Moj zavicaj ili “mala otadzbina”, kako Poljaci danas vole da kazu, jeste Timocka Krajina. Svoj zavicaj posecujem retko. U najboljem slucaju dva tri puta godisnje. 

Putevi i putovanje

Nekada sam putovala vozom. Najpre preko Nisa, a od 70-ih preko Homolja. Poslednji voz i pruga spadali su u najlepse u Srbiji. Zbog lepote predela i komoditeta tzv. poslovnog voza. Od propasti Jugoslavije pruga Beograd–Prahovo prestaje da bude evropska. Danas njom voz prolazi samo jednom dnevno a voznja umesto cetiri sata traje dvostruko. Zimi se voz, naravno, ne greje, a i nikada se ne zna da li ce uopste krenuti i kada ce stici. Tako da mi jedino ostaje autobus Beograd–Zajecar ili Beograd–Bor. 
Najlepsi deo putovanja je put od Paracina do Zajecara, narocito onaj Cestobrodica–Krivi Vir–Rtanj–Boljevac. Dok njime prolazim uvek mi se namece misao da bi tu trebalo razvijati turizam. Netaknuta priroda, ciste vode, lekovito bilje, banje, prostrane livade i najvaznije – rimski lokaliteti prvog reda poput Gamzigrada i nesto dalje Ravne, Sarkamena, Djerdapa i sl. Ako bi se samo doterali, odnosno prosirili postojeci putevi, podigao koji hotel, motel, jos koja benzinska pumpa i iz Zajecara uvela svakodnevna autobuska linija za Gamzigrad, umesto da se u Zajecaru obnavljaju one potpuno propale fabrike porcelana, stakla, koze i sl. koje su decenijama zagadjivale citavu okolinu. Ili za borski rudnik nabavljati bakar cak iz Brazila, Ukrajine i ne znam sve odakle da proizvodnja ne bi stala i dvadesetak hiljada ljudi ostalo bez posla. I Bor bi mogao postati turisticki centar. Jer se u njegovoj neposrednoj okolini nalaze planine Crni vrh, Stol, malo dalje Deli Jovan i Miroc, Borsko jezero, brojne pecine i banje. Postoje i odlicni uslovi za proizvodnju hrane, kojom bi se snabdevali hoteli a i konacno poceo razvijati seoski turizam koji bi tamosnje seljake oslobodio obaveze da na ledjima jos uvek nose robu na zajecarsku, borsku ili negotinsku pijacu. Stocarstvo u Timockoj Krajini trenutno stagnira, medjutim usmerenje na turizam motivisalo bi one koji godinama cekaju uzalud na biroima za zaposljavanje da se ponovo okrenu gajenju stoke i proizvodnji cuvenog ovcijeg i kravljeg sira. 
Sada, iako desetine hiljada ljudi ne radi ili je na prinudnom odmoru niko jos ne pomislja da sam preuzme stvar u svoje ruke i nesto radi. Nesto ili ne samo da se bavi prodajom po pijacama rumunske, bugarske, kineske, turske, pa cak i litvanske robe. Vecina ima zemlju. Na njoj kuce. Postoje kakvi takvi putevi. Poboljsava se saobracaj. Uz malo dobre volje evo ti turizma. 
Medjutim, turizam ne ide uz letargiju i korov koji buja pored tzv. autoputa, koji je trebalo da povezuje Nis sa Bukurestom i Moskvom. Region je doslovno opusteo. Doslo je nesto izbeglica iz Hrvatske i Bosne, a nedavno i sa Kosova, ali su brzo napustili taj prostor, jer nemaju nikakve sanse za zaposljavanje. Zivot onih koji su ostali svodi se na puko prezivljavanje, zahvaljujuci sezonskom radu po starackim domacinstvima. 

