Broj 264-265

Svakidasnjica

Samoski dnevnik
(kraj maja 2001)

Na Samosu me docekuju povremene provale oblaka prekidane olujnim vetrom koji iz ruskih stepa preko maloazijskih klisura nalece na »planinu« (»samos« na punskom jeziku znaci »planina«) i zato su Kikladska ostrva suva (posto se sva voda izruci na Samos), a Samos je spoj suptropskog i tropskog ostrva sa platanima i maslinama obavijenim lijanama i raznim drugim puzavicama. Egej, a njegov istocni deo posebno, je najnegostoljubiviji deo Sredozemnog mora i samo su ga nehelenski pesnici mogli nazvati romanticnim, dok helenski uvek pevaju »Egej, vetrovima siban«, »Egej zdrelo morsko« i sl. Zivot na Egeju je kao zivot na palubi ladje »zivot sa stihijama prirode« »zivot na uzburkanom«. Carobna je, medjutim, lepota i snaga tih stihija, te se sa Samosa uvek vracam okrepljen i svez, prepun one uobrazenosti koju oseca pomorac prema »kopnenim pacovima«.

*

Svaki je dolazak iz Grcke uzbudljiv na svoj nacin ako u Grckoj nema strajkova bice makar ratova severno od nje, tek tako da se razbije monotonija putovanja. Ali, podjimo redom:
Od Samosa do Pireja plovio sam nepunih 6 sati lezboskim brodom »Eolos«, nazvanim po onom bogu sa vrecom vetrova pod uzglavljem. To brzo jeste, ali plovidba nije pre bi se moglo nazvati letom iznad pucine morske. Potom sam pokusao da stignem na vreme do Soluna da bih pojeo svoga bakalara, ali svoj naum ostvario nisam te sam se razocaran ukrcao u onaj voz od 6 i 15 za Jumu (odn. Beograd). Na grcko-makedonskoj granici je sa obe strane »Greek Border Police« posto makedonska policija ima vaznija posla od lupanja stambilja na pasose. Ulaze samo sarmantne pripadnice makedonske carine u lepim »kafe-ole« kostimima. U Skoplju nam jedini policajac koga smo videli saopstava da od Kumanova do Bujanovca voz mora biti zamracen, da stavimo bagaz na prozore, da putnici u vagon-liju budu samo na donjem ili najvisem lezaju nikako na srednjem i da ne budemo radoznali. Dodaju da se voz mora kretati najvecom mogucom brzinom sem na mestima gde se, zbog eventualnih mina, mora veoma sporo kretati. Negde oko Medvedje ulazi srpska policija i cudi se nasim merama opreza (»sta je, bre pedjeri, sta ste se zamracili«, »opet oni Makedonci sire paniku« i sl.), pali svetla ali se ne zadrzava dugo i mi ponovo uranjamo u mrak. Posle Bujanovca skidamo bagaz sa prozora i komentarisemo. Razocarani smo sto nismo culi makar mali pucanj i to najvise oni koji su od straha lezali na podu.
Rano izjutra stizemo u Beograd put je, izgleda, okoncan.

Eduard Dajc       

 


© 1996 - 2001 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar