.
Toliko puta je rec novo upotrebljena u izlaganju manifesta Novog patriotizma na Drugom kongresu Otpora, da je ponudjen novi slagvort onima koji su leta 2000. godine otporase nazivali fasistima. Da stvar bude gora, u ideoloskom formulisanju pokreta se ni za pedalj nije odmaklo od odlaska, izbora i normalne zemlje, samo sto je tekst reklame za Novi patriotizam trajao pola sata – red opstih mesta politickog programiranja bilo koje stranke u Srbiji, medju koja tu i tamo upadne intenziviranje saradnje sa dijasporom, ili neka slicna svesrpstina. Nekadasnju internu otporasku salu da se Otpor bori protiv Milosevica koristeci iste reci kojima je on dosao na vlast, mogao sam tu i tamo da svarim kao neslanu stilsku vezbicu sa istinom da je bivsi rezim za potrebe odrzavanja na vlasti zloupotrebio i izbrukao takve pojmove kao sto su patriotizam, Srbija, borba za slobodu, socijalna pravda... politika. Medjutim, Novi patriotizam je nastavio da »koristi iste reci« ne preduzimajuci nista da im vrati pravo znacenje. Zahtevi Otpora za delegalizacijom zlocina i uspostavljanjem krivicne i politicke odgovornosti zavrsili su sa plakatom »Samo vas gledamo« i dosetkama o golubovima preletacima.
Na Drugom kongresu Otpora na povrsinu su isplivali i pominjani unutarorganizacijski problemi. Zvaka da Otpor nema centralu demaskirana je u trenutku kada je neimenovana otporasica, otvarajuci kongres, pokusala da je proda svojim saaktivistima iz cele Srbije, koji su dosli da bi na kongresu ucestvovali. A nisu dobili sansu, jer je sve bilo koncipirano kao promocija Otpora njegovim sopstvenim clanovima, zavrsena citanjem plana i programa za naredni period, serviranog na isti nacin kao sto su onomad iz centrale koja nije postojala stizali leci i plakati. Kampanjsko-aktivisticki princip pretvorio se u sopstvenu karikaturu i... ljudi su se pobunili.
Iako su prve negativne reakcije otporasa na kongres zvucale prilicno blesavo (najave Nislija da ce se odvojiti u novu NVO, spaljivanje zastava u Gornjem Milanovcu...), skup njih dvestotinak koji su 19. februara u beogradskom Domu omladine kritikovali NP i nacin na koji im je uvaljen, licio je na sansu. Stari palanacki kompleks od nesloge bio je i te kako prisutan u zakljucku da je »DOS uspela ono sto nije uspela SPS – da posvadja OTPOR!« Insistirano je na povratku starom Otporu, mnogima i dalje nije jasno da im je dosla glave upravo anarhicna struktura, najplodnije tlo za stvaranje centara moci, i da je demokraticnost organizacije nezna biljcica koja se mora brizljivo stvarati i cuvati nizom posebnih mera i odluka, a pre svega postovanjem svacijeg prava da kaze sta misli, umesto vojnicko-kampanjske discipline. Ipak, zazvucalo je kao da se aktivisti nisu dali zedni preko vode. Okupili su se, govorili... i jos uvek nista.

Ostali smo i bez rokera...

