Napokon se Milosevic nasao iza resetaka suda u Hagu i vest je, iako godinama ocekivana, obisla svet kao senzacija prvoga reda. Moglo je i drugacije biti, ali sve u svemu tako se nekako sve to moralo okoncati. Ostalo je stvar anglo-saksonskog pravnog postupka koji je za nase pojmove nesto nepojmljivo minuciozno. Proci ce mozda godine dok se ne dokaze je li svrgnuti srpski diktator kriv ili nije i zaista ga treba prepustiti tom postupku i istoriji. Ne onoj istoriji u koju ga crnogorski mitropolit g. Amfilohije upisuje »zbog junackog drzanja pred sudom«, ispisujuci iz nje i proklinjuci sve one koji su se borili protiv njegove ratne politike. Nije mnogo vazno ni mnogosta drugo sto se sada o tome pise. Sam Milosevic pominje prvi put »krst tezi od Isusovog« – za to treba imati razumevanja – a izjave g-dje Markovic o tome kako je posetila muza u zatvoru su bljutave. Jeste, tamnica je kuca neobicna, ali ona je bila u poseti dok brojni suznji u tamnicama Milosevicevog rezima ne samo da nisu imali pravo na posete vec nisu ugledali – i nece ugledati – svetlo dana Bozjega. Ni to nije vise mnogo novo. I neka posluzi za zabavu gradjanima ono kako onaj veseli djakon po katihizisu N. Velimirovica deli indulgencije sa TV-ekrana dobrim Srbima a uskracuje ih losim Srbima.
Cudno je kako beogradska stampa dozivljava svrgnutog diktatora i kako se tesko rastaje od njega.
Vec pocetkom juna su Vecernje novosti u razgovoru sa poznatim istoricarem – koji nista slicno nije kazao – citaocima ponudile ovakav naslov – »Milosevic kao Napoleon«. To su prihvatili mnogi listovi i Milosevic u njima figurira kao neka vrsta velikog heroja koji je ustao protiv ostatka sveta koji lezi u zlu. Pomenuti list u broju od 18. 07. 2001. nasiroko pise o onom sto je ucinio upravnik CZ u Beogradu g. D. Blanusa – i sto ga je kostalo polozaja – koji izjavljuje – »Takve sadrzaje su objavljivali i oni koji su cuvali Napoleona«.
Bez Napoleona se ne moze – teze ide suocenje sa istinom – pa makar kopija istorijskog Napoleona bila lazna.
Istina, davno su istrazivaci uocili kod Milosevica neki »bonapartisticki kompleks«, ali on se opaza i kod drugih balkanskih ratovodja i nije neka karakteristicna Miloseviceva crta. Nema u njemu niceg sto bi podsecalo na Napoleona. 
Svejedno – nisu malobrojni oni koji ne mogu bez Napoleona pa makar on bio i lazni.