Onomad smo imali suncan dan. Bilo je cak i prevruce za pocetak leta. Iduci ka Banovom brdu na proslavu godisnjice jednog satiricnog lista, pored nas je prosao konvoj policijskih kola i autobusa i dugacka kolona automobila. Bila sam ubedjena da se desilo »ono«. To sam i ocekivala ovih dana.
Posle svecanosti obreli smo se na Adi Ciganliji. Iako mirise na lipu, na Adi nije bilo gotovo nikoga. Upitali smo slucajne prolaznike da li je Ada uvek tako prazna. Jedan od njih, skrhan od bola, nam je odgovorio: »Zar ne vidite sta su nam uradili, izrucili su ga onim zlocincima...« Praznina Ade je postala jasna a i ona reka automobila koja nas je mimoilazila jureci ka centru grada. Istovremeno, okolne ulice koje vode ka gradu bile su avetinjski puste, kao i Ada. Izgledalo je kao da zidovi zgrada imaju velike usi koje osluskuju a prozori velike oci koje posmatraju sta ce se dalje desavati u nastupajucoj noci... I jos da prodju ona tri prva dana u kojima se obicno »cuda« desavaju i ja cu posle dugih godina biti mnogo srecnija.