Pocetkom 2001. godine, u vreme zahuktavanja kampanje za uvodjenje veronauke u drzavne skole u Srbiji, razradi teme »Racunajte na nas« u duhu novog milenijuma pristupili su oni koji su u poslednjih petnaestak godina tako nadahnuto pevali u ime nas sto vlast nismo, niti smo ikada mislili da budemo. Zato smo ih i slusali. Bar neki od nas.
I nova vlast je samo vlast. Ako nema novca da ponovi Milosevicev model pokusace da se siri po nasoj gluposti. Nova vecnost koja poslednjih meseci pomalja svoju ruznu glavu sastavljena je od istog nacionalizma, bez komunistickog elementa, ali sa znacajno uvecanim udelom crkve. Inicijativa za uvodjenje veronauke u skole generisana je iz vlasti, a SPC joj samo daje neophodnu logisticku podrsku. Savezni MUP je 9. aprila ove godine zabranio Jehovinim svedocima uvoz verske literature zato sto, kazu, nanosi stetu vaspitanju dece i omladine. U obrazlozenju ministra Zorana Zivkovica stoji da »postoje sumnje u pogledu sadrzaja i tiraza za 120 naslova za koje se trazi dozvola za unosenje i rasturanje u SRJ. Po sadrzaju mnoge od ovih publikacija namenjene su pre svega propagandi hriscanske verske zajednice ‘Jehovini svedoci’, a ne zadovoljenju verskih potreba, dok tiraz pojedinih publikacija mnogostruko premasuje stvarni broj pripadnika ove verske zajednice«.³ Romansirana biografija Zeljka Raznatovica Arkana prodaje se na svakom cosku. Broj pripadnika njegove verske zajednice posle tri meseca vladavine DOS-a dobacio je do cenzusa za ulazak u Skupstinu.
Rokerska reakcija na ovakvo stanje zove se »Pesme iznad Istoka i Zapada« (Radio Svetigora i PGP RTB, 2001), CD na kojem su neka od najrelevantnijih imena srpske rok scene (»Partibrejkers«, »Bjesovi«, »D. Dub«) uglazbila stihove cuvenog ljoticevog aktiviste Nikolaja Velimirovica.

... ali nismo bez roditeljske brige

Jos pre nego sto je Bane Ivkovic smislio kako da se osveti mladima u Srbiji – predlogom Zakona o zastiti mladih – zbog njihovog udela u smeni rezima Slobodana Milosevica, na sednici IO SO Cacak 2. aprila 2001. godine jedna od tacaka bio je i projekat Gradjanskog parlamenta Cacka (ranije Gradjanski parlament opstine Cacak) nazvan inicijativa za mlade »Pokreni tocak«. Cilj projekta je »pomoc deci i mladima u nasem gradu kojom bi se oporavili i zastitili od apatije, nezainteresovanosti, kriminala, bolesti zavisnosti i vratili u drustvene tokove uz ponudu drugacijih moralnih i kulturnih vrednosti«. U okviru ovog vracanja u tokove jednog potpuno razorenog drustva za resor borbe protiv narkomanije zaduzeni su eksperti iz lokalne policije, imenom Domanovic i Saponjic, obojica poznati po tome sto su letos sa posebnim entuzijazmom vijali po gradu iste te mlade koje danas treba da pomazu, oporavljaju, stite. Razlika je samo sto su mladi tada nosili majice sa znakom pesnice i bili stub borbe protiv apatije svojih roditelja, njihove nezainteresovanosti za drzavni kriminal. O bolestima zavisnosti od bivseg rezima da i ne govorimo. Iako je sirom normalnog sveta legalizacija lakih droga postala ne samo standard postovanja gradjanskih prava vec i najbolji nacin borbe protiv teskih droga, GPC navodi da je prema rezultatima njihove ankete »u jednoj srednjoj skoli 80% ucenika bilo u kontaktu sa nekom vrstom droge«. Naporedo sa histericnom kampanjom TV Cacak gde se upinju da objasne kako je marihuana stetna koliko i heroin, dok isti Doman & Saponja u celovecernjem talk-showu tvrde da je kljucni faktor u borbi protiv narkomanije uvodjenje veronauke. Cool, posao na promenama smo odradili, sada nas treba u sto vecem procentu proglasiti narkomanima da bi se dobio novac za nase lecenje; ili mozda pustiti da nam popovi i panduri unakrsno ispiraju mozgove dok se nova oligarhija ustolici sa parama iz stranih donacija?
Postoji praksa u istocnoevropskim zemljama u tranziciji da siromasna drzava za obavljanje nekih delatnosti umesto svojih glomaznih javnih sluzbi koristi nevladine organizacije jer je njihov oblik rada jeftiniji, i tu nije nista sporno. Medjutim, da nevladine organizacije po poznatom komunistickom modelu formiraju komisije koje ce drzava finansirati da sede nad glavom postojecim ustanovama, ili da policajci aktivni u NVO primaju duple pare za ono sto inace ne rade, to je tipicno ovdasnji izum. Na sednici IO SO Cacak 2. aprila 2001. godine prihvacen je projekat Inicijativa za mlade i upucen Skupstini »sa predlogom da se obrazuje Savet koji ce okupiti predstavnike svih ucesnika u realizaciji projekta«. Cetvoroglava radna grupa (DS, DHSS, GSS i ND) ce pripremiti predlog Saveta, a projekat ce se dostaviti »humanitarnim i drugim organizacijama radi pruzanja finansijske pomoci u realizaciji projekta«.

