Nikola Arezina

Nijedna od osoba s kojima sam se, po preporuci, sreo, za vreme trodnevnog boravka u Sarajevu, nije umela nista da mi kaze povodom informacije do koje sam s mukom dosao, a koja je govorila da je moj sin Igor zarobljen prilikom ofanzive bosanske Armije na Igmanu. Stoga sam sva svoja nadanja usmerio na drugu mogucnost, iako se i ona zasnivala na nepouzdanim svedocenjima, po kojoj je Igor vidjen tokom borbi vodjenih kod sela Ravnog, u jugozapadnoj Bosni. Resio sam da se ne vracam u Beograd, nego da nastavim traganje, svestan da je sve bolje od neizvesnosti s kojom supruga, kcerka i ja zivimo vec pune dve godine.
Najzad sam pronasao salter, na koji sam upucen, i sluzbenica mi je urucila dozvolu za nesmetan prolazak kroz Federaciju BiH, u kojoj je stajalo da mi se odobrava dvadesetcetvorocasovni boravak u Visokom radi posete rodbini, a u Travniku i Jajcu zadrzavanje samo koliko to zahteva putovanje u tranzitu.
Seriju od dvanaest otkucaja zapoceo je sat na katedrali, a odmah potom se oglasi i onaj s tornja pravoslavne crkve. Posle toga zazvonise zvona, prvo ona s druge strane Miljacke, a zatim i druga, u daljini. U isto vreme se javi mujezin sa dzamije, s jedne, s druge, s trece. Primetio sam, u prolazu, u basti restorana, devojku u drustvu starijeg gospodina, proredjene kose i kratke, negovane brade. Imao sam utisak vec vidjenog i posle obasasca i basanja po tamnom vilajetu secanja razaznao sam da je posredi scena iz Pinconove Ruze Kaira, koja se, takodje, odigrala u Sarajevu, na stotinak metara odavde, samo osamdeset dve godine ranije, 1914.
Na putu: citave gradske cetvrti u rusevinama; avetinjski kosturi oblakodera; kolobari garezi na fasadi i ugljenisani ragastovi na bivsoj kasarni »Marsal Tito«, Tenaru i Kolonu (ulazi u Had; ima ih jos dva: Homerov, u zemlji Kimeraca, i onaj ispod Etne) bosanskog rata. Video sam ucinak munja paljanskog Zevsa, posledice mahnitanja autokratskog Olimpa. Gore, u sumama, boravio je Avadon, istrebljivac drugosti: drugacije vere, drugacije tradicije, drugacijeg nacina zivota...
Laknulo mi je kad sam cuo da ima karata za autobus koji saobraca preko Ilijasa, jer, u tom casu, nisam bio spreman da se pojavim na hrvatskom kontrolnom punktu u Kiseljaku.
Ni posle toliko godina nisam zaboravio jednu recenicu, niti ambijent u kojem je moj brat od tetke izgovorio: »Ovo je Vrhbosna!« Imao sam osam ili devet godina, a Dusan – krstimo ga ovim imenom sa, za Srbe, mitskim prizvukom, motivisan i, pri tom, razlozima vezanim za strategiju naracije – deset ili jedanaest, ne secam se tacno, i vracali smo se, u predvecerje, s kupanja na Fojnici. Sklon sam da poverujem da je to bio epifanijski trenutak koji, po mom misljenju, objasnjava zasto se Dusan, u nedavnom ratu, prikljucio Armiji BiH; takav izbor je, takodje, pripremljen i u krilu porodicne tradicije, jer su generacije i generacije njegovih predaka, sa oceve strane, zivele na Vrhbosni. Na temelju oskudnih informacija izradio sam sledecu sliku: muslimanski mladici u grupama po trojica, u formaciji potencijalne posade, stoje pored zarobljenog tenka T-84, dok im Dusan prenosi znanje steceno u specijalnim jedinicama bivse JNA.
Nepoznati broj Srba, uglavnom, iz urbane sredine, koji su se borili za celovitu Bosnu i Hercegovinu, izdanci su Mesta koje se zove Bosna i njegovi zastupnici u svetu, kao sto su to bili i Mladobosanci; i jedni i drugi su osetili pritisak njegovog jarma. Princip i Trifko Grabez ne kriju da su zaokupljeni sudbinom Bosne. Nedjeljko Cabrinovic izjavljuje, na sudjenju, da su se njima neki ljudi, u Beogradu, rugali zato sto zive pod tiranskim rezimom i sto nista ne preduzimaju da ga uklone. Svakako, i njihov idejni vodja Danilo Ilic, o kome je Andric napisao cuvene redove: »Daj nam ono za sto te dan i noc, svak na svoj nacin, molimo: usadi nam mir u srce i slogu u gradove... Pogledaj nas, Gospode, i uslisaj ne radi nas zlih i nesloznih, nego radi ovog velikog pravednika i mucenika, sarajevskog ucitelja Danila Ilica«.
