Kako izvesti toliko najavljivanu privatizaciju nejasno je i u Kikindi, kao i u svim drugim mestima. Sta ce se privatizovati, kako, u kojim rokovima, s kakvim posledicama po radni narod, postaje tema najfantasticnijih komentara. Po nekima, sva bivsa drustvena imovina je zapravo vec prodata strancima, samo jos javnost nije obavestena o tome, jer nije zgodno. Po drugima, prodaja vojvodjanskih fabrika izazvace neminovno i brzo cepanje DOS-a na vojvodjanske i ostale stranke. Cuju se i primedbe da ce zaposleni u fabrikama koje su, kao, vec prodate strancima momentalno dobiti otkaz; a ne malo nelagode aktivirano je pricama da potomci folksdojcera dolaze da preuzmu svoju nekadasnju imovinu, u medjuvremenu (krajem cetrdesetih) dodeljenu kolonistima. Zbog oprecnih informacija, koje izazivaju obilje nedoumica, a poznavajuci nasu traljavost u svemu, pa i u ekonomiji i pravu, moze se steci (sasvim ocekivan) utisak da su nedoumice namerno izazvane. Novi propisi o privatizaciji tumace se na razlicite nacine, a tribine posvecene ovoj temi (jednu je, na primer, organizovala SDU) ne mogu da se pohvale preteranim odzivom. Jasno je samo toliko da ce se ponovo menjati drustveni odnosi na koje se vecina navikla, i to na nacin koji ce vecinu i da zaboli.
Na podrucju severnog Banata svojevremeno je privatnim vlasnicima oduzeta imovina cija se vrednost procenjuje na milione; oduzeta je obradiva zemlja, stambene i poslovne zgrade, zanatlijske radnje, fabrike, male i velike. Vise paznje do sada je posvecivano raspravama o vracanju imovine kraljevskoj porodici i crkvi nego obicnim privatnim vlasnicima. A bilo je, ovde, ljudi cije se vlasnistvo prostiralo na po hiljadu jutara u tabli (kako se to u Banatu kaze). Velelepna zgrada u kojoj je sada Opstinski sud u Novom Knezevcu nekad je pripadala imucnoj porodici Sulpe; zgrada u kojoj je smestena biblioteka bila je kuca porodice Maldehajm; celokupna poljoprivreda danasnje Coke, plus znamenita fabrika salame, bila je vlasnistvo porodice Lederer; a i u Kikindi se dobro zna sta je pripadalo Mihalju Bonu, sta Milosu Budisinu i, uopste, i posle vise od pedeset godina, zna se »sta je bilo cije«. Ni krupnim ni sitnim vlasnicima nije u medjuvremenu vraceno bas nista. Prilikom pokusaja da obezbede dokumenta o vlasnistvu mnogi su se suocili sa odgovorom da su zemljisne knjige izgorele u pozarima, tako cestim posle Drugog svetskog rata! Zaista, kako ce se sadasnja vlast iskobeljati iz galimatijasa koje je pocinila svaka od prethodnih garnitura? Da li tako sto ce podrzaviti svu postojecu drustvenu svojinu (koja je takodje svojevrstan nonsens), pa je prodavati? Na taj nacin stranci ce kupovati fabrike itd. od nevlasnika, jer drzava je u svoje vreme tu imovinu otela od pravih vlasnika. Iz rimskog prava se secamo (ako se secamo) da nesavesni drzalac – otimac, lopov ili uzurpator, ne moze postati vlasnik, pa ni kad bi tudju stvar drzao sto godina. A kad stranac, pod pretpostavkom da je blesav, i da ne zna sta je svojina, ipak kupi neku od nasih propalih fabrika, sta onda? Da li ce se suociti sa rizikom da odnekud iskrsnu potomci, dakle i naslednici, pravih vlasnika i potraze svoja prava? I kome ce onda da se zali, drzavi od koje je kupio fabriku ili nesto slicno?
O sudbini suvisnih ljudi koji rade u domacim firmama, takodje ni reci. Mogucnost da vrlo brzo, i bez ikakvih garancija, ostanu bez posla spominje se samo uzgred i s ovom temom bezmalo niko ne zeli da se uhvati u kostac.
Igri je kraj, nebeski mitovi vise ne »pale«, poslednja je prilika za istorijsko treznjenje.