Zivot u pustosi

Kada prolazis kroz Timocku Krajinu, narocito kroz sela na svakom koraku docekuju te smrtovnice. Najdalje za pet godina veci deo sela potpuno ce opusteti.
Stanovnistvo Krajine je mesano, srpsko-vlasko. I jedni i drugi su pravoslavci. Sto se tice zaposlenosti nije bilo podvajanja po nacionalnoj liniji. Tako da dosad nije bilo medjusobnih sukoba, mrznje, neprijateljstva. 
Cini mi se da se sa teskom situacijom bolje nosi vlaski zivalj. Otporniji je. Vredniji. U selima ima vise mladjeg sveta. Mnogi rade u inostranstvu. Dobro zaradjuju. Podizu se. Civilizuju. Vrlo retko mozes sresti nekog u cuvenoj vlaskoj nosnji. cak ni na slavnom Negotinskom vasaru. Sve mladje zene idu bez marama. Mnoge u pantalonama i sorcevima. I muskarci. Sa najnovijim sesiricima koji se nose u Beogradu i ove godine modernim bermuda pantalonama. Motorizovani su. Imaju i po dva tri automobila. Kupuju ih od zarade na poljoprivrednoj proizvodnji, pre svega od stocarstva. A i od rada u inostranstvu preko zime. Bogatiji su oni koji zive na prostoru blizem Negotinu. Njihova sela puna su visespratnica, cesto s liftovima. S kapijama koje se otvaraju daljinskim ili kako oni kazu na dugme. S kamerama koje prate ko prolazi ili dolazi. Mada i tu u dvoristima punim ekonomskih zgrada, s visemetarskim stalama, betoniranim dvoristima prevazu starci. Svakodnevno ih srecemo kod lekara u Zajecaru ili Negotinu. Vecina ima problema sa nogama. Od preteranog rada, teskog nosenja. Jer, iako odavno ne zanju rucno i ne oru volovima ima niz poslova koji se obavljaju rucno i treba dobro potezati, dizati, trcati. 
Veoma su muzikalni. Vole da igraju i pevaju, posebno za svoje praznike koje ne zaboravljaju. Pored muzike uzivo tamo su veoma popularni mediji. Radio i televizija. Ogromna vecina onih koji rade u inostranstvu svojim sinovima kupuje stanice koje emituju lokalne programe. Pre svega muzicke. Emituju, odnosno zive od muzickih zelja. Kada sam u autobusu, gde je radio neprekidno ukljucen, zelje jednoj osobi od strane porodice i prijatelja traju satima. Tako da im muzicke zelje zamenjuju razgovor, koji im inace nedostaje. Jer mladi, obicno unuci, su kod kuce, ali predstavljaju drugi svet. Veoma suprotstavljen. Ta deca, te uzdanice su prava okrutna deca, kako je govorio poljski pesnik Zbignjev Herbert. Roditelji su ih ostavljali kao male na cuvanje dedama i babama. Obilazili ih jednom godisnje. Donosili im poklone. Vremenom sve vrednije. Zidali im nove kuce. Kupovali im motore, automobile, cesto zlato. Debele lance, narukvice. Umesto nekadasnjih dukata, koje su zene nosile o praznicima i vasarima. Koji su bili element prestiza. Sada su prestiz mercedesi. Brze voznje koje se zavrsavaju gazenjem pasa lutalica, stoke, a veoma cesto nesrecnih staraca koji nisu uspeli da pretrce put na vreme. 
60-ih, 70-ih Krajinci su odlazili u inostranstvo u nadi da ce se brzo vratiti. Vratiti sa zaradjenim novcem. Sticali su ga natcovecanskim radom. Na dva tri radna mesta. Da bi ga kod kuce nemilice trosili. Pre svega na svadbe, na kojima su angazovali poznate pevace i pevacice, orkestre. Da bi se o tome posle pricalo. Da bi se to pamtilo. I prica se. I pamti. Medjutim oni koji su otisli “privremeno” do danas se ne vracaju. Mnogi od tereta nisu medju zivima. Njihova deca retko zavrsavaju neku ozbiljniju skolu. Sta ce im – kazu – kad sve mogu da kupe. Diplome. Do pre desetak godina radna mesta.  Istina, pokusavali su da ulazu zaradjeni novac u tzv. malu privredu. Pokusavali su, ali im nikakva ozbiljnija investicija nije polazila za rukom.

