Milosevic je u Hagu. Gde prikuplja snagu, od iscrpljujuceg putovanja, da se suoci sa svojim neiscrpnim nedelima. Ili delima, kako on misli. Milosevic je, saznajem, ekspedovan helikopterom do Tuzle a dalje nekom drugom letelicom. Helikopter je zanimljiv detalj. Srpski Vodja mnogo je voleo helikoptere. Voleo je da se iz nebesa spusta u mnogoljudnu masu i podaruje joj bozanska resenja svih tegoba i beda. Tako je bilo na Gazimestanu. Tako je bilo na beogradskom Uscu do kojeg je mogao stici i nekim drugim prevoznim sredstvom ali on je voleo helikopterski ritual. A i Srbi su to voleli. Milosevic je za njih bio pravi Deus ex helikopter. Ironijom sudbine helikopter ga je odveo i na poslednje zivotno putovanje. Nece vise biti putovanja, preostaju mu samo setnje.
Jos jedna igra gospodje Tragicke Ironije: Milosevic je izrucen (ili »prebacen« kako vole da kazu u Hagu) na Vidovdan. Vidovdan je dan njegovog najviseg uspona i dan najveceg pada. Na dan kad je Srbiji obecao nove bitke (a ona, kako pesma kaze, mnogo voli da ratuje i »opet ce, ako bog da srece«) Milosevic je izgubio svoju poslednju bitku. Sveti Vid mu nije podario vidovitost da nasluti kako se njegova prica jedino moze zavrsiti. Jos u vreme Vukovara kraj te price bio je izvestan.
Milosevic je u Hagu. Njegova prica je dopricana. U nekoj Zabeli ili Sremskoj Mitrovici mogao je da se nada da ce ga neki obrt u srpskoj politickoj dramaturgiji vratiti u helikoptersku orbitu, ali sada je i ta jedva tinjajuca nada utuljena. Ostaje mu jedino pesma uspaljenih baba koje ga jos nose u svojim srcima i pevaju da najlepsi list nase gore niposto nije trebalo izruciti jer u Hagu ce se sigurno osusiti.
Da li Milosevicevo izrucenje kazuje »pravda je zadovoljena«? Milosevic ce ostatak zivota provesti u jednom dvorcu–zamku dok su, kako ovih dana saznajemo, njegove zrtve zavrsavale u jamama u koje su seljaci bacali smece. Imace manje-vise udobnu starost, dobro drustvo »kvalitetnih« Srba i moci ce da se posveti pisanju memoara. O njemu ce se pisati knjige (na primer, Zatocenik zamka Seveningen) i sve to zvuci prilicno gospodski i grofovski. Pravda je uvek spora i pomalo kusorepa. A sta cemo mi dobiti? Prvi dobitak odmah smo iskusili. Posle sparnog i zagusljivog dana, odmah posto je Milosevic poslat za Hag, doslo je vece svezine. Otkad on nije tu lakse se dise.

Mi, po milosti narodnoj, Predsednik Kostunica

Ne volim ljude koji persiraju sami sebi. A doktor Kostunica je jedan od takvih. Onomad, posle jednog medjunarodnog skupa na kojem je ucestvovao, ispricao je: »Tamo smo imali priliku da istaknemo i podvucemo...« Nije vazno sta, vazno je da smo Mi, predsednik Kostunica, imali priliku da istaknemo i da se istaknemo u disciplini sejanja posebne propamecenosti. Pred interfonskom tablom zgrade u kojoj stanujem cuo sam tipa koji kaze: »Ovde je gospodin Boza«. Nas predsednik bi zacelo ucinio isto: »Ovde je gospodin Kostunica«. S tim da on svoje gospodstvo vidi kao gospodstvo izdvojenog i iskosenog misljenja.
Ako prelistamo stare novine i pogledamo njegove izjave proteklih godina srescemo se sa pravom lepezom skrajnutih, iskosenih, cudljivih i cudackih, zadrtih i zaosijanih, ali uvek zagrizeno nacionalistickih stavova. Nevolja je u tome sto gospodin Kostunica misli da je na proslogodisnjim izborima pobedio ne zato sto je DOS stajao iza njega vec zato sto je narod pamtio njegove nacionalisticke celomudrosti. 
U danima koji su predstavljali poslednji cas odluke i jasne poruke svetskoj zajednici g. Kostunica nije odoleo magiji nacionalistickog »mutnog lova u bistroj vodi«. Cega sve tu nije bilo – od otmenog legalizma, ukazivanja na krsenje ustava i zakona, ukazivanja na izneveravanje »nacionalnih interesa«... Desetak sati pre pocetka Donatorske konferencije g. Kostunica je odluku srpske vlade o izrucenju Milosevica nazvao »ishitrenom odlukom«. Nacosi, naravno, ne mogu bez pesme o antisrpskoj zaveri pa je g. Kostunica obznanio buducim glasacima da je neko iz Srbije »negde nepotrebno preuzeo obavezu o izrucenju«. Prica o »olako obecanoj brzini« u Srbiji se ponavlja.
Naravno, g. Kostunica nece da se pomisli da on direktno stiti Slobodana Milosevica pa veli da je nova vlast »iz arsenala Miloseviceve politike koja je zaista bila pogubna izabrala najgora sredstva«. G. Kostunica bi mesecima i godinama stitio svog prethodnika istovremeno ga napadajuci – sto je vrsta osobenog maroderstva. Kao sto su strukturalisti za neke vrste hrane govorili da su »dobre za misljenje« g. Kostunici je Slobodan Milosevic bio »dobar za celomudrovanje«.
G. Kostunica je u ophodnju lansirao zvucnu glupost: »haski profiteri« (koji su za njega podvrsta »antiratnih profitera«). Koje li je to novo antisrpsko cudo? To su oni kojima opaka Svajcarkinja placa da pisu i govore da ratne zlocose treba poslati u Hag? Kad Bog hoce od nekog da napravi nacionalistu prvo mu uzme zdrav razum. Ako ima profitera u vezi sa Hagom onda ce to biti ceo srpski narod – em ce se osloboditi serijskih ubica (sto je odavno trebalo da ucini i za dzabaka), em ce dobiti svoticu koja nije za bacanje.