Kao i sva ostala istocno-evropska drustva, i makedonsko, tada u okvirima jugoslovenske drzave, krajem XX veka bilo je zahvaceno velikim talasom drustvenih promena. Kao sto je poznato, u istocno-evropskim drustvima u to vreme je doslo do dramaticnog napustanja dotada opste-priznatih vrednosti drustvene i drzavne organizacije – jedne partije, jednog oblika svojine, jedne ideologije, jednog (drzavnog ili partijskog) sindikata itd. Promena odnosa prema ovim vrednostima, razume se, nije se desila odjednom, 1989. godine, kada su istocni Nemci srusili Berlinski zid – mozda najznacajniji simbol podele Evrope – ili kada su se Rumuni tako munjevito oslobodili kontrole koju je nad njima sprovodila Sekuritatea i na tako brutalan nacin se oslobodili svojih diktatora Nikolaea i Elene. Sistem ovih vrednosti odavno je pokazivao svoje strukturalne nedostatke u konkurenciji sa onim sistemom vrednosti ustanovljenim jos sa Kromvelom i Dzordzom Vasingtonom ili Robespjerom i Dantonom koji je u istorijskoj perspektivi pokazivao mnogo vece slabosti za samoevoluciju u skladu sa tehnolosko-tehnickim razvitkom, koji je isto tako bio ne manje dramatican u poslednjem veku ove istorijske epohe – sve »pobune« protiv ovakvih vrednosti, koje su se sve vise pokazivale kao antiistorijske, desile su se u razvijenijim zemljama, Nemackoj (1953/54; Istocnoj, razume se), Poljskoj (1956, 1970/71 i 1980/81), Madjarskoj (1956) i Cehoslovackoj (1968/69). Pokazace se, deset godina kasnije, da ce ona drustva koja su u momentu globalnog rusenja utopije za mogucnosti neevolutivnog prelaza u nekakvu visu formu drustvene organizacije bila na visem tehnickom, kadrovskom, organzacionom, kulturnom itd. nivou, brze savladati probleme tranzicije, odnosno stvaranja za njih nove organizacije drzave i drustva. 

Prvi izbori

Makedonsko drustvo i drzava se u »momentumu« istorije (1989/90) naslo medju »najzatecenijim« drustvima u Evropi, pa i u bivsoj SFRJ. Jos na Desetom kongresu vladajuceg SKM, (oktobar 1989. godine), iako su na njemu »pobedile« nove snage koje su u kasnijim mesecima brzo savladale stari i »prihvatile« novi ideoloski kredo, jos uvek se smatralo za jeres zalaganje za visepartijsku demokratiju (tek, nekoliko meseci kasnije jedan mladi covek, clan Centralnog komitetea Partije ce se osmeliti da govori o istorijskoj neminovnosti transformacije vladajuce partije u partiju socijaldemokratskog tipa). Znaci, makedonsko politicko drustvo je uslo u poslednju godinu devete decenije sa oskudnim bek-graundom liberalizma, socijaldemokratije i drugih vladajucih ideja koje su karakteristika modernog sveta XX veka. Pojava liberala, recimo, dve decenije ranije je bila brzo ali i temeljno potisnuta i tesko da se moze pretpostaviti da je ostavila dublji trag u politickoj svesti generacija koje su stasale u medjuvremenu. Ipak, ostace zabelezeno da su ti vesnici politickih reformi u poslednjoj dekadi XX veka dali svoj ulog (da ne kazemo doprinos) ostajuci dosledni idejama za koje su se zalagali sedamdesetih – sada uglavnom okrenuti socijaldemokratskoj opciji. 
Kao sto je poznato, posle apsolutne zatvorenosti makedonskog politickog drustva u devetoj deceniji veka (1980–1990), pre i posle pada Berlinskog zida, i tu se desila istinska politicka erupcija: tokom 1990. godine, posle pucanja stega autoritarne ideologije, na makedonskoj politickoj sceni pojavice se cetrdeset najrazlicitijih politickih partija i pokreta, a na vec u jesen te godine zakazanim visepartijskim parlamentarnim izborima pojavice se osamnaest politickih partija. Ovo je, na prvi pogled, vec odredjivalo rezultat ovih izbora – tu imaju sansu samo one partije koje imaju svoju razvijenu infrastrukturu (a u tom momentu je to bio samo do tada vladajuci SK) ili one koje ce se podupreti na neku vladajucu (ili preovladjujucu) socijalnu ili nacionalnu ideju (takvi su bili VMRO-DPMNE, oslonjena na nacionalnu ideju, Reformske snage Makedonije ili pak SK (ili SD), oslonjeni na ideje socijalne pravde ili sugurnosti i viseg zivotnog standarda). U slicnom kontekstu je i pojava jedinstvene politicke partije Albanaca – PDP. U ovom istorijskom okviru programski dokumenti partija nisu znacili mnogo ili skoro nista. Svoju ulogu ce odigrati imena partija i istorijske ideje koje ta imena impliciraju. 
Opsti rezultat ovog dinamicno-dramaticnog politickog razvitka 1990. godine je poznat. Od izbora odrzanih u novembru (decembru) 1990. godine kao najjaca politicka partija makedonske politicke scene je izasla VMRO-DPMNE (38 poslanika), (dominantnost nacionalne ideje), kao druga SK – Partija demokratskog preporoda (32 poslanika), (dominantnost socijalne ideje socijalne sigurnosti), treca PDP (23 poslanika), RS (17 poslanika) itd. Interesantno je, i razume se vanredno indikativno sto su se u prvom makedonskom visepartijskom parlamentu nasla i 2 poslanika iz, kako ce se brzo pokazati, efemerne Partije Jugoslovena (sto znaci da se jugoslovenska ideja u Makedoniji tokom 1990. godine gotovo povukla iz svesti Makedonaca.

