Broj 264-265

Zbivanja

Muke s promenama

Postoje muke nove vlasti kako sa starom vlascu tako i sa haoticnim drustvom, ali i razlicite drustvene grupacije, i gradjani, imaju muke sa svakom vlascu, pogotovo totalitarnom

Nebojsa Popov

Kada su visegodisnje manjinske zelje gradjana Srbije prerasle u vecinsku politicku volju za promenama (24. septembra, 5. okotobra i 23. decembra 2000), izgledalo je da ce se one ostvariti bez vecih teskoca. Takva ocekivanja ohrabrena su i podrskom promenama iz sveta. Ali, promene nailaze na ozbiljne prepreke. Nova vlast s mukom traga za raskidom sa zlocinima i sa pljackom, dok u zemlji i okruzenju jos nisu ugasena zarista nasilja.

Orgije licemerja

Bivsi vlastodrsci, mada ubedljivo porazeni na izborima, pruzaju zilav i bucan otpor raskidu sa zlocinom i pljackom, kao i s vladajucom ideologijom koja sve to opravdava. Pored mitinga podrske osumnjicenima za zlocine, koje i dalje smatraju nacionalnim herojima (Milosevic, Karadzic, Mladic, Arkan i dr.), oni koriste skupstinsku govornicu i TV prenose da nastave raniju kampanju protiv »stranih placenika« i »izdajnika«, nazivajuci predstavnike nove vlasti i banditima. Svim silama nastoje da ometu donosenje zakona koji sankcionisu zlocine i pljacku i otvaraju mogucnosti korenitih reformi. Ni otkrica hladnjaca s lesevima i masovnih grobnica nisu ih utisali. Vojvoda Seselj i dalje prednjaci u brutalnosti, izmedju ostalog i tako sto brani da iko prekopava njegov povrtnjak s krastavcima i trazi leseve, a zahteva da mu se vrate hladnjace jer ce mu, veli, jos biti potrebne. Oni i dalje poricu zlocine, cak bezocno tvrde da su izmisljeni. Ako bi se moglo razumeti da ne biraju sredstva da zastite svoje glave, nije bas tako lako razumeti da jednako strasno brane i svoju imovinu, sto uverljivo pokazaluju diskusije o novim zakonima koji oporezuju ratne profitere i regulisu proces privatizacije. Ali, ni to nije sve. Oni koji su mlade ljude slali u ratnu klanicu ili rasterivali iz zemlje, sada se nude da ih zastite, kao i radnike koje su opljackali i rasterali iz upropascenih fabrika. Zatim, vrebali su, i uvrebali priliku usred rastuce konfuzije oko saradnje s Haskim sudom da zahtevaju nove izbore »na svim nivoima«. Stranke koje su osvajale vlast pod vise nego sumnjivim okolnostima (i kradjom glasova), sprecavajuci uspostavljanje elementarnih osnova parlamentarizma, bez trunke stida, da i ne pominjemo samokritiku, predstavljaju se sada kao parlamentarna opozicija i, zloupotrebom zivotnih nevolja stanovnistva, hrle povratku na vlast, ne birajuci sredstva, cak prete rastucim metezima i ustankom.
Vrhunac licemerja je to sto nekadasnji samodrsci nastupaju kao branioci casti i dostojanstva, ustava i zakona. A u »ustavobraniteljsku« borbu prizivaju »stare kadrove« iz postojecih institucija koji su davali privid legalnosti starog rezima.
Svakako, nije nimalo jednostavno legalno promeniti stari rezim koji je nastojao da sve sto cini i zlocine i pljacku »pokrije« ustavom i zakonima. Odbaciti sve vazece ustavne i zakonske norme moglo bi biti uvodjenje revolucionarnog voluntarizma i novog oblika antidemokratskog poretka.
Time sto se uklanja, i fizicki, sam vrh bivseg rezima, samo je otvoren ali ne i predjen put korenitih promena u privredi, kulturi, drustvu i drzavi, i u odnosima s blizim i sirim okruzenjem.
Uslov za promene jeste i obuzdavanje razornih teznji bivsih vlastodrzaca, a pre svega razdvajanje dugotrajne simbioze vlasti i mafije. Iluzija je da se kradja, pljacka, zlocin, pa i mafija mogu iskoreniti svega toga ima i u razvijenim i demokratskim zemljama ali je ne samo mogucno nego je i nuzno raskinuti vladajuci savez mafije i vlasti. U tom pogledu posebno je vazno, mada veoma tesko, rastvoriti i ukloniti podnozje ledenog brega koji cini »vojno-policijski kompleks«, oslonac i poluge totalitarnim ideologijama i nacinu vladanja. Nije rec samo o razgradnji starih temelja vlasti nego i o sprecavanju novih saveza, delova nove i stare vlasti. Bez odlucnog razdvajanja mafije i drzave i stavljanja pod javnu kontrolu svih aparata vlasti, pre svega policije i vojske, nije mogucno ni zamisliti a kamoli ostvariti zeljno ocekivane promene.

