Ucesce medjunarodne zajednice u resavanju danasnjih sporova na Balkanu olako se izjednacuje sa Istocnim pitanjem koje su velike sile uskladjivanjem svojih interesa pokusale da rese 1878. Berlinskim ugovorom. Do raspada SFRJ politicka karta Balkana menjala se u okvirima utvrdjenim ovim ugovorom.
U medjuvremenu transformisali su se i medjunarodna zajednica i medjunarodno pravo. I to brze nego sto su balkanske drzave mogle da prate njihov razvoj. Sa Poveljom i kolektivnim akcijama UN stvoren je svetski sistem ocuvanja mira, postovanja prava naroda i zastite ljudskih prava. Ipak, zbog medjusobne borbe velikih sila i njihovog privilegovanog polozaja u UN, ali i generalne nespremnosti drzava da dosledno sprovode preuzete medjunarodne obaveze, onemoguceno je njegovo efikasno delovanje. Nacin na koji se doslo do Rezolucije 1244 (1999) to drasticno potvrdjuje. Njenim usvajanjem posle nezakonite vazdusne intervencije NATO-a protiv SRJ, izazvane neprimerenim represivnim merama primenjenim protiv albanske vecine na Kosovu, stvoreno stanje je legalizovano. SRJ je pristala na ucesce UN i KFOR-a u izgradnji autonomnog demokratskog multietnickog drustva na ovom delu njene teritorije u skladu sa ciljevima Povelje, OEBS i EU. O medjunarodnom protektoratu koji podrazumeva stavljanje jedne drzave pod nadzor i zastitu druge ne moze biti govora.
Prisustvo medjunarodnih faktora na Kosovu predstavlja kolektivnu akciju »Izgradnje mira« predvidjenu Agendom za mir Butrosa Galija. Tu se pravno svako poredjenje sa resavanjem Istocnog pitanja po diktatu velikih sila moze smatrati neadekvatnim. Suverenitet i teritorijalni integritet SRJ u odnosu na Kosovo nije osporen, a ona kao clanica UN ima pravo ali i duznost da aktivno ucestvuje u sprovodjenju Rezolucije 1244 (1999). Medjutim, s obzirom na slozenost prilika i uslova pod kojima se odvija zivot na Kosovu ne moze se ocekivati da njeni ciljevi budu brzo ostvareni. Zbog sukoba razlicitih nacionalnih i politickih interesa i ambicija rano je razmisljati o konacnom resenju njegovog statusa. Ono prvenstveno zavisi od tempa u kojem ce se Srbija, odnosno SRJ demokratizovati i ukljucivati u regionalne i evropske integrativne procese sto bi, verovatno, moglo dovesti do smanjenja tenzije izmedju albanske vecine, Srba i ostalih etnickih zajednica.
U ocekivanju konstruktivnog razvoja, bizarno, da ne kazemo zloslutno, zvuce najnovije ideje o prekrajanju granica i stvaranju etnicki cistih drzava na Balkanu. Kao da se konzervativni krugovi u svetu, s pozivom na realnost, sa nostalgijom podsecaju vremena Berlinskog kongresa na kojem se »izaslo u susret« oslobodilackim teznjama balkanskih naroda. Opet se medjusobno saplicu istoricari, drzavnici i diplomate kao i medjunarodni pravnici. Istoricari po pravilu zanemaruju medjunarodno pravo, drzavnici i diplomate ga koriste kao puki instrument spoljne politike, a pravnicima ne ostaje nista drugo do da plediraju za njegovo postovanje kao baze ocuvanja mira, zastite ljudskih prava, razvoja demokratije, ekonomskog prosperiteta i opsteg drustvenog napretka.