Nova norma

U nasim analizama izbora 1990. godine dolazimo do zakljucka da su oni bili manje ili vise demokratski izbori, iako SK (PDP) imao organizovanu infrastrukturu i postavio osnove tadasnje izborne procedure. Inace, ne bi se moglo dogoditi da SK (PDP), kao jedinstvena vladajuca partija do ovih izbora – koje je organizovala drzava u kojoj je odnosna partija imala monopolsku poziciju – ne odnese na njima ne samo apsolutnu, vec ni relativnu pobedu. Ova partija, sa svojim drugim mestom bila je na ovim izborima samo uspesna politicka partija.
I jedno i drugo su od izvanrednog znacaja za kasniji politicki zivot nove samostalne drzave. S prvim, stavljen je temeljni  kamen izborne demokratije – najvaznijeg segmenta jednog savremenog demokratskog drustva, a s drugim, SK (PDP) ce se legitimisati kao jedna demokratska politicka struktura, stvorivsi osnovu za njen kapacitet da bi se brzo reformisala u partiju socijaldemokratskog tipa. Iako ce se kasnije pokazati da izborna demokratija (uslovi i mogucnosti za demokratske izbore) nije staticka kategorija, u smislu da ako je jednom postignuta, vise nikada nisu moguce manipulacije. Postovanje demokratske procedure na prvim parlamentarnim izborima u Makedoniji 1990. godine ostace kao znacajan zapis u svesti makedonskog gradjanina, pa on vise nece moci lako da se pomiri s »manipulisanim reezultatima« u izbornom procesu i uvek ce se naci prilika da kazni »manipulante«. 
Znacajan uspeh SK (PDP) na prvim visepartijskim izborima zasniva se, po nasem misljenju, na nekoliko pretpostavki: makedonski gradjanin ne moze da iz svoje svesti izbrise cinjenicu da »prethodnica« SK (PDP-a), sada vec SDSM, jednostavno SKM, nosi glavnu istorijsku zaslugu za savremenu drzavnost (sto nikako ne bi bilo dovoljno za njen aktuelno-istorijski legitimitet); ona je vec na 10. kongresu zakoracila u proces preobrazaja; i, na kraju, pod »patronatom« njene prethodnice nije bilo sve crno u zivotu sirokih slojeva makedonskog gradjanstva. Naprotiv, ostvarene su tekovine koje ulaze u opste politicko i narocito socijalno iskustvo, o kojem svaka vlada mora da vodi racuna.
Izborno iskustvo 1990/91. zasluzuje veliku paznju. Nece se preterati ako se kaze da ce ono staviti pecat na politicko organizovanje ukljucujuci i drzavni zivot tokom cele naredne decenije, pa mozda i vise, pokazujuci ne samo nastali nivo demokratske svesti i istorijsku objektivnost demokratskog prospekta, vec postavljajuci osnovne repere demokratskog poretka. U ovom izbornom »ciklusu« politickih partija svaka za sebe je pokazala nivo svoje utemeljenosti u drustvenu strukturu, ali jos uvek nisu bile »pripremljene« (nisu imale iskustvo) za razlicite izborne manipulacije, sto je karakteristicno cak i za demokratije sa vecim iskustvom. Demokraticnost – sto ce reci regularnost – u narednim izbornim »ciklusima« (1994, 1997/lokalni, 1998. i 1999.) ce se meriti u odnosu na izbore 1990/91, jer makedonsko politicko drustvo tesko da moze jos jednom da doceka momenat »cistog« prelaza iz jednog datog u drugo (»projektovano«) stanje.