Virus partijske drzave

Ostvarivanje teznji za promenama nailazi, pored spoljnih (stari rezim), i na unutarnje prepreke, medju samim akterima dosadasnjih promena. Razumljivo stvaranje najsire moguce koalicije u borbi za svrgavanje starog rezima i takodje shvatljiva teznja za ocuvanjem neophodnog jedinstva takve koalicije sve dotle dok se zaista ne uklone kljucni nosioci starog rezima zaklanja izvesne probleme unutar te koalicije. Naporedo s uklanjanjem spoljnih prepreka, dolazi do sve vidljivijeg raslojavanja same koalicije, sto se sasvim jasno pokazalo u sporu i oko hapsenja Milosevica (1. aprila) i oko njegovog isporucivanja Haskom sudu. Izdvajanje predsednika Kostunice i njegove stranke izrazeno je i u drugim solistickim nastupima DSS. Ocigledno je nastojanje te stranke da iskoristi raspored snaga prosle jeseni i popularnost novog predsednika SRJ, kao i zauzete pozicije u vlasti, da bi postala nova vladajuca stranka. U tome ne zaostaju ni teznje DS koja koristi, takodje, postojecu konjunkturu zahvaljujuci premijerskoj poziciji Djindjica da bi ona postala vladajuca stranka. Druge stranke nemaju takve pretenzije. Ali, sve stranke DOS-a zadrzale su stare predsednike mada su svi oni zauzeli i kljucne pozicije u drzavi. Radi rusenja starog rezima bilo je nuzno uspostaviti najsiru koaliciju i odrzavati njeno jedinstvo, a s nestajanjem tog rezima odrzavanje partijskog principa vladavine postaje prepreka promenama kako politickog poretka tako i korenitih drustvenih promena.
Partijska drzava, pak, nije neki zagonetan virus koji napada »zdrav organizam« drzave. Nije ni proizvoljan izum sujetnih partijskih vodja koji su iz opozicije presli u vlast. Ni doskorasnji vlastodrsci nisu naprosto izmislili partijsku drzavu. Ona je, kao i u svim zemljama »realnog socijalizma«, decenijama postojala kao ideoloski legitimisan oblik »diktature proletarijata«.
Kao fenomen XX veka, partijska drzava je predmet ozbiljnih a nedovrsenih istrazivanja klasicnih oblika totalitarizma fasizma, nacizma i staljinizma (komunizma). Novi, »nasi« oblici totalitarizma, ni izbliza nisu toliko prouceni, mada oni, kao osobeni totalitarizmi »malih naroda«, privlace sve vecu paznju domacih i stranih istrazivaca. Zaista, nije lako dokuciti sve elemente jedne slozene pojave u kojoj se preplicu tragovi patrijarhalne tradicije, rasizma, klerikalizma, fasizma, nacizma, staljinizma i etnonacionalizma, i to u osam varijeteta, koliko je bilo republika/pokrajina u razorenoj zajednickoj drzavi Jugoslaviji sve to je i dalje u stalnom vrenju, i u nastajucim drzavama. Partijska drzava se u tim metezima javlja i kao pokretac i kao kocnicar, te bi se moglo reci da je »bolesno« stanje drzave prirodno stanje u kojem se reprodukuje i rovari virus partijske drzave.