A mi?

Nismo glasali za Kostunicu da bi on danas postovao Miloseviceve zakone, pisane i nepisane, a ipak pristajemo na pricu o legalizmu. Jesmo glasali za delegalizaciju zlocina, a pustamo DOS da vredja i pravo i pravdu objasnjavajuci nam da zivimo u zemlji koja nema zakon da medjunarodnom sudu isporuci najveceg ratnog zlocinca u Evropi od Nirnberga do danas. Potrebno nam je suocavanje sa zlocinom, a presrecni smo kad Kostunica kaze da Amerikanci ne ocekuju od nas da izrucimo ratne zlocince. Kome treba odgovornost, Amerikancima ili nama? Pita li se predsednik da li mi istinu o ratnim zlocinima ocekujemo od njega? Da li je uopste ocekujemo ili smo zadovoljni pricom da su »sve strane cinile zlocine?« Da li mislimo da ce se zlocini zbog toga ponistiti? Da li ista moze da ponisti 6700 pobijenih u Srebrenici? I u fudbalu postoji velika razlika izmedju 6700:6700 i 0:0. Znamo od kakvog biznisa su se obogatili Arkan i braca Karic, a zabavljamo se prepucavanjima o moralno-politickoj podobnosti Bojane Lekic i nismo se bunili kada je najlukaviji Milosevicev novinar Aleksandar Tijanic postao Kostunicin savetnik. Ne brine nas sta to Tijanic moze bilo koga da posavetuje i zasto su braca Karic skinuta sa liste nepozeljnih u zemljama EU? Zasto se ne nalaze u zatvoru nego u delegacijama predsednika Kostunice? Ako mozda i nije moguce osuditi ih krivicno, zar ne zasluzuju makar moralnu osudu? Lakse nam je da se bavimo necijom privatnom odlukom da primi neku nagradu, nego da se suocimo sa sramotom svih nas da smo jednom dozvolili da lopovi i ubice dodju u poziciju da dele pohvale i nagrade postenim ljudima?
Sadasnja vlast u Srbiji cini sve da izbornu volju gradjana Srbije od 24. septembra protumaci na nacin koji njoj odgovara. Odbijanje da se suoce sa istinom o ratnim zlocinima i pred srpskom javnoscu pokrenu pitanje odgovornosti bivse vlasti i njenih manje ili vise paravojnih formacija za uzase koji su se dogadjali u cetiri jugoslovenska rata u kojima nismo ucestvovali, vratili su Stranku srpskog jedinstva u Skupstinu. Ne brine mene da ce broj ljudi koji bi glasali za ubice i dalje da raste. Manje-vise isti broj ekstremnih likova postoji u svakoj drzavi. Medjutim, druge drzave nemaju Stranke ratnih zlocinaca, niti Udruzenja cuvara koncentracionih logora. Drugi drzavnici se ne usudjuju da na pocetku 21. veka poruce svojim gradjanima da ce ih destabilizovati osnovni preduslov za egzistencijalnu i imovinsku sigurnost – da zlocin bude kaznjen. Druge vlasti znaju da ce protiv svoje samovolje imati otpor gradjana.
Je l’ vam ovo zvuci poznato? Halo! Ima li koga? Peti oktobar 2000. godine! »Posao« nije zavrsen! 

Autor je student Filozofskog fakulteta BU

¹ Casopis Ritam, vol. 5, br. 2, jun 1994, str. 17.
² Fanzin Kontrapunkt, br. 6, str. 29.
³ Iz izvestaja Fonda za humanitarno pravo »Savezni MUP je nezakonito zabranio uvoz literature Jehovinih svedoka«, 22. 05. 2001.