Nacionalne partije

Niko do sada nije temeljno objasnio fenomen nacionalnih partija koji se dogodio na prvim visepartijskim izborima u Makedoniji koji traje do dana danasnjeg. Kao sto je poznato, na prvim parlamentarnim izborima u Makedoniji ucestvovao je VMRO-DPMNE kao makedonska nacionalna partija i PDP kao nacionalna partija Albanaca u Makedoniji. Prva je osvojila najveci broj mesta u parlamentu, a druga je dobila, da kazemo, sve glasove Albanaca u Makedoniji. U jednoj analizi ovih cinjenica jos pocetkom devedesetih zakljucio sam da u izbornoj »bitci« 1990. godine ove dve nacionalne partije snazno su »podrzale« jedna drugu nastupajuci s radikalnim nacionalnim programima i sloganima. Kasnije, svaka od njih, trazeci opstedemokratsku legitimaciju, stavice na stranu svoj nacionalni radikalizam, cak ce i naci nacin za saradnju u vlasti, ali i dalje ce karakterizirati drzavni i partijski zivot u Makedoniji. Na opstoj ravni je objasnjeno da se pojava ovih politickih parija – bez obzira na njihovu kasniju izvesnu evoluciju u opstegradjanskom pravcu – vezuje za raspadanje komunizma i kao njegovu neposrednu posledicu, erupciju nacionalizma na citavom balkanskom prostoru. U ovom objasnjenju svakako je impliciran veliki deo istine. No tesko bi moglo da se tvrdi da je to cela istina, jer cak i ovakav opsti odgovor implicira nova pitanja. Cini se da je pred elitama balkanskih zemalja na pocetku veka (i milenijuma) slozeni zadatak preispitivanja odnosa, uslova, mogucnosti itd. Zar je normalna, prirodna pojava, da se Makedonci i Albanci na pocetku treceg milenijuma izlazu vecim i ostrijim medjusobnim sukobima nego u vekovima koji su za njima?
Prvi parlamentarni izbori u Makedoniji 1990. godine su odigrali i svoju ulogu »selekcije« politickih partija. Od cetrdesetak politickih partija koliko je bilo registrovanih tokom 1990. godine, samo 18 je izaslo na parlamentarne izbore. Na sustinski nacin (kvantitativno i kvalitativno) u parlament su usle cetiri ) da ih nabrojimo: VMRO-DPMNE, SK-PDP, RS i albanska PDP). Usle su i SPM sa cetiri poslanika i Partija Jugoslovena – sa 2 poslanika. Socijalisticka partija ce ostati na politickoj sceni i dalje, ali »bliza« SDSM-u, dok ce se Partija Jugoslovena ugasiti vec na sledecim parlamentarnim izborima. Reformske snage Makedonije ce se odrzati na sceni definisuci se kao liberalna partija, SK-PDP ce se definisati kao socijal-demokratska, albanska PDP ce se podeliti u dve partije, sa jednim konstantnim birackim telom itd. U sustini, prvi parlamentarni izbori u Makedoniji ce obeleziti trasu i »glavnu osovinu« parlamentarne demokratije u Makedoniji sa SDSM i VMRO i albanskim politickim partijama kao konstantu, s jednom ili dve manje politicke partije »levo« ili »desno« od obe partije.

Inercija partijske drzave

Igrom slucaja, ali ne i bez uticaja politicke vestine sefa drzave Kire Gligorova, kao organizator drugih parlamentarnih i predsednickih izbora ce se pojaviti Vlada Republike Makedonije u kojoj je glavna partija bila SDSM. Ovi izbori, kao sto je poznato, odrzani su (1994.) u sasvim novim uslovima. Republika Makedonija je bila samostalna drzava u slozenom procesu medjunarodno-pravnog priznavanja a nije regulisala svoje odnose sa vecim delom svojih suseda na prostorima bivse SFRJ se vodio rat, koji je tangirao ceo region; Republika Makedonija. Socijaldemokratski savez je na ovim izborima napravio koaliciju (»Za Makedoniju«) sa Liberalnom i Socijalistickom partijom, a VMRO-DPMNE je bila u koaliciji sa Demokratskom partijom na cijem je celu bio Petar Gosev, nekadasnji lider SK-PDP. Na celu koalicije »Za Makedoniju« bio je harizmaticni makedonski predsednik Kiro Gligorov – sto je sigurno bio apriorni poen.
Na taj nacin, u ovakvoj situaciji, odrzali su se parlamentarni i predsednicki izbori u Makedoniji 1994. godine. Zato su oni izvanredno interesantni za utvrdjivanje »momenta« makedonskog politickog razvoja ili tacnije »momentuma« makedonske demokratije pet godina kasnije. 
Tokom izbora se desilo nesto sto se retko desava u praksi demokratskih drzava, a verovatno ce i kod nas ostati kao svojevrstan presedan: opoziciona koalicija VMRO-DPMNE – Demokratska partija je odlucila da ne nastavi takmicenje u drugom krugu. Navodno, bio je zabelezen  veliki broj neregularnosti u prvom krugu (izbore je posmatralo oko 1000 stranih »kontrolora« i jako veliki broj stranih novinara). A u prvom krugu je bilo odluceno samo o 7 izbornih opstina od ukupno 120, ako se ne uzme u obzir da je u prvom krugu odneo pobedu kandidat za predsednika, lider koalicije »Za Makedoniju« – Kiro Gligorov, sto, medjutim, uopste nije bilo sporno. Znaci, opozicionoj koaliciji je ostalo da se bori u drugom krugu za jos 113 mesta u makedonskom parlamentu. Pritom, ona je imala velike mogucnosti da odnese sigurnu pobedu u 31 mestu (gde su se njeni kandidati nasli posle prvog kruga na prvom mestu) i mogucu pobedu u jos 10 izbornnih opstina, u kojima su njeni kandidati bili na drugom mestu, sa neznatnom razlikom u odnosu na kandidate protivnicke koalicije. Znaci, ocigledno nije bilo nikakvih realnih osnova za nezadovoljstvo izborima u prvom krugu: ukoliko bi vladajuca koalicija pravila manipulacije, ona bi vec u prvom krugu osvojila mnogo vise poslanickih mesta. 
Koalicija »Za Makedoniju« je pokazala visoku politicku zrelost i odgovornost jer zbog bojkota opozicije nije prekinula izbore. 
Razume se, ova koalicija je bila cvrsto uverena u svoju pobedu; iza nje je stajao veliki ugled Kire Gligorova. Ali, to potvrdjuje generalni zakljucak: ona, a u njenim okvirima narocito SDSM, je sazrevala pored Kire Gligorova (kasnije ce se pokazati da je u momentu kada je SDSM procenila da moze da ignorise iskustvo svog lidera, bila »kaznjena« od glavnog sudije u svakom demokratskom drustvu). Razume se, koalicija »Za Makedoniju« je osvojila parlament 1994. godine, a analiticari kojima je na srcu demokratska Makedonija nisu bili mnogo srecni zbog ovakvih »osvajanja« parlamenta: SDSM ce se naci u zamci, pitanje je koliko je on sposoban da se suprotstavlja carima vlasti (ponekad i mnogo starije i iskusnije partije i u starijim demokratijama u tome ne uspevaju – slucaj sa Helmutom Kolom kao najnoviji primer). Prakticno se desilo da se Republika Makedonija u svom politicko-demokratskom razvoju nasla na samom pocetku: makedonski parlament u svom »drugom ciklusu« je funkcionisao prakticno kao u jednopartijskoj drzavi. Zaista, ubrzo ce se pokazati da u ovoj situaciji korektura koja je dolazila od iskusnog predsednika drzave i jednog jezgra »posvecenih socijaldemokrata« u vodjstvu SDSM nisu bili dovoljni da ovu partiju odvrate od puta koji je bez sumnje i ocigledno vodio u prvi veci poraz. Na srecu same partije, a jos vise drzave i demokratije, kriza koja je zahvatila SDSM nije dostigla svoj klimaks kada mogu da se dogode nepopravljive greske, pa se 1998. godine desio obican politicki gubitak koji ima samo takticko znacenje. 
Rezultat na izborima 1998. godine je pokazao da SDSM implicira jos dovoljno energije za delovanje na makedonskoj sceni kao jedna od glavnih gradjansko-socijalnih mogucnosti Makedonije u ovoj istorijskoj fazi. Najimpresivniji indikator ove pozitivne energije je bio simbolicna cestitka njegovog lidera svom glavnom rivalu, lideru VMRO-DPMNE na ostvarenoj pobedi.