Promene u drustvu

Mada nedostaju pouzdanija znanja o tome sta se sve proteklih godina zbivalo u strukturi drustva, postaje sve ociglednije da nije stradala samo privreda i kultura, vec su razorene i stare drustvene klase, a da nove jos nisu nastale. Stare drustvene klase, izgleda, nisu bile ni dovoljno snazne da se odlucnije suprotstave totalizaciji vlasti i drzave. Naprotiv, znatni delovi srednje klase, seljastva i radnistva sudelovali su u nacionalnoj revoluciji i snose njene posledice. Izvestan otpor tom procesu najvise su pruzale marginalne grupe koje nisu imale snage da zaustave a jos manje da preusmere dominantne trendove. U brojnim i razlicitim otporima, ipak, nastaje izvesna kristalizacija politickih i socijalnih grupacija koje su, kako smo na pocetku ovog teksta vec rekli, izrazavale zelje za promenama koje su vremenom prerasle u vecinsku politicku volju. I to je, barem do sada, najveca promena.
Za sada nije sasvim vidljiva socijalna i interesna konfiguracija drustva, ali su sve primetnije indicije da nastaju socijalne grupacije koje teze ostvarivanju svojih socijalnih i profesionalnih interesa, mimo i protiv dominacije nekontrolisane vlasti. Logicno je pretpostaviti da grupacije privatnih preduzetnika imaju interes da se oslobode komande vrhova vlasti nad privredom i da se kurtalisu raznih oblika reketa. Logicno je, takodje, da i slojevi iz sveta rada nastoje da zive od rezultata svoga rada. Logicno je i da pripadnici srednjih slojeva imaju interes da se javne sluzbe oslobode ne samo od destrukcije vlasti vec i od njenog tutorstva. Iz svega toga proizlaze i jednako logicne teznje za autonomijom drustva od drzave, a iz autonomnog drustva moze da sledi delotvorno uspostavljanje demokratskog poretka koji omogucuje nenasilno resavanje interesnih i ideoloskih sporova i sukoba. Bas u konkretnom nacinu resavanja sporova i sukoba ogleda se karakter politickog poretka, odnosno koliko on prestaje biti totalitaran a postaje parlamentaran.
Vratimo li se osnovnoj temi ovog teksta, mogli bismo reci da postoje muke nove vlasti kako sa starom vlascu tako i sa haoticnim drustvom, ali i razlicite drustvene grupacije, i gradjani, imaju muke sa svakom vlascu, pogotovo totalitarnom.
Cilj promena bio je jasniji kada je rusen stari rezim, a manje je jasan kada se tice stvaranja normalnog drustva i drzave. I tu su promene izvesne, kao i muke s daljim promenama, putevima i sredstvima, kao i s potrebnim vremenom da se preokrenu glavni trendovi, od razaranja i nazadovanja ka stvaranju i razvoju. Ni blagonaklon deo sveta nije bez muka s nama, ni kada smo ga sablaznjavali ratnim uzasima i poharama, ni kada nema izvesnosti kako ce biti investirana pomoc i kakva ce biti sudbina ulaganja kapitala.
Buduci da bez razvijene javnosti nije mogucna artikulacija interesa drustva, ni kontrola vlasti i, posebno, tokova novca, jedan od prvih poslova koji, takodje s mukom, valja obaviti jeste upravo uspostavljanje i razvoj javnosti. Bez nje nije mogucno slobodno formiranje i izrazavanje interesa i politicke volje, a time ni valjan izbor projekata promena i njihovih protagonista.
Ukoliko izbornu smenu vlasti smatramo glavnom tekovinom promena zapocetih prosle godine, onda bi zaista fer i slobodni izbori, kakvi lane nisu bili, ucvrstili pomenutu tekovinu a ona bi bila pouzdan oslonac za dalje promene. Sve sto je izvan ili protiv toga vec smo iskusili, a koliko smo iz toga pouka izveli bice sve jasnije u danima koji dolaze.

 


© 1996 - 2001 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar