Evo nas opet. Prikazivanje filma o Srebrenici ni Kikindjane nije ostavilo ravnodusnim. Film je bio uzasan, reakcije nista bolje. Neki su uzasnuti zlocinom; neki prikrivanjem zlocina; neki cinjenicom da zlocin nije bio vestije prikriven; a neki samim filmom i podatkom da je tako nesto, o uzasa, uopste prikazano. Njihove reakcije su, u stvari, i posle svega, najstrasnije. Oni traze odgovornost onih koji su prikazali, onih koji su odobrili prikazivanje, ili onih koji su snimali. Oni ne traze odgovornost onih koji su ubijali. Kriv je onaj ko je video, zabelezio, snimio, prikazao i tako posvedocio o zlocinu. Film je u dobrom delu dozivljen kao jos jedna namestaljka protiv napacenog naroda i najhrabrijih sinova narodnih, naravno. O suocavanju s istinom, o odgovornosti, obicnom ljudskom saosecanju sa zrtvama, za sada nema mnogo govora. Cak i zestoki zagovornici nove politike i nove vlasti smatraju da »nije trebalo« ili da barem »jos nije trebalo« prikazati film o Srebrenici, da nasa javnost »jos nije sazrela« (a, kako je krenulo, i nece) za suocavanje s takvim podacima itd. Velika je potreba da se cela prica dobro zatrpa i zaboravi, kakva je vec uobicajena praksa na ovim prostorima; ipak, izgleda, ovog puta to nece proci. 
Vecina naroda na planeti Zemlji ima barem po jednu bajku u kojoj istina, ubijena, dobro zatrpana i sahranjena na pustom mestu, na cudesan nacin izlazi na videlo. Da se bajke ipak ostvaruju nedavno je vidjeno i na domacem primeru. Istina je, ukratko, suvise nezgodan igrac da bi samo tako mogla da bude uklonjena sa terena. Grobari su kao i obicno odigrali najnezahvalniju ulogu.