Kriticka faza

Analiticari i svetska demokratska javnost posle parlamentarnih izbora 1998. godine ocenili su da je Makedonija prosla najkriticniju fazu svog demokratskog preobrazaja. Na izborima je »izgubila« jedna demokratska partija ili tacnije formacija, a »dobila« druga takva ali drugacije politicko-socijalne osobenosti. 
Izbori kao jedan od najvecih dobitaka moderne civilizacije su se utemeljili u makedonsku politicku kulturu: izbori su se ostvarili bez izbornih ekscesa karakteristicnih za ovakva drustva i ovakve situacije. Politicka formacija koja je suvereno upravljala oko sest godina priznala je »poraz«, trazeci razloge u rezultatim svog poludecenijskog upravljanja drzavom, a ne kod svog politickog rivala. 
Ubrzo, medjutim, pokazace se da su se i svetska demokratska javnost i ovdasnji analiticari prevarili u svojim ocenama znacaja momenta parlamentarnih izbora 1998. godine. Nisu prosla ni dva meseca od »demokratskih izbora« ocenjenih kao korak napred u demokratizaciji makedonskog drustva, a nova makedonska vlada se postarala da pokaze da ili ne zeli ili ne zna da izvuce nikakve pouke iz gresaka svog protivnika koje su na ovim izborima dovele do njegovog neuspeha. 
Ojacane su tendencije korupcije i zloupotreba vlasti u cilju licnog bogacenja njenih nosilaca. Ojacala je praksa revansizma i »nepotizma«, pa je nova vlast za nekoliko meseci izvrsila personalne promene u svim institucijama i organima u njenoj posrednoj ili neposrednoj ingerenciji. Postalo je »sveto« pravilo da nije vazno koliko je neko kompetentan za ovaj ili onaj posao, vec da li je aktivista ili prosto simpatizer vladajucih partija. Ova praksa je uzela maha cak i u privatnom sektoru u onim tackama gde drzava ima svoje nadleznosti itd. Pred nama se ocrtavala kao na kompjutersko-televizijskom ekranu forma drzave koja je 1990. godine bila predmet kritike broj jedan u nastupima svih politickih partija koje su se te godine pripremale za ucesce na prvim visestranackim izborima u nasoj drzavi. Prisecamo se da je rec o partijskoj drzavi, pojmu koji predstavlja paradigmu za sve ono sto se istocno-evropskim drzavama i drustvima desavalo i desilo za poslednjih 70 odnosno 50 godina. A forma partijske drzave nije daleko od forme totalitarne drzave, ako ne i njena mimikrizovana identicnost.
Velika buka oko takozvane afere »prisluskivanja« koja je bila indicirana krajem 2000. godine i pocetkom 2001. godine na dramatican nacin je pokazala »spektakularni« rezultat partizacije drzave samo za nepune dve godine posle »demokratske promene vlasti 1998. godine«. U pogledu brzine i obima transformacije drzave iz pravne u partijsko-totalitarnu drzavu Makedonija bi mogla da udje u Ginisovu knjigu rekorda – a slucaj ce svakako uci kao primer u politikoloske udzbenike i studije. Ali, jedna »inicijativa« nove vlade koja je »impresionirala« svet, i narocito tadasnjeg predsednika nove balkanske drzave Kiru Gligorova jos tokom njenog »dvomesecnog« zivota ce odslikati njen karakter. Svakako ne kao vlada koja ce se razracunavati sa nedoslednostima svoje prethodnice koje su bile razlog njenog neuspeha na izborima 1998. godine, vec vlada koja sama nema samopouzdanje u svoj legitimitet, pa zuri da njeni pojedinci izdejstvuju koliko vise mogu »svoje« vreme – a samo totalna kontrola nad celim drustvom ovo »njeno vreme« moze koliko-toliko da produzi. 