Poseljacenje gradova

Vecina gradova u Timockoj Krajini nastala je u prvoj polovini XIX veka. Osim Bora koji nastaje istovremeno sa razvojem rudnika, tj. od 1903. godine. Dugo su imali po desetak hiljada stanovnika. Formirani su prema urbanistickim standardima Evrope. Projektovali su ih uglavno strani urbanisti i arhitekti. Ti standardi su nalagali da svaki takav grad ima centar, tj. trg sa opstinom, sudom, skolom, crkvom, glavnom ulicom. Da se postuje geografija. Pre svega reke. Svi ti gradovi su bar na jednoj reci, a Zajecar je na dve. Ili su blizu nekih voda. Kroz njih su vodili putevi i pruge. Blizu gradova podizana su izletista. Obicno u vidu suma, poput zajecarske Kraljevice i negotinskog Badnjeva, gde se nedeljom i praznicima islo na izlete. Kako su godisnji odmori novijeg datuma, leto se provodilo u gradu. Obicno na reci. Bez obzira na stepen razvoja i velicinu, ti gradovi su bili po meri coveka. Coveka koji se u hodu menjao. Postajuci od seoskog gradski coveki. Trgovac. Zanatlija. Industrijalac. Intelektualac. Svaki uspeliji covek bio je i zaduzbinar. Davalo se crkvi. Skolama. Podizali domovi za nezbrinutu decu ili za stare. Posebno su se podizale cesme. Iako su posle Drugog svetskog rata izgradjivani vodovod i kanalizacija one su ostale i jos uvek se koriste. Narocito one s lekovitom vodom, poput zajecarske u Hajduk Veljkovoj ulici. 
Posle Drugog svetskog rata, s industrijalizacijom, gradovi u Timockoj Krajini kao i svi ostali brzo se povecavaju. Uglavnom se udesetostrucuju. U urbanizmu sistem u kome smo ziveli dosao je do potpunog izrazaja. Doveo je do potpunog haosa. Po pravilu rusena su stara gradska jezgra i podizani novi blokovi. Nista nije dovrsavano. A mnogo sta je ostalo nesruseno ili polusruseno. Lici na nekakve utvare. Bor u tome prednjaci. Tzv. francuske kuce ili kuce koje su Francuzi podizali za svoje radnike delimicno su srusene a delimicno ostavljene. U samom centru grada. U njima danas zive najnoviji doseljenici, one brojne izbeglice iz Bosne, sa Kosova, Romi. Navikli na svoje kuce, ogradjuju ih, nesto im dogradjuju, tako da je urbanizam potpuno pao na ispitu. Pala je i civilizacija koju je rudnik stvorio. Evropska. Urbana. Gradovi su sada polusela. Sa krajnje seljackim navikama. Svaka druga kuca drzi kokoske, pse, a cesto i svinje. Kroz grad se nose pomije iz nekakvih restorana drustvene ishrane. Samo da se prezivi. Ko te pita za eleganciju, za duhovno. Degradacija svega postojeceg je osnovni ton krajinskih gradova. Broj bioskopa, biblioteka, cak skola smanjuje se. Oni koji imaju para za kupovinu umetnickih predmeta su tzv. kolekcionari. Neguju svojevrsni snobizam. Bez stida pokazuju svoj novac. 
Najznacajnija privatna galerija u Zajecaru zvrji prazna, jer ono sto nudi na prodaju govori o jadnom stanju duha Zajecaraca. Prijatelj mi kaze kako je pre par meseci spaljena jedna bogata biblioteka, u kojoj je bilo i stranih knjiga. Tako su prosle knjige i predmeti, cesto i slike iz ruskih kuca. Jer je u Zajecaru iz ne znam kog razloga zivelo dosta ruskih emigranata. Prosle godine u starackom domu, u dubokoj starosti umrla je slikarka Vera Svilajeva. Od ljudi koje poznajem i koji su nju poznavali niko ne zna sta je sa njenim slikama.

Verovanje i kultura

Timocka Krajina poznata je po sujeverju. Sujeverje je odlika paganstva. Vecina hriscanskih praznika je tamo paganska. Narocito vlaskog zivlja. Mada su na oko lepi. Zivopisni. Veseli. Afirmacija zivota. Naporedo s kultom smrti. 
Starije generacije su se veoma drzale kalendara. Nije se radilo u odredjene dane. Danas kada su porodicne zadruge spale na jednu ili dve osobe u tome se posustalo. cak se ni slave ne slave. Nema ko kod koga da ode niti ko kome da dodje. Tome je veoma doprinela i situacija posle Drugog svetskog rata kada su vlasti, posebno u tom kraju, doslovno zabranjivale narodne i religiozne obicaje. Nije se smelo sahranjivati sa svestenikom. Nije se smela slaviti slava. Nije se smelo na groblje na Zadusnice i ostale velike praznike. Sada se obicaji toboz ozivljuju, mada uglavnom u vidu takmicenja sela. Osnivaju se etnografski muzeji poput onog u Koprivnici. Slave se slave. Tamo gde ima ko da ih slavi. Deca se krste u crkvi. Veoma malobrojna, jer u Timockoj Krajini odavno vlada bela kuga. Zbog zemlje se nekad ubijalo. Sin oca. Otac sina. Danas je ima na pretek. Doslovno je dzabe. 

U Timockoj Krajini je u komunizmu stvoren novi covek ili kako bi Poljaci rekli – nova rasa ljudi. Neukorenjenih. Neobrazovanih. Nereligioznih. Cesto veoma amoralnih Lokalne novine pune su izvestaja o kradjama, otmicama, ubistvima. Prestupnici su pretezno mladi. Bez skole. Bez zaposlenja. Bez zelje da rade. Spremni na sve. Zakljucno sa haranjem grobova i grobnica. A kako se to i ne bi dogadjalo kada je osnovno osecanje zivota na prostoru Krajine, za koju je legendarni hajduk Veljko davao glavu ili zivot, osecanje privremenosti i uzaludnosti. Kada je zavladala bolest na smrt ili ocajanje. Kada je zivot izgubio vrednost i smisao.
O svemu pomenutom mogle bi se pisati studije i studije.