Upravo su mi ove misli prolazile kroz glavu kad neko, spolja, pozva moju tetku. Ona je, izmozdena staroscu, vukuci noge, izasla iz kuce. Uznemirio me je odlomak razgovora: »... znamo mi dobro ko je on!« Dok sam, u polumraku, silazio niz stepenice, primio sam udarac u lice. Odlazeci, jedan od napadaca mi je dobacio: »Zahvali Dusanu, inace ti vise ne bi hodao po zemlji!« Sklonivsi nadlanicu sa usana, primetio sam, na njoj, trag krvi.
Ujutru, narednog dana, otputovao sam iz Visokog.
Stajao sam i pusio, na autobuskoj stanici, u centru Travnika, za vreme polusatnog odmora. Pogled mi je putovao izmedju plitke Lasve, koja je proticala ispod mojih nogu, i srednjovekovne tvrdjave poslednjeg velikog bosanskog kralja Tvrtka I, posednute na steni, visoko iznad grada. Nije mi nepoznato da se, u blizini, nalazi zupa Guca gora, i samostan franjevaca, katolickog reda koji se, kroz stotine godina, nikad nije pokolebao u svojoj privrzenosti Bosni.
Ispostavilo se da je poslednji autobus iz Jajca za M. otisao u 14 sati. Utesen cinjenicom da sam samo 24 kilometra od rodnog mesta, posao sam u setnju. Skrenuo sam sa glavne ulice i stepenicama se spustio do Plivinog vodopada; fotografiju ovog vodopada, simbol one cudesne zemlje kojoj je, po lepoti i bogatstvu, ravna bila jedino Francuska, videli su svi meridijani. Usao sam u kafic »Merkur«, smesten u adaptiranoj spilji, nedaleko od vodopada.
Prostorija puna mladih i preglasna muzika nije bila atmosfera kakvu bih, u tom trenutku, pozeleo, pa, ipak, kad sam vec usao, odlucio sam da potrazim mesto za sankom. Zahvaljujuci tome sto sam se, jednom prilikom, nasao ispred televizora, dok je moja kcerka gledala MTV, sad sam mogao da prepoznam britansku grupu »Oasis« i pesmu »It’s getting better, man«.
Rat sa svim onim sto donosi i poratna stvarnost osvojili su svest ovdasnjih stanovnika i uticu na izbor dominantnih misli kod njih, isto tako i na lestvicu i tonalitet njihovih osecanja, propisuju im sklonosti, diktiraju ukus i nagon, jednom reci formiraju specifican senzibilitet. Ovaj proces je slican onom koji dovodi do toga da zanati i profesije urezuju karakteristicne crte na licima i stasu. Razmisljao sam o ovome, uz kafu i »kemel« cigaretu, kad se neocekivano prolomio pucanj. Ne obracajuci paznju na nepomicnog mladica na podu, gosti kafica nisu birali nacin da se sto pre domognu izlaznih vrata. Sagnuo sam se i tek posto sam dodirnuo toplu, celicnu cev pistolja, trgnuo sam se, uspravio i odmah izasao napolje.
Stajao sam ispred onoga sto je ostalo od mog roditeljskog doma: zidine i deka od armiranog betona na kojoj je ranije bila nazidana lastavica a povrh nje krov. Nestalo je moje materinsko i materijalno – sidriste. Vise nema one atmosfere koja je cuvala duse mojih predaka i ja ne mogu, kao sto sam to dosad cinio, da dajem odgovore na pitanja sto ih je njihov nekadasnji zivot ostavio otvorenim.
U restoranu »Park« nenamerno sam cuo razgovor za susednim stolom. Postavio sam prisutnim mladicima pitanje jesu li, kojim slucajem, poznavali mog sina. Jedan od njih, kome je, iz rukava kosulje, virilo pola plasticne sake, rekao mi je, kad se podrobnije raspitao, da je Igor s njim bio u dobrovoljackoj ceti; saopstio mi je, potom, da je moj sin poginuo i da je sahranjen, samo pod drugim imenom, na gradskom pravoslavnom groblju.
Na ulici sam zapazio namrgodjenu zenu koja se izbrecnula na pijanicu: »Kako te nije stid da u takvom stanju cekas Drugi Hristov dolazak?!« Ukaza se groblje na brdu, sa velikim brojem svezih humki. Smrt je majstor iz Bosne. Krstovi su se propinjali prema oblacnom nebu.