Drasticno nazadovanje

Kriza procesa demokratskih promena ce se, na nesrecu makedonskog naroda, podudariti sa kosovsko-balkanskom krizom kada ce se Makedonija suociti s prvom velikom konsekvencom jedne od njenih sasvim nepromisljenih odluka u spoljnoj politici: uspostavljanje diplomatskih odnosa s Tajvanom s apsolutnom ignorancijom saznanja da to znaci i prekid diplomatskih odnosa sa NR Kinom, koja u datim momentima moze da ima bitan uticaj na nasu sudbinu (kao sto je poznato ovaj kompleks odnosa Makedonija –NR Kina – R Kina ce imati znacajan uticaj i na realitet predsednickih izbora 1999. godine). I mutatis-mutandis, ista »prica« ce se ponoviti i na lokalnim izborima u jesen 2000. godine.
Znaci, predsednicki izbori 1999. godine i lokalni 2000. godine definitivno ce indicirati na koji nivo ce doci makedonska demokratija posle promene vlasti nakon parlamentarnih izbora 1998. godine, koje svaka analiza moze oceniti kao demokratske – u cemu je objektivan doprinos imala i tadasnja opozicija. Analiticari bi vise zeleli da zaborave na »krizu izborne demokratije« nego njen »nivo«. A ako je u krizi izborna demokratija ili tacnije demokratija u izbornoj proceduri u svim njenim aspektima, onda je u krizi konstitucija celog drustva. 
Ubedjene demokrate teska srca ce zakljuciti da se u Republici Makedoniji u ovih 10 godina desio jedan politicki paradoks: izbori sprovedeni 1990. godine su prosli regularnije nego oni 1999. i 2000. godine, cime se Makedonija, de facto, vraca u onu bitnu tacku politicke strukture svoje »polazne pozicije«. I u komparativnim svetskim dokumentima (posebno posle pobede srpske opozicije septembra–decembra 2000. godine) ona ce se naci na poslednjem mestu (ili u najboljem slucaju pretposlednjem) u Evropi. Svakako, pomalo je gubljenje vremena ako se dokazuje gde ce se naci ovo pitanje u procesu naseg legitimisanja za Evropsku uniju, posebno kada se zna da nismo veoma visoko stajali niti u vezi sa drugim za ovu legitimaciju relevantnim pitanjima. Koliko god da zeli, stojeci pred ovim cinjenicama, covek ne moze da izostavi svoje emocije, ponavljajuci jednu poznatu mudrost koja se cini primerenom za jedan sintetiziran zakljucak o nasem desetogodisnjem iskustvu: polazimo iz daleka ka cilju – vratili smo se jos dalje (ili smo otisli jos dalje u suprotnom pravcu). 
Razume se, ovo je slika koja ne izaziva nikakvu radost iako nase prognoze 1990/91 nisu bile previse optimisticne. Na osnovu svetskog iskustva verovali smo da ce cak posle tri izborna ciklusa kod nas zapoceti pozitivan razvoj izborne demokratije, a ova slika kod nas moze da izazove samo duboko zaljenje. I najveci ortodoksi i pesimisti 1990/91 nisu mogli da veruju u ovakvo dramaticno nazadovanje. Jer, ako demokratska konstitucija i politicka borba imaju za cilj opsti zivotni napredak – s nasim desetogodisnjim rezultatima nijedan demokrata nema osnova za posebno zadovoljstvo: kada bi me danas, deset godina posle, neko pitao da li su ispunjena moja ocekivanja u vezi sa pitanjima koja ljudi obicno identifikuju sa svakodnevnim zivotom – materijalne mogucnosti za zadovoljenje osnovnih zivotnih potreba kao sto su hrana, odmor, zdravlje, skolovanje dece, sigurnost zivota i imovine, sloboda kretanja, pa cak i sloboda misljenja, morao bih da odgovorim sa podvucenim ne. A deset godina zivotnog veka jednog prosecnog coveka nije malo.